Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Над јамом код села Пријебој у Лици, 27. јула 2019. поставили смо Крст часни. Наш девети Крст на мјестима страдања.

Близанци, српски јунаци, погинули су истог дана

Датум објаве: четвртак, 31 октобра, 2019
Величина слова: A- A+

Само онај ко има близанце може да разуме ту судбинску, доживотну везаности браће рођеног истог дана и сата. А ови близанци, српски јунаци, су не само рођени, већ су и погинули истог дана (29. октобра), сата и минута.

Браћа Горан и Зоран Орељ

Горан и Зоран Орељ (презиме које асоцира на руску реч за орла) су били заједно у свему, од самог почетка па до заједничког им краја.

Од рођења у Славонском Броду (одакле су морали да оду, у Инђију, протерани од својих суграђана Хрвата, у трећем разреду гимназије), преко војног рока у Сомбору и Приштини, па до одласка, по командној заповести, у војску Републике Српске Крајине (као инструктори за кориштење минобацача) и, затим, у Бањалуку, где су обучавани за млађе официре…

А када је злогласни муслиманско-бошњачки Пети корпус кренуо на овај поносни српски град, они су по први пут – опет заједно – одбили наређење (да не учествују у борбама, као близанци или да се раздвоје) и отишли на свој последњи положај, очи у очи са непријатељем и смрћу. 

Тог 29. октобра 1994-те су заједно и  положили животе на олтар српске слободе и отишли у легенду. Наша “браћа Југовићи”, косовски витезови са крвавим божуром на грудима уместо ордена. 
Па да их се сетимо “на њихов дан” и помолимо се за спас њихове орловске душе! Да нас вечно инспиришу на херојски подвиг у одбрани српства и наше отаџбинске части и слободе!

P. S. Да допуним ову заједничку, близаначку биографију двојице Ореља.Они су, као припадници Школског батаљона (Студентске бригаде), учествовали у биткама за Бихаћ. И, колико знам, ухваћени су живи и масакрирани. Када су камиони довезли тела побијених војника, међу којима и искасапљене лешеве Горана и Зорана, генерал Рајко Балаћ, командант њихове бригаде, је био најдубље погођен.

Неки помињу и да се убио. Кажу да није могао да поднесе тај језиви призор са оним што је остало од мртвих војника те јединице (други, опет, пишу да је погинуо на борбеном задатку). Како год, страхота страдања српске Студентске бригаде је погодила у срце сваког ко га је имао. 

А остало је и страшно сведочење једног српског доктора из војног санитета, како се “преливала крв преко црквеног прага” храма у који су пренети побијени младићи. Толико је било мртвих, да су њихова још “свеже страдала” тела испуштала крв свуда по цркви и дословно је натапала, као на бојном попришту. 

Бог да им, мученицима, опрости све њихове грехе, а нас још живе подари снагом вере и воље да верно наставимо заветну борбу против зла и Злога (у свим његовим облицима)!

Аутор: Драгослав Бокан

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top