Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Sjetih se na momenat da možda nije istina da je Darko poginuo i da mu je i na Otesu život od snajpera spasila kutija metaka u džepu košulje. A onda preko pruge se začu kuknjava i bi mi jasno da je istina.
Probudio sam se kad je mama zatvorila vrata i otišla u stanicu milicije na posao. Ostao sam da ležim na razvučenom dvosjedu u hodniku i gledao kako se zraci sunca probijaju kroz željezne grede na prozoru. Dugo sam ležao i gledao tu igru svijetla.
Onda se probudio buraz, ustao sam i ubacio dva drveta u šporet i stavio tavu da nam ispečem jaja. Dvoje jaja njemu, dvoje meni i rekoh burazu.
-Kako bi bilo dobro da po troje pojedemo, ili da bar ima neke pavlake ili sira.
-Mama je rekla po dvoje da jedemo, ko zna kad će druga doći, a imaš i paštete.
Nasmija se buraz, provocira, a ja mu rekoh.
-Jebala te pašteta od pola kile, gadi mi se i još je od noćas podrigujem.
Kad smo pojeli jaja, ustao sam i ušao u dnevni boravak. Ne puca već par dana ništa osim brovinga. Otvorio sam balkon i izašao. Napolju pravi proljećni dan. Sve svijetlo i zeleno, a vjetar koji pomalo duva diže prašinu i zasuziše mi oči od nje. To me utjera u dnevni, a buraz reče.
-Hajmo onaj sto razvuć da igramo stonog tenisa.
-Bježi i ti i stoni tenis, igračemo večeras, sad ću ja malo ispred zgrade.
-Ma ti si lud, pa ubiće te mama ako te neko kaže. Budeš 10 minuta napolju i to kad nikog nema. Kako ti ne dosadi da te svaki dan ruže i tuku?
-Samo ti ćuti i ne panjkaj me.
Rekoh burazu i izađoh na hodnik, a u tom zazvoni telefon. Buraz se javi i samo čujem kako govori.
-Dobro, dobro mama, nećemo nigdje.
Spusti slušalicu i reče mi.
-Mama kaže da ne izlazimo nigdje iz hodnika i da ni slučajno po stanu ne hodamo.
To me naljuti i sjedoh na fotelju, podigoh noge na sto i rekoh burazu.
-Donesi mi one manevarske metke i sporogoreći štapin da pravim petarde.
On mi ih donese i stade ispred mene pa mi reče.
-Nemoj stavljat plastični eksploziv, stavi samo barut, neki dan si bacio ono u čauri od prage kontejner si prevrnuo. Svi znaju da ti to bacaš i reće te mami.
-Odjebi mali, plastiku čuvam kad nas napolje puste.
Samo što otvorih prvi metak kliještima, a neko zakuca na vrata. Bacih iza leđa metke, štapin i kliješta, jer znam da vrata ne ključamo. Ne da majka da ključamo, boji se da nas granata ne rani, a onda niko ne može ući po nas.
-Slobodno!
Dreknuh i vrata otvori komšinica i sa vrata reče.
-Majka vam je rekla da idete odma kod mene, neka pucnjava se sprema.
-Ma kakva sad pucnjava, vidiš da mirnije jutro nije bilo ima mjesec dana, jojjj jest ona dosadna žena.
-Polazi i ne jezikaj.
Reče kona i mi pođosmo za njom. Uđosmo u stan kod komšinice i sjedosmo u dnevni boravak. Njen stan je sigurniji, jer je u sredini zgrade i teško može direktno u njega upasti granata, dok u naš može i sa Igmana i sa Ormanja. Naš je sav već izrešetan i čudo je da niko nikad nije bar ranjen. Mada kako je tata navukao željezne grede na prozore, hodnik je siguran, kao i kupatilo.
Ne prođe ni pet minuta a uđe komšija i jaran mu Brko pod punom ratnom opremom. Obojica su u miliciji i trebalo bi da su u stanici kao i naša majka. Pozdraviše se i rekoše komšinici da im skuva kafu i donese rakiju. Rekoše da su u pripravnosti i da se nešto sprema. Začudih se, jer je skoro devet ujutru i upitah ih ko iz topa.
-Šta se sprema i od kad to da akcije počinju u ova doba?
-Pojma nemam, znam da smo u pripravnosti i da su nam rekli u stanici da budemo spremni. A ti nazovi majku, rekla je da se javiš da vidi da ste kod nas.
Uzeh telefon i nazvah majku, javih se kratko i prekinuh. Komšinica iznese kafu i rakiju, a oni staviše upaljenu motorolu na sto. Samo što nazdrviše, a začu se pucnjava. Komšija ustade i izađe na balkon. Odma izletih za njim i čujemo pucnjavu sa Stupnika na Igmanu. Rafali se razliše nekoliko minuta, a onda sve utihnu. Uđe i Brko na balkon i reče.
-Stupnik se radi, ulazi unutra mali!
Pomaknuh se korak nazad i stadoh na balkonska vrata. Njih dvojica me odmakoše i prođoše u sobu, da sa drugog balkona gledaju, jer sa ovog se ne vidi Stupnik. Krenuh za njima i izađosmo na balkon. Čujemo još poneki rafal, a na motoroli se prekinu tišina. Komšija me gurnu nazad u sobu i pritvori vrata. Naperih uši ali ne čujem ništa. Odjednom komšija zagrli Brku i uđoše radosni u sobu.
-Pao Stupnik, uzeli smo Stupnik!
Radujemo se i buraz me zagrli i reče.
-Neće sad broving pucat po dnevnom, sad može samo do pola dnevnog pucat onaj sa Ormanja.
Radujemo se i svi se smijemo. Posjedasmo u dnevni, a komšinica kaže.
-Sad se u sobi može bez brige spavat, nema više brovinga.
Komšija uze motorola vrati se na balkon i poslije par minuta uđe i reče nam.
-Neke logoraše su uspjeli osloboditi što su kopali rovove, neki Zoka Varagić je uspio preletit na našu stranu.
Obradovah se, Zoka mi je tetak, muž od naše tetke Jele i zagrlih brata.
U tom ponovo poče pucnjava na Stupniku. Ponovo rafali. A na motoroli se čuje hiljade glasova. Komšija uze motorolu provrti kanale i ponovo je spusti. Mješaju se glasovi i osjeti se neka panika. Odjednom se uključi neki musliman i glasno se prodera.
-Ooo Srbi, evo vam Zimonje!
Skamenismo se svi, a krik sa motorole nas sve okameni. Ponovo se začu krik i krkljanje.
-Kolju ga, garant ga kolju!
Reče komšija i uze motorolu. Izletiše na balkon, a i ja izađoh za njima. Tresem se sav i u ušima mi onaj krik sa motorole ne prestaje. Gledamo tuče praga i čujemo sa motorole da naši govore da promašuje. Čujemo da govore da prestane, jer od borova ne može po muslimanima da puca i da se iznad njih rasprskavaju metci. Prava panika je na našem kanalu, a muslimani se uključuju i dernjaju. Odjednom su veseli i prozivaju jednog po jednog našega koji je na Stupniku.
Vratismo se u stan i samo što uđosmo na vratima se pojavi mama. Spusti torbu i reče.
-Nije dobro, puno naših izginulo. Dobro je sve krenulo, ali sve je propalo. Izgleda da je sve bila klopka za naše.
-Zna li se ko je poginuo?
Upita je komšija i sjede.
-Zimonja, Rade Antonić, Beban, profesor Miki i Darko Krsmanović, ima ih još, kažu da je desetak naših poginulo.
Okamenih se kako pomenu Darka. Pomislih nije to istina, ne može Darko poginut. Kako da on pogine, pa najhrabriji je u čitavoj četi na Tinovu i rekoh majki.
-Jesi sigurna da je Darko poginuo?
-Tako kažu sine, panika je u stanici, to sam čula kad sam pošla kući.
Brko reče komšiji.
-Gasi motorolu, mogu nas zvat!
Pogledah ga i rekoh mu.
-Kako si tako jadan!
On me mrko pogleda i nešto pođe da mi kaže, a komšija ga presjeće i reče mu.
-Ustaj idemo u stanicu, vidiš da je jad, moramo ići.
Nisam čekao da odu i izletio sam iz stana. Uletio sam u naš stan i sjeo u hodniku na dvosjed. Zabio sam glavu među koljena i išle su mi suze. Kroz glavu su mi prolazile sve tatine priče o Darkovoj hrabrosti, svi su govorili da ga metak neće. Sjetih se na momenat da možda nije istina i da mu je i na Otesu život od snajpera spasila kutija metaka u džepu košulje. A onda preko pruge se začu kuknjava i bi mi jasno da je istina.
Nisam čuo kad su u hodnik ušli mama i buraz. Nisam čuo ni granate koje padaju oko zgrade. Nisam ništa ni jeo tog dana. Čuo sam samo krik Zimonje i gušile su me suze za Darkom.
Zaspao sam pred zoru. A komšijinog jarana Brku nisam više nikad pozdravio zbog one rečenice “Gasi motorolu mogu nas zvati!“
Od istog autora:
Bojan Vegara: Znate, mi taj rat nismo izgubili
Bojan Vegara: PRVI STRAH I 1. MART 1992.
Bojan Vegara: DAN KOJI JE MIRISAO NA POBJEDU U RATU
Bojan Vegara: NIJE MALA NAŠA MUKA
Bojan Vegara: HLjEB ZA PREMJESIT
Bojan Vegara: NAJMLAĐI LOGORAŠ SILOSA
Bojan Vegara: Logor Silos – sarajevski Aušvic
Bojan Vegara: NISAM NEŠTO AL’ SAM SRBIN
Bojan Vegara: BROVING I ČOKOLADA
Bojan Vegara: GLADNE OČI I FETA SIR
Bojan Vegara: DANAS HLjEBA OD JUČE NE MOGU
Bojan Vegara: RECI ĆAĆI DA TRAŽI KAMION
Bojan Vegara: MITIG NA KRAJU RATA
Bojan Vegara: JEDAN SKORO PA MIRAN DAN
Bojan Vegara: MUJICA I BROVING
Bojan Vegara: Dok sam živ boriću se protiv svakog ko umanjuje i zatire naše Svete Mučenike
Bojan Vegara: Nikada nećemo zaboraviti ko smo, odakle smo i ko su nam komšije
