fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Бојан Вегара: МИТИНГ НА КРАЈУ РАТА

Чули смо да је сутра на Илиџи митинг за останак у Српском Сарајеву и ту ноћ договорили да узбунимо обје школе и да блокирамо путеве. Разрадили смо тактику и отишли у Жуновницу да кажемо остатку раје и Зеничанима.
ФОТО: Снимак екрана

Договор је брзо пао. Писале су се пароле. Шиле су се заставе. Искупљале тољаге, пендреци, димне бомбе и топовски удари.

Максимално наложени да изазовемо пажњу свјетске јавности и да са свог не идемо. Договорисмо се, да послије великог одмора блокирамо пут СФОР-у за Игман и то код подвожњака у центру Хаџића. А онда да кренемо пјешке на Илиџу.

Ујутру смо сви дошли у школу на први час. Нико није изостао. И нико током часа није ријеч проговорио. Први пут тотална тишина у читавој школи. Послије првог часа нас неколико је отишло по пароле и у основну да и њих организујемо. Вратили смо се сви на трећи час. Рекли смо професорима за нашу намјеру. Били су против тога и мислили су да ћемо одустати.

Пред крај часа видили смо са прозора да иде Дадо и екипа која је те године завршила школу. Најстарији су и са њима смо опасна руља. У разреду је настала помама. Професорица је сјела и ухватила се за главу. А звоно је зазвонило.

Настала је општа дрека и навијање. Повадиле су се пароле и заставе. У холу је одјекивала пјесма. На вратима нам се супростави директор Жика. А Шака га ухвати и подиже. Премјести га рођо ко да је кила у њему. Дрека се појача и сви кренусмо према излазу из школе.

Колона је кренула према основној школи и скандирање.

-Јебо вас Дејтон! Српско Сарајево!

Професори су изашли и забринуто гледали за нама. Знали су какви смо и да је све на ивици инцидента.

Кад смо стигли до основне упалили смо димне и бацили топовски удар. Кренуло је навијање.

-Излазите напоље!

Врата су се отворила а сва дјеца су појурила напоље. Створила се озбиљна маса. Дрека се појачала и колона је кренула. Пјевало се и махало заставама. Напријед су ишле цуре са паролама. На паролама је писао.

Не дам вам очев гроб!

Ову земљу смо крвљу очева платили!

Српско Сарајево!

Стоп егзодусу!

Јебо вас Дејтон!

Кроз центар Хаџића одјекивала је пјесма и народ је изашао на балконе. Сви су пјевали и плакали. Аплауз је долазио са свих страна. Наше одушевљење је било на максимуму. А колона је постајала све озбиљнија.

Кад смо стигли код подвожњака палили смо димне. Скакали и навијали. Чекали смо СФОР. Знали смо да стално иду на Игман гдје им је база. А инцидент са њима води нас у славу и свјетске медије.

Сви ће сазнати за наше муке.

Није прошло ни двадесет минута, а наиђе колона СФОР-а. Цуре осташе на путу, а ми се размакосмо. Пустисмо их да до цура прођу и онда трке блокирасмо крај колоне. Да нам не побјегну. Дође и доста професора, наставника, људи и жена.

Наста наша општа помамљеност. Пењемо се по камионима и цистернама. А цистерне од гуме, убиле се за акробације на њима. Шака и Обрен их ножевима буше. Прскају се водом и ко фол туширају се. Палимо димне и бацамо топовске ударе. Пјевамо и деремо се.

Цуре паролама машу и стоје на путу одважно и храбро. Дјеца из основне камењем ударају по кабинама. Одваљујемо ретровизоре и палимо им заставе. Полиција се дере на нас, али само их је двојица. Ништа нам не могу и ништа и не покушавају осим што се деру на малу дјецу. Дође и пар новинара странаца са неким аутом. Снимају и сликају.

Попео сам се на цистерну и скако по њој. Пробушио сам је са горње стране и у смјеху смо бјежали са ње, да нас не окупа вода. Млаз воде је личио на неку фонтану, а ја сам силазио низ кабину сав одушевљен учињеним дјелом.

Држао сам се за ретровизор и супустио се на степеницу. Гледао сам кроз прозор војника, како се унутра држи за главу. Црнац, још и Американац. Помислих, да су нас они тукли читаво љето, хаубицама, тенковима и топовима. Полако ухватих за браву. Она шкљоцну. Откључано. Окренух се и рекох.

-Зока, овај се није закључо?

Зока ме гурну и отвори врата. Ухватисмо се за црнца и са њим падосмо на земљу. Раја поче ударат ногама ко бјесна по црнцу. Ми се дигосмо и бубамо га крвнички. Липти крв на све стране. А он се скупио ко пуж.

Одједном се појвише она два полицајца и професори, те некако нам отеше црнца. Вратише га у камион. А он се закључа и плаче ко година. Плаче му и колега. Урламо и пријетимо им. Прстом преко врата показујемо. Не одступамо ни милиметра.

У том се некад погуркасмо са полицајцима. И све се на моменат умири. Дођоше и општинари. Те почеше преговори. Тражимо сендвиче и ауто да нас прати до Илиџе. Наравно са камером. Пристају на све и пуштамо колону. Кренули смо на Илиџу.

Пјесма, пароле, мување цурица и нагуљивање ракије која се неким чудом створила. Од свега тога, постајали смо све помамљенији. Постајали смо опасни и луди.

А онда смо пресрели још три џипа СФОР-а негдје на код Блажуја. Поразбијали им стакла. И кроз отворен прозор кренух да ударам једног. Туко сам га жељезном шипком ко копљем, да га прободем. И да ме Југо није зауставио, том шипком жељезном би вјероватно и убио тог злог мировњака. Туко сам га да га убијем. Мрзио сам га. Мрзио сам их све. Мрзио сам читав свијет. Срећом, Југо ни тад није мрзио никог и повуко ме, пољубио и рекао.

-Стани, молим те!

Стао сам и погледао у крваву главу тог америчког мировњака. Крв у је ишла на све стране. Снимала је камера из другог СФОР аута. Пришао сам му поново и пљунуо га у оно крваво лице. Те га упитао.

-Пичко што не пуцаш сад?

Потом сам заурлао са масом и прошли смо даље.

На Илиџи маса народа. Пјесма и пароле. Говорници и разне сероње. Сретох тетка Срђана иде са Грбавице, да види тетку и дјецу. Даде ми кутију цигара и пољуби ме. Скупило му се и заплака. А онда ми рече.

-Нема ништа од митинга, све су они нас продали.

Окрену се и оде пјешке према Хаџићима. Ми остадосмо у оној маси. Уморни, гладни и прашњави. Пјевамо и деремо се. Вјерујемо да не идемо нигдје из Сарајева.

Ту ноћ кад смо дошли кућама нестрпљиво смо чекали вјести. СРНА приказа митин, без слова о немирима. БиХ ТВ исто тако. CNN и BBC ни да помену разбијене америчке главе, а камо ли нас. Док Београд ни слова о нама не рече.

Сутра дан знали смо да идемо и међу нама је настала нека мртваја. Никад нико од нас, до дана данас, више није отишао на митинг. Нама је одавно јасно све.

Написано у априлу 2023.


Извор: Бојан Вегара – Фејсбук страница


Од истог аутора:

Бојан Вегара: ЈЕДАН СКОРО ПА МИРАН ДАН

Бојан Вегара: МУЈИЦА И БРОВИНГ

Бојан Вегара: КУМОВ ПАКЕТ

Бојан Вегара: Ви пишите ваше лажљиве историје, коме год хоћете, само нама немојте, ми знамо како цвилите

Бојан Вегара: Док сам жив борићу се против сваког ко умањује и затире наше Свете Мученике

Бојан Вегара: Никада нећемо заборавити ко смо, одакле смо и ко су нам комшије

Бојан Вегара: Ја се мој прађеде и сад борим

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: