Бојанић: СРЕМСКИ ФРОНТ, страдања Српске омладине… и прихватање усташког џелата за брата

Сремски фронт… или страдања Српске омладине.

Сремски фронт је формиран у Другом светском рату, крајем октобра 1944. године, од стране немачке војске која се повлачила из  ослобоћеног Београда и трајао је све до његовог пробоја 12. априла 1945.

Сремском фронту претходило је „ослобађање Србије“ у коме је учествовало 400.000 припадника Црвене Армије заједно са око 45000 партизана.

Немци су формирали фронт у сремској равници с намером да зауставе продор партизанских и совјетских снага према западу, односно да својим снагама са југа омогуће извлачење кроз Босну.

На југословенском подручју и даље се налазило око 400.000 Немаца и њихових сарадника. Задатак Југословенске армије је био да пресече оступницу немачким снагама на подручју Југославије, како би помогли Русима (Црвена армија), која је тада водила борбе у Аустрији.

На Сремском фронту, који се простирао од Дунава до Босута, вођене су жестоке борбе. Марта 1945. године у Србији је мобилисано преко 250 000 младића и девојака, који ће своје прве ратне окршаје доживети на Сремском фронту.

Српска војска није имала искуства у вођењу фронталне борбе, па су зато страдали бројни српски младићи (преко 14000), тек мобилисани борци Србије (деца која нису ни знала шта је пушка), погинуло је и око 1200 Руса и око 600 бугарских војника.

Има тврдњи које говоре да је страдало и до 30000 Срба на Сремском фронту.

Снаге за пробој Сремског фронта су највећим делом прикупљане у Србији и то насилном мобилизацијом (деца су била преплашена, неискусна и без војне обуке).

Углавном су присилно послати на фронт малолетни дечаци из Шумадије и Београда. Ова деца су морала да се сукобе са немачким ветеранима са светских фронтова. Сремски фронт пробијен је 12. априла 1945. године.

Свака част јуначкој српској омладини и руској војсци, губици Немачких и Хрватских снага били су далеко већи и процењују се на 30.000 погинулих.

Ево и изјаве  Љубинка Почековића, ратног војног инвалида из Крагујевца. Ова изјава  можда и најбоље илуструје шта се заиста дешавало у каљузи Срема…

„Тек сам завршио седми разред гимназије у Крагујевцу, када су нас мобилисали и спровели у Београд. У дворишту Прве гимназије су нам поделили пушке и пешице упутили на Сремски фронт. Нисмо имали ни секунд војне обуке пре него што су нас гурнули у ватрени окршај.

Већина мојих сабораца погинули су већ током првих дана војевања. У Крагујевац сам се вратио са непуних 18 година, као тежак ратни инвалид. На крају крвавог покоља, као врхунац ироније, стигло је и одликовање – Заслуге за народ“.

После пробоја Сремског фронта јединице Југословенске армије су се упутиле ка западним деловима Југославије. Ослобођени су Загреб и Љубљана.

Али и ово треба нагласити… учили смо да је то био силовит продор  фронта 12. априла. Шта се то десило и ко је штитио логор Јасеновац, који је и даље радио и клао наше Србе, нашу браћу и ђедове…  кога је чувало стотинак усташа.

Зашто им нико није притекао у помоћ, зашто то није била кључна тачка да се злогласни усташки логор ослободи? Логораши као да су били  свесни  своје судбине и извршили  су продор и бекство из логора у ноћи 21/22 априла (десет дана после пробоја Сремског фронта), који је све скупа преживело око 120 логораша.

Мало људи се запита зашто хрватским партизанима није било наређен да нападну са леђа немачку војску на Сремском фронту, пошто пред хрватским партизанима нису постојале препреке у виду река, дошли би им с леђа. Има ту много нелогичних ситуација… изгледа да нама у комунистичком периоду није дозвољено да трезвено сагледамо ту чињеничну историју.

Партизани су у празно место Јасеновац стигли 2-3 маја? Ту као да се догодила српак амнестија… све смо заборавили и поново, по други пут  усташког џелата прихватили за брата, и тако пљунули на све те јасеновачке заклане и на свиреп начин мучене жртве.

Пробој Сремског фронта означио је и окончање Другог светског рата на територији Србије (али не и у Хрватској…), а убрзо и крај рата у Европи. Исто као и пробој Солунског фронт у Великом рату, када је Српска војска сама протерала окупатора и ослободила Европу. А данас видимо како то цени  и поштује та лицемерна Европа.

Да се није штедело, ни на чему, па ни на људима, говори и једна од парола на улазу у „Сабиралиште“ овог комплекса, а то је – „Сви за фронт, све за фронт“.

Лепо рече Милутин… ,,Лажу они који кажу да је народ ко и трава – косиш га, а он се подмлађује.“ А поготово омладина.

Свакако, ово је била највећа ратна победа али и непотребна кланица српске омладине у тренутку када је рат већ био завршен, а фашисти у повлачењу? Паметније је било пустити Руску искусну војску да гони непријатеља који је већ био у паничном бегу а и крај рата је био свима видљив.

Лако је јуначити се… али, замислите да је ваш син или унук без обуке, млад и незрео кренуо у кланицу са искусним борцима и злочинцима…?

ЗАТО  ЈЕ ОВО БИЛА СРПСКА КЛАНИЦА У КОЈУ ЈЕ ТИТО ПОСЛАО ГОЛОБРАДУ МОБИЛИСАНУ СРПСКУ ДЕЦУ КОЈА НИСУ ЗНАЛА НИ ДА ПУЦАЈУ А КАМО ЛИ ДА ПЛИВАЈУ. СВЕ СА ЈЕДНИМ ЦИЉЕМ… УНИШТИТИ СРПСКУ ОМЛАДИНУ.

Као народ, као нација, ми смо на крају Другог светског рата изгубили све што је српски народ изграђивао кроз векове. Ама баш све смо изгубили. Mи Срби смо се баш својом победом одрекли права да будемо слободни и поразили сами себе. Уместо да створимо своју српску државу, створили смо поново Југославију и поново прихватили џелата за брата и престали да будемо Срби, већ поново југословени. А последице трпимо и данас, а да тога нисмо ни свесни.

Знам да ћу добити критике од југоносталгичара и љубитеља и поштовалаца друга Тита… али, ово су чињенице, има ту још много тога да се каже, што мора и да се зна. Ипак, ми смо Срби… а он није!

Спомен-комплекс „Сремски фронт“ се налази у Адашевцима, код Шида, и представља музејску целину.

Аутор: Ђорђе Бојанић

Извор: Српска историја

Везане вијести:

Истина о Сремском фронту

Сремски фронт: Ратна победа или непотребна кланица када је …

Навршиле се 72 године од пробоја Сремског фронта | Јадовно …