Bojanić: “PRIJATELjSKO“ RAZARANjE SRBIJE NA VASKRS 1944. godine

Naši istoričari decenijama su tvrdili da Tito i Vrhovni štab nisu imali nikakve veze sa anglo-američkim bombardovanjem. A da je bombardovanje gradova Srbije bilo u nadležnosti Titovog Vrhovnog štaba potvrđuje i pismo koje je svojim saradnicima u Sloveniji, krajem jula 1944. godine, uputio Edvard Kardelj.

Evo kako glasi deo njegovog pisma, od reči do reči: „Dogovarajte se s Englezima o saradnji njihove taktičke avijacije u vašim akcijama (mitraljiranje kolona, manja bombardovanja konkretnih ciljeva na frontu itd.). Oni na takav način sarađuju u celoj Jugoslaviji. BOMBARDOVANjA GRADOVA I UOPŠTE VEĆA BOMBARDOVANjA ODOBRAVA SAMO VRHOVNI ŠTAB.”

Bombardovanja Beograda aprila 1944. bila su izuzetno razorna, razornija od nemačkih vazdušnih napada na Beograd 6. aprila 1941. godine, na samom početku Drugog svjetskog rata u Jugoslaviji.

Pre 77. god na Vaskrs,  16.04.1944. godine „Saveznička avijacija“ je počinila stravičan zločin.

Najveće žrtve tokom aprilskog bombardovanja Beograda zabeležene su 16 i 17. aprila 1944. godine, što se poklopilo sa prvim i drugim danom pravoslavnog Vaskrsa.

Stradalo je oko 4.000 Srba, a prema procenama ambasade SAD 2.271. Po nemačkim izvorima poginulo je 1.160 Beograđana.

U ta dva paklena dana srušene su Terazije, oštećeni svi mostovi na Savi i Dunavu, glavnu Železničku stanicu, železnike stanice u Topčideru i Rakovici, , palatu „Albanija“, Poštu broj 2, Tehnički fakultet, Vajfertovu pivaru, Studentski dom, Bajlonijevu pijacu, razoreno je i prvo beogradsko porodilište,  stradale su nekoliko porodilja sa tek rođenim bebama, uništene su bolnice, dečiji domovi. Razorene i uništene su bile  i mnoštvo  ulica, a isto tako srušeno je više stotina zgrada za stanovanje,  u kojima tokom rata nikad nije bio nijedan vojni objekat.

Ali zato, glavni nemački punktovi u okupiranom Beogradu nisu ni okrznuti.

Posle bombardovanja nađene su i neeksplodirane bombe na kojima je pisalo na ćirilici „Srećan Uskrs„. Koliko je to bila ogromna mržnja u bolesnim umovima.

Svaki rat ima za cilj uništenje protivnika, ali da li je moguće da će srpska deca po porodilištima biti „vojni objekti“ silovitih Engleza i Amerikanaca, koji su nam u tom periodu bili lažni saveznici, koji su nas više razorili nego Nemci, što ne umanjuje Nemački zločin i genocid nad Srbima. Tragično je što se nije smelo o ovome raspravljati i pisati u komunističkoj Jugoslaviji, odnosno Titovoj.

Ministar Tasa Dinić dao je posle bombardovanja sledeću izjavu: 

„Oštećene su pre svega sve bolnice. U krugu Opšte državne bolnice najviše je upropašćeno dečije unutrašnje odelenje. U glavnoj vojnoj bolnici pogođeno je rendgenološko i zubno odelenje i bilo je mrtvih. Žrtve su bili bolesnici, a i dve bolničarke teže su povređene. Na bolnicu za duševne bolesti palo je takođe više bombi ali nije bilo žrtava. Nastradala je takođe bolnica za zarazne bolesti, amfiteatar patološkog Instituta i Centralni higijenski zavod.

Ortopedski zavod sa bolnicom i Invalidsko odelenje potpuno su uništeni i tu se jedino ne može obavljati rad. Sem toga, demoliran je Državni dom za mušku decu i Dom slepih. Škola za nudilje je srušena i dve sestre su poginule. Berza rada je teško oštećena, kao i Glavni ured za osiguranje radnika.

Dom Srpske zajednice rada dobio je puni pogodak.

Iako su bile teško oštećene, sve ustanove, izuzev onih srušenih nastavile su rad, a mnoge ga nisu uopšte prekidale, uprkos bombardovanju. Primer u tome davale su Opšta državna bolnica, Glavna vojna bolnica, Bolnica za duševne bolesti i Bolnica za zarazne bolesti, koja je pod vatrom uspela da evakuiše najteže bolesnike. Isto tako pokazalo je veliko požrtvovanje Materinsko udruženje. A i sve ostale ustanove produžile su svoj rad, iako, na žalost, ne sve u svojim prostorijama….“

„Saveznička avijacija“ bombardovala je te godine Beograd i još dosta srpskih gradova, među kojima i u više navrata: Niš, Kraljevo, Alibunar, Smederevo, Novi Sad, Kragujevac, Sremsku Mitrovicu, Rumu, Kruševac, Kovin, Pančevo, Kuršumliju, Grdelicu, Podujevo, Rašku, Stalać…

Podaci govore da je samo prvog dana bombardovanja od „tepih bombi” koje su bacali američki bombarderi poginulo 1.160 Beograđana, dok ih je više od 1.400 bilo ranjeno.

Saveznička avijacija je nemilosrdno razarala Beograd… devet puta od aprila do septembra 1944. godine: 16. i 17. aprila, 18. maja, 6. juna, 3. jula i 3, 6, 8. i 18. septembra.

Ubijeno više od dve hiljade srpskih civila. Beograd brutalno rušili tri dana uzastopno tako da ni žrtve nisu mogle da budu sahranjene. Partizansko vođstvo podsticalo ovakve akcije.

Dosijei Balkan er-forsa, koji je 1944. pod britanskom komandom 11 puta bombardovao Beograd i druge srpske gradove, i dalje su zapečaćeni.

… Bila je sreda, 26.april 1944. kada je Radio-London javio, da je maršal Tito Englezima i Amerikancima uputio poruku zahvalnosti za bombardovanje jugoslovenske teritorije. Dapčević i Bakić radio vezom odgovaraju: „Neka bombarduju Sjenicu, Bijelo Polje i Podgoricu. Molimo hitan odgovor na ove predloge. Peko i Mitar“. Titov odgovor je stigao iz vazduha: 5. maja 1944. na Podgoricu je krenulo 120 četvoromotornih bombardera, koji su iza sebe ostavili pakao. Pola Podgorice je sravnjeno sa zemljom. Od 15.000 žitelja, 4.500 dece, žena i staraca je teže ili lakše ranjeno. Engleske i američke bombe ubile su svakog šestog žitelja Podgorice. Ubijeno je 2.500. Nacistički okupator imao je samo 15 mrtvih.

SVE U REŽIJI VRHOVNOG ŠTABA… PISMO EDVARDA KARDELjA

Naši istoričari decenijama su tvrdili da Tito i Vrhovni štab nisu imali nikakve veze sa anglo-američkim bombardovanjem. A da je bombardovanje gradova Srbije bilo u nadležnosti Titovog Vrhovnog štaba potvrđuje i pismo koje je svojim saradnicima u Sloveniji, krajem jula 1944. godine, uputio Edvard Kardelj. Evo kako glasi deo njegovog pisma, od reči do reči:

„Dogovarajte se s Englezima o saradnji njihove taktičke avijacije u vašim akcijama (mitraljiranje kolona, manja bombardovanja konkretnih ciljeva na frontu itd.). Oni na takav način sarađuju u celoj Jugoslaviji. BOMBARDOVANjA GRADOVA I UOPŠTE VEĆA BOMBARDOVANjA ODOBRAVA SAMO VRHOVNI ŠTAB.”

Englezi i Amerikanci ubrzo će se ponovo obrušiti na Niš. Desilo se to 30. marta 1944. Izvlačenje mrtvih i ranjenih trajalo je punih šest dana. Žrtve drugog bombardovanja još nisu bile ni sahranjene, a Englezi i Amerikanci su se ponovo, treći put, ustremili na Niš.

Bilo je to u sredu, 5. aprila 1944. Na bespomoćne Nišlije Englezi i Amerikanci su preko Titovog Vrhovnog štaba izručili 248 bombi, od kojih samo tri nisu eksplodirale. Život je izgubilo 88, a teže i lakše je ranjeno 184 ljudi, žena i dece. Nisu poštedeli ni Sabornu crkvu, ikonostas, pevnicu i oltar.

U vazduh su leteli čak i posmrtni ostaci onih nesrećnika koje su ti isti Englezi i Amerikanci pobili prilikom ranijih bombardovanja Niša. Gradsko groblje bilo je potpuno razrovano, krstovi s kolektivnih grobnica oskrnavljeni.

U međuvremenu, dok su Englezi i Amerikanci sejali smrt po Nišu, vrhovnom komandantu se 30. marta 1944. šifrovanom porukom javio Peko Dapčević. On je maršalu prijavio svoju želju: „Treba tražiti da saveznici što prije bombarduju Nikšić.”

Pismo Edvarda Kardelja, preuzeto iz: Politika.

“NEDELjA PACOVA“

Veza u bombardovanju srpskih gradova 1944. između partizanskog vođstva i Balkan er-forsa naročito je funkcionisala tokom operacije „Retvik“ („Nedelja pacova“).

– „Nedelja pacova“, koju je izmislila Meklejnova misija, zaista je bila jako nesrećan naziv. Bila je to vežba namenjena hvatanju Nemaca prilikom njihovog povlačenja iz Grčke preko Srbije. Ovaj cilj nije ispunila tako da je armija od 100.000 ljudi obavila uredno povlačenje. „Nedelja pacova“ je za Tita je bila ofanziva za oslobađanje Srbije od Mihailovića i lojalista i usput od svih protivnika komunista, stvarnih ili potencijalnih – kaže Liz.

Samo u prvoj nedelji septembra Englezi i Amerikanci su svakodnevno sa 200-300 lovaca i bombardera razarali ono što je od Srbije ostalo. Njihovi kobni bombarderi su u toj nedelji, od 1. do 7. seprembra 1944. godine, izveli ravno 1.973 borbena leta nad Srbijom i Crnom Gorom.

Prva žrtva naših zapadnih „saveznika“ bio je Niš, najveći srpski grad posle Beograda. Bila je sreda, 20. oktobar 1943. godine… taj grad je do kraja rata njihova meta bio još 14 puta.

Amerikancima je posle Drugog svetskog rata uspelo da naplate sve bombe koje su pred kraj rata bacili na srpske gradove. Svaku bombu, svaki litar goriva za svoje avione koje su donele smrt mnogim Srbima, uglavnom civilima u Podgorici, Beogradu, Nišu, Leskovcu, Bihaću…

Praktični Amerikanci su i za to imali pokriće: bombe na Srbe je tražio Josip Broz Tito, što i jeste tako.

ZAŠTO SRBIJA I DANAS ĆUTI?

U okviru kompleksa beogradskog Novog groblja, 1966. godine formirano je Spomen – groblje stradalih u savezničkom bombardovanju Beograda na Vaskrs, 16. aprila 1944.

Savezničko bombardovanje Leskovaca 6 septembra 1944. Porušene Leskovačke Građevine u bombardovanju…

„Savezničko“ bombardovanje Srbije 1944 na zahtev partizanske komande

O bomdardovanju Srbije od strane takozvanih saveznika na Vaskrs… Milan Nedić (glumi Atanasije Uzunović)

Savezničko bombardovanje Beograda za Vaskrs 1944.

Savezničko bombardovanje Novog Sada 1944. godine

Priredio: Đorđe Bojanić

Izvor: SRPSKA ISTORIJA