Бојан Вегара: РЕЦИ ЋАЋИ ДА ТРАЖИ КАМИОН

Пише: Dušan Bastašić

ДЕСИЛО СЕ 21. ДЕЦЕМБРА 1995. ГОДИНЕ

Ујутру, кад сам устао да идем у школу, мама ми рече.

-Кад дођеш данас из школе иди код бабе и ђеда, види како су и донеси јаја и млијека!

Климно сам јој главом и отишао у школу. У школи сам био до великог одмора и вратио се кући, чим је мами прошла пауза за доручак, да ме не би затекла кући. Од краја новембра у школу идем само да старцима замажем очи.

Селимо и никако ми не паше тишина на часу.

Донесе ми неке црне мисли о поновном избјеглиштву. А таква бједа ме онерасположи. Знам како је то и никако не желим поново да је осјетим. Чуо сам и кад су неки дан причали старији људи у кафани да нам се ништа неће пикат школа, а ни ове четри године рата. Од тада све краће остајем у школи.

У стану сам оставио торбу и мало се одморио. Појео сам мало неке рибе која је остала од Св. Николе, а онда кренуо на Ушивак до бабе и ђеда. Кад сам дошао код њих на вратима затекох Мишу и Анкицу. Пар пензионера који су рат провели у викендици гдје их је затекао рат. Тихи и мирни људи који су живот провели у Сарајеву. Мишо је био партизан и Србин је, а Анкица је Хрватица. Читав рат су ту и друже се са бабом и ђедом. Поздравио сам их и пољубио бабу.

Како их испратише баба уђе и сједе, а ђед оде за својим послом. Баба одма пред мене поче да вади храну и поче да ме нуди свим и свачим. Онда ме сједе и упита ме.

-Бојане шта се прича, кад селимо? Брецнух се, погледах баби у очи и рекох дрско. -Шта ја знам, неко прича овако, неко онако! Баба отпухну и рече. -Селимо ми то ти је сигурно, неће нас ниједна пропаст заобићи! -Можда и хоће, неки дан причају да ће нам све поништит, и школу, и рат, и све ово што смо предеверали, а ко је луд да на то пристане? Рекох баби онако љуто, а она ме само гледа, па наставих. -Нико моја баба ништа не зна, камиони долазе, а неки причају да је паметније да останемо.

Баба на те ријечи устаде, одмахну руком и рече. -Ко да им остане? Па јеси ли ти луд? Остали смо једном, па једва живе главе изнијели! Ђоко ми је још у Силосу, а неко прича да се са њима остане и живи. Ено, прича јутрос Мишо како је ишао оним Плавим путем у Сарајево да сина нађе, ма најурили га, пљували и свашта му говорили, а стар човјек и још му тај син био код њих мобилисан.

Окрену се баба и негдје пође, а онда погледа у мене и рече. -Реци ћаћи да тражи камион, продао је ђед три јарца и имамо паре. Нек он не чека општину и њихове камионе, нећу да задњи моменат чекам! И кад одем никад ногом овамо нећу крочит! Отпухну баба и настави. -Само да они хоће Силос распустит, да пусте Ђоку и да идемо одавде, да их моје очи никад више не виде! И нек нам све пониште и послије оног рата су поништили, па испало да је мој Станиша неки издајник што у четницима главу изгуби, а Мухамед до “44-те био усташа, па нас још и испитиваопо ослобођењу.

Погодише ме бабине ријечи и устадох са столице и рекох јој. -Не може то тако бит баба, па сад смо слободни и имамо Републику Српску!

-Имамо је и то је једина срећа! Зато реци ћаћи да камион тражи, да не би задњи дошли у ту Републику Српску и да иде у тај Братунац тражит какве шупе, јер ти ђед мисли ових 17 коза тамо водит. Бог га убједит` не може да још коју прода. А свађат се са њим не могу. Знаш да га је страх глади због затвора и у праву је што је најгоре. Ако сам не створиш себи да поједеш, нећеш ни појест. Држава кад те храни моје дјете, онда си тешка сиротиња и у реду за сваки залогај стојиш. Тако ти је било у обје Југославије, а код ових сад, дај Боже да и тако буде!

Погледах тупо у бабину замишљену и тужну фацу, па се наставих. -Пакуј ми баба јаја и шта још имаш, не могу те слушат, код тебе сама пропаст!

Баба све спакова, а ја кренух у Хаџиће. А путем се свако мало најежих од бабине приче и што је најгоре, дође ми у главу да овако не прича само баба, већ сви старији људи које знам.

Кад кући дођох затворих се у собу и разби ми се свака илузија да ће нам неко помоћи и да ће нас заобићи бједа попут оне из “92 године.

Послије те вечери 21.12.1995. почео сам да пакујем ствари, скидам постере и да књиге, плоче и касете слажем у картонске пакете. Послије те сриједе сам само још једном отишао у школу.

(Написано у августу 2023.)

Извор: Бојан Вегара – Фејсбук страница