Bokan: JOŠ UVEK NEPOKAJANI GREH LjUDI NAŠEG RODA

Čitam o nekom srpskom dečaku, Slavku Ivaniševiću iz hercegovačkog sela Bežđeđa, koga su partizani pod komandom nekog Koprivice, krajem 1943. godine, živog ispekli na ražnju, u dvorištu kuće Novice Radulovića.

Kada je čula njegova jadna majka Gospava, da joj zlotvori peku sina (kao jagnje, golog, sa ukrštenim nogama i rukama, s glavom i vratom vezanim žicom za ražanj), poče da se udara u grudi, čupa kose i vrišti kao poludela. 

Trčala je bezglavo do mesta gde je njen sin nemoćno jaukao i cvileo. 
Ušla je u dvorište Radulovića kuće i poče da moli da joj dete skinu s ražnja. 

Utrčava u vatru, gazi je nogama i pokušava da sina spasi paklenih muka.

Malom Slavku su već oči iskapale, glava izgorela i sa tela otpala koža sa delovima pečenog mesa. Nije mu bilo spasa. Umro je u najstrašnijim bolovima.

Naši nesrećni ljudi, stradali od ustaša, doživeli su jednako grozna mučenja od strane hercegovačkih partizana i komunističkih proleterskih brigada. Užasi nisu prestajali, ni za tren. Mržnja ustaša prema Srbima, ali i domaćih komunista prema svemu srpskom i pravoslavnom – svemu što nije odmah poteklo ka njima i nije htelo da stavi crvenu petokraku umesto vekovnih otadžbinskih simbola – bila je bezumna i demonska.

Sa bezbrojnim spiskom počinjenih zločina. Ubijane trudnice, mučeni starci i deca, ljudi bacani u jame, klanja i pucanja u potiljak, sipanje vode u nos dok se ne napune pluća, grupna silovanja (za koja su komunisti po pravilu optuživali svoje protivnike), držanje u ledenoj vodi i teranje da se bosih nogu ide preko srče od slomljenog stakla i bodljikave žice, bacanje bombi među žene i decu, igranje „krvavog kola“ oko pobijenih nacionalnih boraca i članova njihovih porodica, batinanje do smrti, odsecanje glava, čak i pečenje na ražnju… sve su to bili komunistički specijaliteti za svoju „zabludelu braću“ i uterivanje straha u kosti.

Čitam bolnu i strašnu knjigu zapisa ovih stradanja, pod naslovom: „Zločini komunista u Hercegovini, 1941-1958“. Pisao ju je Vasilije Kuljić, rodom od onih čuvenih četničkih ratnika i komandanata s tim časnim prezimenom (posebno je čuven neustrašivi gorostas, Branko Kuljić, koji se borio sa zlikovcima iz OZNE i posle rata, sve do svoje smrti, 19. maja 1949. godine).

Ona nam nemo pripoveda o neshvatljivim zločinima naših sunarodnika koji su ideologiju stavili isped roda i vere kojima su rođenjem i poreklom pripadali. Ova „crna knjiga“ nam govori o stvarima koje se nisu smele pričati svih ovih godina.

Priča nam o junačkom kraju velikih srpskih heroja Bože Bjelice (stradalog u jesen 1952) i Vlade Šipčića (nestalog 1958, od kada mu se gubi svaki trag), koji su ostali zabeleženi kao najhrabriji antikomunistički posleratni gerilci (uz legendarnog Srpka Medenicu i onog hrabrog Rumuna Jona Gavrila-Ogoranua, koji je u nepristupačnim Fagaraš planinama vodio borbe sa komunistima od 1948. do 1956. godine, kada je ubijen).

Priča nam o tolikim ubistvima i mučenjima da se to teško može izdržati, pa se mora čitati polako, s prekidima i uzdasima. Toliko je tu patnji, bola, muka, užasa, jauka, nepravdi, smrti, pobijenih nesrećnika čija je jedina krivica bila u tome što su živi i što su Srbi.   
Priča nam Vasilije i o onom užasnom pokolju na Zelengori, kada su partizani hladnokrvno ubili više od 20.000 (postoje tvrdnje da je pobijeno i više 40.000) ZAROBLjENIH PRIPADNIKA KRALjEVSKE VOJSKE U OTADžBINI I ČLANOVA NjIHOVIH PORODICA. 

Svi oni su se prethodno predali Titovim partizanima, u povlačenju predajući oružje (zbog obećanja da će biti pušteni kućama, a i zbog toga što je tu bilo najviše tek mobilisanih mladića bez ikakvog ratnog i borbenog iskustva). Mnogi su ostali nesahranjeni u toj masovnoj grobnici na otvorenom… 

Nedavno su baš na tom potezu (Ulog – Obalj – Kalinovik – Miljevina), uz tolike druge, iskopani i kosturi majki sa decom na grudima… 
Priča nam Vasilije Kuljić o zločinu bez kazne. 

Kao što je samo u Beogradu, krajem oktobra, u novembru i decembru ubijeno i razbojnički opljačkano oko 20.000 mahom nevinih ljudi, krivih samo zato jer su bili ugledni, obrazovani, imućni ili nacionalno orijentisani (tada su pobijeni i mnogi solunski borci Beograđani), tako je samo u Miljevini zarobljeno više od 12.000 četnika (omladinaca iz Đačke brigade), brutalno i bez suđenja ubijenih, pa zatim bačenih u jamu Ponor u blizini Miljevine kod Foče.

Ovaj gnusni zločin su 12. i 13. maja izvršile 16. Majevička, 3. Sandžačka proleterska, 10. hercegovačka i 18. hrvatska brigada (pod komandom Franje Price).  Kod Miljevine je umalo stradao i đeneral Dragoljub Mihailović, ali su ga iz partizanskog obruča izvukli četnici iz tamošnjeg sela Rataje.

Ali su tu zauvek ostali mnogi mladići koji nisu dobili priliku da odžive ostatak svojih života, stvore porodice i nastave da brane svoju srpsku Otadžbinu i svoj narod. Ostali su i bez grobnog pomena, pripadnici te sablasne srpske vojske. 

O njima ovako piše sin jednog od ovih srpskih boraca, Vuka Bećkovića: 

BEZGROBNA VOJSKA

Od Podgorice do Nove Gorice

Od Andrijevice pa do Radovljice

Od južnog primorja do u vrh Pohorja

Od Lješkopolja do Libuškog polja

I od Mojkovca do iza Celovca

Pravcem: Bijelo Polje- Prijepolje -Lijevče polje- Bosanska Gradiška

Preko Zelengore i Kalinovika Bosanskom golgotom do leda Kamnika

I od Trebinja, Gacka, NevesinjaDo Dravograda, Celja i Vetrinja

I od Ostroga do Kočevskog roga

I od Vezirovog do Zidanog MostaNesahranjena jedna vojska osta. 

Otkad je vojni, vojinstva i roblja

Jedino ta vojska ostade bez groblja.  

Onaj što ih pobi ni prave ni kriveViše ih mrzi mrtve nego žive.

Izvor: Dragoslav Bokan – Fejsbuk stranica