Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
I pored svih pomenutih propusta koje film ima, moja preporuka je da se film pogleda, da se bar na taj način upoznamo sa plemenitim delom jedne žene i njenim plemenitim radom i delom u tom groznom genocidnom periodu u Hrvatskoj po naš narod srpski. Svaka čast i na velikom trudu, zalaganju i želji reditelja filma Dani Budisavljević, koja je prikazala lik i delo Diane Budisavljević, i sa njom nas upoznala.
Malopre se vratih sa projekcije filma ,,Dnevnik Diane Budisavljević“… iskreno, mnogo više sam očekivao od filma. Iskreno, i ne čudi, kada znamo da je ovaj hrvatski film rađen u saradnja sa produkcijom Slovenije, Srbije i evropskih fondova, pa je tako i izostala suština.
Nadao sam se potpunijoj sadržini koja pogađa u suštinu staradanja srpskog naroda, nije prikazana patnja srpske dece u logorima smrti. Nedostaje prikaz patnje, bola… koji je ovaj film po mom mišljenju morao da ima. Film je fokusiran na Dianu Budisavljević i njenom velikom poduhvatu u spašavanju srpske dece, ali u filmu to sve ide blago bez napetosti sa dramsim pauzama sa minimalnim brojem činjenica koje trebaju da budu nosilac ovog filma, koji opisuje stradalaštvo srpske dece (bez scena odvođenja, otimanja dece i majki, njihovoj patnji u logorima i ubijanja na svirepe načine…). Film (više dokumentarni) je površan, blag, bez suštine i sa mnogo bespotrebnih dramskih pauza.
Deo sa Alojzijem Stepincem u filmu je dosta diskutabilan i površan (gledajući taj deo pomislih stvarno ,,blažen“ čovek bez mrlje…), Jasenovac samo spomenut i Maks Luburić… o genocidu ni reči i stradalačkoj patnji. O stradaloj poubijanoj deci na Kozari nije bilo ni reči (što svakako treba da bude posebna tema za igrani film)… Ceo film mora je biti mnogo potresniji, film sam pogledao sa svojom ćerkom koja ima 10. god, pošto sam imao informaciju da ga preporučuju đacima u Hrvatskoj a i poznato je bilo u kakavim okolnostima je stvaran, i da je morala da se izbegne i ne bude prikazana ta strašna sudbina srpske dece i srpskog naroda u hrvatskom paklu.
Srećom, dobro je da i ovakvu priču imamo, da se upoznamo sa plemenitim delom humanitarke, katolkinje Diane Budisavljević, koja je bila austrijskog poreklato, udate za srpskog lekara (hirurg) iz Zagreba koja je spasila više od 10000 dece. Ova priča je decenijama potiskivana čak i osporavana, o kojoj naš narod ne zna skoro ništa.
Strašno i tragično je da mi i dalje nemamo film o stradalaštvu srpske dece u Hrvatskoj od ustaša. Mislio sam da će se taj suštinski deo pretočiti u ovaj film o poubijanoj srpskoj deci koja su na razne načine, i cijankalijem, i nožem (pred očima svojih majki…), i bacanjem u jame ubijana. Mogao je biti i prikazan deo dok su decu prebacivali u Zagreb ili u ostale gradove gde su ih pretvarali u bukvalno janjičare, gde su ta deca malo starija služili kao lična garda Ante Pavelića. A ni Pavelića sem u jednom navratu nije bilo u filmu… sve to čudi pomalo.
Evo šta je po mom mišljenju izbegnuto da se kaže, jer se ove činjenice odnose baš na tu decu koja je plemenita Diana Budisavljević spašavala od ustaškog noža:
Po mom mišljenju trebalo se naglasiti da tokom Drugog svetskog rata, Nezavisna Država Hrvatska je bila jedino mesto u svetu gde su postojali specijalni logori za uništavanje i zversko ubijanje dece.
Sve ono negativno, patološko i zločinačko što je karakterisalo nacifašizam i njegove sluge dostiglo je vrhunac u genocidu nad srpskom decom. Moralo je biti prikazno ili naratorski rečeno da su ubijajući nejač, krvnici pokazivali najmračniju stranu svoga bića. Na najsuroviji način uništavali su živote dečaka i devojčica, od kojih su mnogi bili još u pelenama.
Činjenice su i da su ustaše srpsku decu bebe nabijali na bajonete, kolje i šiljate letve od plotova, klali noževima, sekirama, spaljivali u kućama i krematorijumu, na Gradini kod Jasenovca kuvali u kotlovima za spravljanje sapuna, zavezanu u strože i džakove bacali u reke i bunare, gušili cijankalijem i trovali kaustičnom sodom, satirali glađu, žeđu i hladnoćom, sve su ovo činjenice koje su trebale upotpuniti tu dramsku pauzu (prazan hod) koji postoji u filmu.
Jedino šta se postiglo filmom je da se publika u određenim crtama i segmentima upozna sa plemenitim radom Diane Budisavljević i sa pričom ljudi koji su preživeli pakao, ali i to kroz određene birane segmente u ublaženoj formi.
I pored svih pomenutih propusta koje film ima, moja preporuka je da se film pogleda, da se bar na taj način upoznamo sa plemenitim delom jedne žene i njenim plemenitim radom i delom u tom groznom genocidnom periodu u Hrvatskoj po naš narod srpski.
Svaka čast i na velikom trudu, zalaganju i želji reditelja filma Dani Budisavljević, koja je prikazala lik i delo Diane Budisavljević, i sa njom nas upoznala.
Možda se ovaj osvrt i svakako pozitivna kritika, ove teme, koja ne bi trebalo biti uvijena u oblandu, neće svideti nekome. Ali, to je moje viđenje i stav, posle odgledanog filma pred praznom bioskopskom salom u niškom bioskopu. Što isto dosta čudi, ta nezainteresovanost za ovkvom temom.
Pošto nam ovakav film, ove sadržine stiže iz Hrvatske, i ovo je zadovoljavajuće, i zato sve pohvale!.
Đorđe Bojanić, glavni urednik sajta Srpska istorija
One Response
Potpuno ista percepcija filma koju je Đorđe dao u komentaru. Mislim da je Lordan Zafranovic , dokumentarcem o Jasenovcu više rekao? Ali bar delic istine je ugledao svet kroz ovaj film , a ipak nešto novo na hrvatskoj kulturnoj sceni. Još uvek je to daleko od prave istine o Jasenovcu i hrvatskoj državi kao i hrvatskom narodu danas.