Blagi osećaj gađenja

Tamo gde sam ja bio 1992. godine, neki su stigli tek ovih dana

Redovi koji slede imaju snažan lični pečat, tiču se autora, pa kome se ne dopada takav pristup, neka odmah odustane.

O čemu se radi.

Punih 25 godina pišem i govorim da je Hrvatska, Tuđmanova, hadezeovska, podignuta na temeljima ustaške Nezavisne Države Hrvatske. Za tu tvrdnju prinosio sam i prinosim bezbroj dokaza, od leksike, preko simbola, termina, do suštine državne politike i metodologije delovanja.

Rečju, ustašluk.

Otvoren, prikriven, okrečen i ofarban, pa brutalan, razvodnjen, pa opet žestok… kako je kada i kome trebalo, na partijskom i državnom nivou, ili pojedinačno.

Zbog takvih stavova nikada u Hrvatskoj nisam imao problema, a odlazim tamo: od Zagreba, preko Knina, do Drniša i Čavoglava.

Čudno?

Ono što sam devedesetih govorio i pisao, danas govore i pišu čak i oni koji su nekada branili Hrvatsku i Hrvate od mene.

Ne, oni savršeno dobro znaju da govorim i pišem istinu, očima ne mogu da me vide, ali… znamo se dobro. Probleme sam imao u Beogradu, ovde su mi lepili etikete i crtali mete po leđima, novinari i političari, uglavnom. Oni kojima je svaka Hrvatska draža od svake Srbije.

Preterujem, reći ćete. Jeste li sigurni da preterujem? Čujete li kako isti gromoglasno ćute na sve ove ustaške manifestacije kojima svedočimo poslednjih meseci, na hrvatski fašizam ponovo pušten s lanca. Možda ne seire, ali nije im ni mrsko. Jedan od njih, profesor Beogradskog univerziteta i političar, svojevremeno je kazao da u onoj strašnoj koloni jada i tuge, nastaloj pod udarima „Oluje“, avgusta 1995. godine, beše i zločinaca. Drugim rečima, zaradili su krajiški Srbi sve ono što im se dogodilo.

U drugoj polovini devedesetih, kad je Milošević zaključio da je mir najveći nacionalni interes, imao sam probleme i sa njegovim kerberima, ali tu nije bilo vređanja već potpune zabrane javnog nastupa u medijima i na mestima gde su mogli da primene svoju volju. Ta praksa nastavljena je dolaskom na vlast „evropejaca“, čiji su medijski jataci iz devedesetih dobili na upravljanje ključne televizijske i ostale info-kuće.

Takav jedan, nastanjen u visokom uredničkom gnezdu RTS-a (i danas je tamo) odbacio je s indignacijom predlog svog novinara da u jednoj emisiji na temu Kosova učestvuje i moja malenkost. Obrazloženje je bilo: „Dmitrović je čovek prošlosti, sećate li se šta je on devedesetih pisao i govorio o srpsko-hrvatskim odnosima“.

E, baš to što sam devedesetih govorio o srpsko-hrvatskim odnosima beležim među najsvetlije periode sopstvene biografije; svedočio sam istinu. Ono što sam tih godina govorio i pisao, danas govore i pišu čak i oni koji su nekada branili Hrvatsku i Hrvate od mene. Tamo gde sam ja bio 1992. godine, neki su stigli tek ovih dana.

Posle svega, ne likujem, ne hvalim se, samo me prožima blagi osećaj mučnine i gađenja.

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti: Ratko Dmitrović