Зашто на Старом војничком гробљу у Нишу нема обележја за Српске страдалнике као што има за аустроугарске и немачке војнике као и обележје Британског комонвелта? То је велика срамота, за све нас… која траје деценијама. Ред је да ту грешку и немар исправимо.
Пише: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја
Зашто су нам увек прече туђе жртве од наши сопствених? Тужно је што на такозваном “Енглеском гробљу” у Нишу споменике имају Енглези, Аустроугари, Немци а само Срби немају своје обележје (споменик)? Трагично је да када делегације посете ово наше ,,Старо“ војничко гробље венце постављају на голи бетон, зашто се није смогло воље и снаге да се подигне, споменик, или бар православни крст, за људе који су само бранили своју отаџбину од агресора и освајача?
Предлажем добронамерно руководству града Ниша да смогну снаге (деценије су прошле, сви су окретали главе зарад неког ,,мира“) и воље и изграде споменик какав доликује нашим српским страдалницима, а то ти напаћени јунаци заслужују. Ми Срби морамо да ставимо наш сопствени геноцид који је извршен над нашим народом као приоритет, исто онако како то раде Јевреји и Јермени. Можда зато ми и данас немамо то што Јермени и Јевреји имају.
Старо војничко гробље у Нишу чине три гробљанске целине – српско гробље, аустро-угарско и немачко и гробље Британског комонвелта (једно је од три енглеска гробља која су постојала)“.
У овом парку леже посмртни остаци 2.500 погинулим и умрлих хероја из јединица Српске Војске. Трагично је да немамо обележје како заслужују страдалници и борци за част и слободу отаџбине, ово је у сваком смислу срамота која траје деценијама. Ово Српско војничко гробље мора да буде и подсећа на мали Зејтинлик.
Сахрањивање на Војничком гробљу почело још 1912. и 1913. године у току велике епидемије колере и тифуса и других заразних болести за време балканских ратова а наставило се и током Првог светског рата, када је на њему сахрањено 2.500 Срба. Читав садашњи комплекс на Делијском вису (општина Палилула) нишлије знају и као Француско гробље, због француских војника чији су посмртни остаци на истом војничком гробљу. Али га нико не зове Српско војничко гробље, ту је и наша трагедија.
По завршетку Другог светског рата у доба комунизма, како се незванично може чути, гробље је остало без титулара препуштено пропадању и вандализму. У доба комунизма ту су се градили и станови и тако су багери одрадили свој посао скрнављења и склањања костију. Тако да је данас само мањи део остављен као Меморијални парк, тако је гробље сведено са 5 хектара на само 300 m², туга коју нисмо тада разумели.
Овај Меморијални парк „Старо војно гробље на Делијском Вису” је према одлуци Извршног савета Скупштине општине Ниш 4. децембра 1993 године проглашен за непокретно културно добро — знаменито место, ето колико је требало да се то уведе под заштитом државе. Док је гробље Британског Комонвелта 1986. године уписано као непокретно културно добро. За српске гробове изгледа да нико није марио у то доба комунизма.
Ово мора да прерасте у меморијално гробље, са домаћином, да екскурзије обилазе ово место, да се одржавају школски часови (бар једанпут годишње), ми морамо да вратимо културу сећања на те наше див јунаке.
Не смемо да заборавимо да је сваки споменик културе сведочанство националне историје и развоја, за чије очување постоји јавни интереса од националног значаја. Овакав споменик културе је сведочанство протеклих времена и својим изгледом пружа податке о времену свог настанка и постојања. Сваки споменик означава територију једног народа као што чине и верски објекти.
Хвала Богу да се по том питању мења ситуација, полако се ослобађамо тих комунистичких стега којима смо оковани деценијама.
Па данас, ето имамо и оно што нисмо смели да имамо деценијама (да некога не повредимо) споменик деспоту Стефану Лазаревићу и Стефану Немањи, тако грандиозан… отуда и толике расправе на друштвеним мрежама око истих… али џабе, он ће пркосити, подсећати и красити нашу престоницу вековима, што је и главни циљ.
Писаћу и подсећаћу и даље, све док не схватимо да је то од националног значаја за нас Србе, и да без тога нам нема духовног и трезвеног бољитка. Мислим да по овом питању не сме бити подела… бар да се ујединимо око наших жртава које нисмо успели за цео прошли век ни да попишемо, немамо ни Меморијални центар за те жртве геноцида… то је страшно за све нас.
Надам се да ће доћи ред да и ову деценијску грешку и нехат исправимо.
КАО ПРИМЕР КАКО ТРЕБА
Српско војничко гробље на Зејтинлику се налази у Солуну и у његовом склопу су смештени гробови српских војника као и француских, италијанских, енглеских и руских војника погинулих у борбама и пробоју Солунског фронта у Првом светском рату.
Фотографије, Ђорђе Бојанић
Извор: Српска историја