Bojanić: Svi danas znamo za surovi Kragujevački oktobar… kada su stradala i deca. A za Draginac?

Zločin u Dragincu, prethodio je zverstvima nemačkih nacista u Kraljevu i Kragujevcu tokom oktobra 1941. god, veliko je pitanje zašto je u prethodnim decenijama postepeno zaboravljan, zato i vrlo malo ljudi zna o ovom zločinu.

Pitam se zašto zločin u Dragincu kod Loznice nema u udžbenicima i medijima, a i slabo ko zna za taj nacistički zločin koji ima iste razmere kao i zločin (masakr) u  Kraljevu (od 15. do 17.oktobra) i Kragujevcu (od 19 do 21.oktobra).

To je zločin kada su streljani stanovnici Jadra koji su izvršili nemci u periodu od 14. do 19. oktobra 1941. god. Tada su ubijana deca (više od 300), žene, muškaraci i staraci, spaljena su i  sela, imovina i pobijena sva stoka.

Selo Draginac svedoči o jednom od prvih masovnih zločina počinjenim nad civilima (Srbima) od strane nacista  u Drugom svetskom ratu u Srbiji.

Sve se to desilo posle formiranja NOVJ od strane Komunističke partije, kada su krenuli sa napadima i sabotažama na okupatorske snage. Nemci su prebacili svoju 342 diviziju iz okupirane Francuske u Srbiju sa zadatkom da „uguši ustanak” i povrati oslobođenu teritoriju. Ova jedinica bila je poznata po zverstvima u Mačvi, Šapcu, Loznici i okolnim selima. Tada su nemci bili poraženi od strane partizanskih jedinica, u blizini Draginca 14. oktobra 1941. god.

Ali, problem je bio što nejač, deca i žene nisu mogli da budu branjeni.

Znalo se i da je Nemački komandant Franc Beme 10. oktobra izdao naredbu da se za jednog ubijenog nemačkog vojnika strelja 100 ljudi, a za jednog ranjenog pedeset… to se izgleda olako shvatilo, što je imalo za posledicu ogromno stradanje od strane nemačkih nacista. Koji su se svetili nad nedužnom decom, ženama i starcima. A znamo dobro da su sve zemlje oko nas bile u paktu sa Hitlerom, a znamo i da nam je pretila velika opasnost od, do tada ,,braće“ hrvata i formiranih ustaških redova koje su već po početku rata krenule u zversko ubijanju svega što je srpsko. Srbija je tada bila u vrlo teškoj situaciji i okruženju, bili smo dosta lak plen za okupatora.

Posledica u Dragincu je bila ogromna, oko 3000 stradalih Srba. Zbog slabog odaziva ljudi na slobodno kretanje nemački nacisti su sakupljene ljude po okolnim selima streljali u grupama po pedeset, na dva stratišta u Dragincu, nakon čega su ih sve zatrpali u zajedničke grobnice. Bilo je to strašno, i zločin širokih razmera. U svim ovim selima od 17. do 19. oktobra pobijeno je i masakrirano 305 dece ispod deset godina uzrasta, a najmlađa žrtva imala je samo tri dana.

To je strašan zločin koji mora da uđe i u naše udžbenike istorije, ovo mesto skoro da ne obilaze đačke ekskurzije, a trebalo bi da se uvede kao destinacija prilikom obilaska Loznice.

Harald Turner šef upravnog štaba komandujućeg nemačkog generala u okupiranoj Srbiji, 21. septembra 1941. godine, predložio je generalu Francu Bemeu da „u akcijama odmazde” istrebljuje i žene i decu. Rekao je: ,,…deca i žene održavaju vezu, a staraju se i o snabdevanju. Prema tome mora iskustiti kaznu celokupno stanovništvo, a ne samo muškarci …“

Zločini u Dragincu, Kraljevu i Kragujevcu bili su  samo jedna karika u nizu udruženih zločina za uništenje Srba, verovatno kao kazna za poraz Nemačke u Veklikom ratu i raspad Austrougarske.

Ali, koja logika može da opravda 100 prema 1, dok se situacija na frontu ne promeni kada je to moguće uraditi i narod i nejač odbraniti i zaštititi?!

Ko to može da da sto Srba za jednog Nemca, da li to i kako može da se opravda?

Zar to nije bilo surovo, izvršiti napade, a ne biti u stanju da se oni zaštite u čijoj je okolini napad izvršen i da se taj narod prepusti na nemilost zločincima? Sve je to očigledno rađeno bez detaljne strategije i brige… lako je napasti, ali je bitnije zaštititi nejač i decu. Taj napad partizana je bio izgleda nepromišljen potez, koji je za posledicu imao ogromno stradanje srba u jednom danu.

Tek 1961.god, postradali su ekshumirani i sahranjeni u zajedničku grobnicu nedaleko od mesta pogibije, gde je podignut iznad kosturnice i spomenik.

Moramo uvideti ove greške, da nam se ponovo ne bi dogodile. Moramo da budemo mudri i trezveni… pogotovu danas, kada moramo da gledamo naše srpske interese, previše smo stradali i srljali u propast u 20.veku, a u njemu izgubili preko tri miliona Srba, zar je to malo…? Da bi i dalje bili lak plen zverima koje žele da nas i dalje unište i dokusure.

Pamet u glavu braćo Srbi… kada znamo kakvo nam je okruženje.

Nije narod kao trava, ti je kosiš a ona se podmlađuje.

Činjenica je da je, dok je Drugi svetski rat u Evropi buktao i odnosio ljudske žrtve, mi kao da to zlo nismo razumeli i olako ušli u razaranje, stradalaštvo, podele i bratoubilački rat. Kao da smo zaboravili da smo Srbi. Da li smo mi loše razumeli okruženje ili je okruženje iskoristilo priliku… da bi sve ovo razumeli moramo biti surovo iskreni. A sve dok ne budemo imali trezveni pristup delićemo se i dalje, a svi smo samo SRBI!

Kao da smo zaboravili, kako smo osakaćeni izašli iz Velikog rata sa skoro 1.300,000 žrtava. Srbija je u Velikom ratu izgubila 62 odsto muškog stanovništva od 18 do 55 godina, od čega je 60 odsto poginulo, a deset odsto je bilo trajnih invalida. Srbija je u Velikom ratu  „žrtvujući sve za ljubav jedinstvene države pomogla samo Hrvatima i Slovencima, koji bi, da se nisu našli u Jugoslaviji, morali da plaćaju Srbiji ratnu odštetu a ne da je obilato iskorišćavaju“. Ali, za sve to ,,zahvaliće“ nam se naša ,,braća“ ustaše, znamo na koji način… dečijim logorima i sa više od 800.000 poklanih i izmasakriranih Srba, bacani u jame, rake i krvlju natopljenu Savu. A te zatrpane jame ni danas nisu otvorene. Taj POKOLj koji nam se desio je stravičan.

Korišćena literatura; Đorđe Vukmirović, Od slobode do stratišta. Ustanak i nemački zločini u Jadru 1941. godine

Priredio: Đorđe Bojanić, urednik sajta Srpska istorija