Bokan: DA LI STE MAKAR ČULI ZA GARAVICE, JEDNO OD NAJVEĆIH SRPSKIH STRATIŠTA SVIH VREMENA?

Svi znamo za pobijene u njujorškim ”kulama bliznakinjama”, za stradalnike modernih džihadista u Parizu, za mrtve u Vijatnamu i Kambodži, za Ulofa Palmea i Zorana Đinđića, braću Bitići, Slavka Ćuruviju i Milana Pantića, pa čak i za nerazrešeno ubistvo pevačice Jelene Marjanović…, ali, u isto vreme – da li smo uopšte čuli za Garavice kod Bihaća, jezivo mesto gde je od krvoločnih hrvatskih i muslimanskih ustaša stradalo preko 12.000 nevinih srpskih civila (britanski izvori navode za nekoliko hiljada veći broj žrtava). 

S tim što je među tim srpskim stradalnicima bilo i mnogo dečice, nesvesne zbog kakve bi to ”krivice” oni trebalo da budu preklana, a i zašto se ne sme obeležavati spomen na njihovo stradanje, toliko godina kasnije.

To što ne znate (bar ogromna većina od vas) za strahote Zasavica, iako su i oni i vi koji ovo čitate bili i jeste (uglavnom) Srbi, zaslužna je odvratna, izdajnička i izrodska jugoslovenština koja nam je, radi održanja titoističkog, ideološkog ”bratstva i jedinstva” po svaku cenu (pa i po cenu istine) naredila da zaboravimo na sva ta imena, lica, jauke, tek započete i nedovršene sudbine, na neuslišene molbe uplašenih srpskih mališana pred okrvavljenim kamama naših hrvatskih i muslimanskih ”bratstvenika” i ”jedinstvenika”.

I mi smo poslušali Titovo naređenje (podržano brutalnim terorom i dopuštenjem čitavog ”slobodnog sveta” na Zapadu, ili smo rođeni suviše kasno da bismo to mesto (i druga poprišta velikih zločina nad Srbima) umeli da prepoznamo i zauvek zapamtimo.

I dok čitav svet proliva krokodilske suze nad jednim drugim stratištem u Bosni (gde, čisto da napomenem, nije stradalo nijedno dete, niti su ubijane žene i civili) za koje su optuženi Srbi, i to globalnim medijskim megafonom (koji odjekuje planetom) – na ovom mestu, ne tako daleko od Srebrenice, nema ni naših ni stranih televizijskih kamera, novinara, ni poseta značajnih državnika ili tronutih javnih ličnosti.
Ništa od toga.

Nema čak ni mogućnosti grupne posete i obeležavanja mnogo većeg broja poginulih (čak i ako se uzmu sasvim proizvoljne brojke iz srebreničkog slučaja) – i, još uz to, sa velikim brojem dece, žena i nemoćnih staraca, bez ijednog jedinog prupadnika ma kakvih oružanih snaga!
O ovom stravičnom zločinu se i ne govori, niti se ma gde navodi, sem u specijalizovanim knjigama i sajtovima o genocidu izvršenom nad Srbima i kroz bolna sećanja članova porodica tada pobijenih.

Više znamo o poginulim u Termopilskom klancu ili bici na Maratonu (od pre više od dve hiljade godina), nego o našim Srbima, Srpkinjama i Srpčadi isečenim noževima, sekirama i bajonetima naše ”braće po jugoslovenstvu”, a u sred nekadašnje SFRJ.
Kao da smo poludeli i vremenom izgubili svaki osećaj za empatiju i zaista odgovoran odnos prema istini o našim stredanjima!

Zamislite samo tih 12.000 (ili 15.000, kako god) LjUDI NA GOMILI, PREKRIVENOJ KRVLjU, CREVIMA I GRKLjANIMA OVIH VELIKOMUČENIKA koji još uvek čekaju da ih se mi setimo i uozbiljimo se, i mi obični i oni mnogo odgovorniji sunarodnici sa državnim, političkim i drugim funcijama.

Da nema naše Crkve, retko ko bi molitveno obeležavao ovo i sva druga mesta (jame, logore smrti, najrazličitija poprišta pokolja, sve te plitke grobove bez krstova i imena…) na kojima su Srbi sadistički, sladostrasno ubijani, danonoćno, čitav Drugi svetski rat (posebno na teritoriji Pavelićeve Nezavisne države Hrvatske – bivše Banovine Hrvatske i buduće Tuđmanove Republike Hrvatske).

Upitajmo se, da li moramo da budemo toliko nedostojni svoje istorije?
I da li nam se duše ”opasnosti plaše”, još uvek (kao i posle oba zasedanja AVNOJ-a, pa sve do Titove smrti)?

Izvor: Dragoslav Bokan

Vezane vijesti:

Garavice: Stratište 12.000 Srba

Srbi ogorčeni zbog zabrane obilježavanja Pokolja* u Garavicama

Sandra Blagić: Kako mislimo da nas neko poštuje, kada mi ne poštujemo svoje mrtve?

POKOLj*: Naziv za genocid počinjen nad pravoslavnim Srbima od strane Nezavisne Države Hrvatske. Više pročitajte OVDJE.