Poslije podne, kad sam nešto razgovarao sa Lojzom kod njihovog plota, dođe jedan partizan i kaže nam da idemo u stroj, da smo mobilisani. Vidimo u stroju poznate mladiće iz gornjeg kraja. Ali, oni su

Krenem ja napajati krave, kad u varošu poče pucnjava – rafali, puške, ali iznenada i sve gušće. Uskomešaše se drugovi. Pripasuju opasače, kupe svoje rance, drže puške u rukama. U dvorište uđe kasom na konju

Marijana nema. Vjerojatno je ostao kod šefa jer i oni se u ovoj izmijenjenoj situaciji ugodnije osjećaju kad imaju u kući partizana. Namirili smo blago, zatvorili kokošinjac i idemo spavati kod otvorenih prozora. Da, otvorenih

U dvorištu kuće niže Vecka stoji stražar, neki Živkov rođak, pa smo mu prišli da ga pozdravimo. „Šta ti radiš tuj Đuro“, pitamo ga. „Ma, evo, čuvam neku bandu dok ne dođu oni što će

Čujem komentar: „Ima dosta plijena“. Bunkeri pred našom crkvom presijecaju cestu, svaki polovicu sa svoje strane, pa je moguć prolaz između njih, oštećeni su. To su borovi balvani iz cintora. Vide se friška oštećenja od

Izađem ja van i vidim da je plot između đedove bašče i našeg dvorišta razvaljen. Prođem kroz taj otvor, pa na mala dvorišna vrata i preko puta u Romića sokak. Da vidim topove! Stvarno –

Neugodno i iznenada, grubim drmusanjem za rame, probudi me mama: „Diži se! Joj, nešto se dešava“. „Ma, šta“, pitam još potpuno bunovan i nerazdrijeman. „Ma, nekakvi ljudi prođoše kroz dvorište i dvojica sjede u Tregnerovoj

Nešto prije ručka, navrati k nama Kata Gašparevića, bila je u varošu. Ostala je, jadna, sama. Suprug Stevo otjeran je 1941. u Koprivnicu, sin Đuro je sa mnom ostao u Jasenovcu, a mlađi sin joj

Prođe tako još nekoliko uobičajenih dana. Možda baš i ne uobičajenih, ali ipak nema značajnijih događaja. Noći su isto tako uobičajene. A možda i nisu. Ipak mi, makar i šutke, od njih i u njima

Jednog dana oko podne odjednom je počela strašna pucnjava negdje u pravcu Dioša i Daruvara. Tako jaka i iznenadna još se nikad do sada nije čula. Potrajalo je to jedno pola sata i onda odjednom

Kroz Stalovicu smo prošli uglavnom šuteći. Na prozorima i plotovima nema nikoga. Valjda se opet spremaju za doček neke noći puškaranja, pa su se rano povukli u kuće. Valjda je i to nekakav znak da

Odjednom vrisnu Bara, nastavi da glasno plače i ode kući, a konja-ždrijebe ostavi. Imbra bez riječi otrča za njom kući, pa se uskoro sa mamom Klarom vrati po konja. Valjda joj je rekao da pečemo

Nas trojica smo preskočili kanal pa idemo prema mjestu gdje se obično krmačamo. „Viđ’, ovdje je opet nekakva friška staza“, oglasi se Živko. „Izgleda da je od noćas. Ima ugažene trave koja je još zelena“,

Otkako sam došao sa Poluma, samo dva puta sam išao sa kravama u livadu. Nije bilo pitanja oko moga boravka u Orlovcu. Pomagao sam Milevi i djeci cijepat i unositi drva. Na tome se završilo.

Sutradan je došla kuma Marica Bricinka. Odmah se dogovoriše o razlogu dolaska ako bi to bilo tko pitao – došla da si odnese nešto krumpira, grincajga i koji paradajz. Ona je tjedan dana bila u