Bivši gardista Titove garde tvrdi ovo je mapa sa Dražinim grobom (FOTO)

Jedan bivši gardista Titove garde tvrdi da zna gde je Dražin grob. Svoja saznanja o tome ispričao je istoričaru iz Niša Aleksandru Dinčiću, uz obećanje da nikome ne saopšti njegovo ime. Razlog su represalije koje je doživeo kada je saznao detalje oko Dražine likvidacije, odnosno strah da će se one ponoviti.

Nekome ko se ne bavi razmerama “crvenog terora“, ovaj strah danas svakako deluje čudno. Međutim, Aleksandar Dinčić je na mnogim primerima, razgovarajući kako sa komunistima, a među njima i sa oficirima Ozne, tako i sa žrtvama, video šta znači termin “strah u kostima“…

Ukratko, ovaj gardista služio je vojni rok od 1955. do 1957. godine u kompleksu Belog dvora na Topčideru. Mozaik o događajima iz 1946. godine sklopio je na osnovu svedočenja starijih gardista i onoga što je sam doživeo.

Najpre je saznao za strah Josipa Broza Tita za sopstevni život. Broz, koji je odmah po prispeću u Beograd, oktobra 1944. godine, naredio svojim ljudima da se u Srbiji ponašaju “kao u okupiranoj zemlji“, bio je u grču još više nego prethodni okupatori, Nemci. I godinu i po dana posle “oslobođenja“, on je često živeo u skloništima od vazdušnih napada, napravljenim ispod Belog dvora uoči Drugog svetskog rata. Tu su ga čuvali odabrani pripadnici tajne policije Ozne, odnosno, kasnije, Udbe. I za vreme Dražine likvidacije, kao i neposredno pre toga, nije napuštao ovo sklonište.

Ironija sudbine htela je da u istom tom skloništu, nešto dalje, u prostoriji koju su zvali “pećina“, i koja je imala olovna vrata, poslednje sedmice svog života provede i đeneral Draža. Iz te “pećine“ Draža je odvođen na suđenje u Dom garde na Topčideru, koji se nalazi u neposrednoj blizini, a u njoj je verovatno i ubijen. Tu su ostale njegove stvari, koje će mnogo decenija kasnije naslednik Udbe, BIA, pokazati javnosti i preneti u svoj muzej.

Prema svedočenju gardiste, Dražu su sahranili u kompleksu Belog dvora, u jednoj uvali ispod crkve Svetog Đorđa (to je ona dvorska crkva u kojoj je negdašnji ustaša, a tadašnji komunista, Marko Mesić, ispalio metak u čelo Hristovoj ikoni). Na tom mestu teren se spušta u Lisičji potok, tj. dvorska ograda, koja se nalazi ispod groba, deli ovu padinu Lisičjeg potoka na dva dela.

U vreme kada se gardista tamo nalazio, Dražino grobno mesto bilo je oivičeno kamenjem išaranim mahovinom. Tik iznad groba nalazilo se račvasto listopadno drvo, verovatno platan. Okolo je bio travnjak, a kroz travnjak, pored samog groba, pružala se pešačka staza, kojom su stražari išli do ograde. Ova staza odvaja se od puta koji od Belog vodi ka Starom dvoru. Grob je od tog puta udaljen 30 do 50 metara.

Svedočenje ovog gardiste treba uzeti kao ozbiljno, jer se u osnovi poklapa sa verzijom koju je potpisniku ovih redova saopštila Zagorka Vasić, obaveštajac generala Miodraga Damjanovića, komandanta svih četnika koji su se u ovo doba nalazili u logorima u Italiji. Zagorku Vasić, predratnu sekretaricu u kabinetu predsednika Jugoslovenske vlade, Dragiše Cvetkovića, Damjanović je januara 1946. godine poslao iz Italije da pronađe Dražu i da mu ponudi izvlačenje iz zemlje. Zagorka je pronašla Dražu u Zapadnoj Srbiji, ali on, kao ni ranije, nije hteo da ide u inostarnstvo.

Marta 1946. godine Damjanović saznaje da je Draža zarobljen i odmah kuje plan o njegovom oslobođenju. Kao i pod Nemcima, četnici su i u ovo doba u Beogradu imali jaku obaveštajnu službu i dosta ilegalaca, na koje se Damjanović oslanjao.

Damjanovićev plan nije ostvaren, ali je uticao na razvoj događaja. Videvši da se nešto dešava, komunisti su napravili Dražinog dvojnika, koga je “marica“ svakog dana odvozila od zatvora u Đušinoj ulici do Doma garde na Topčideru. U stvari, Dražu su držali u podzemnim skloništima, koja se pružaju od Doma garde do Belog dvora. Kada je Draža ubijen, dvojnika su vodili na različite lokacije, radi zavaravanja tragova.

Dokaz da su četnički ilegalci bili blizu je fotografija mrtvog Draže, do koje su došli neposredno posle likvidacije. Ovu fotografiju komunisti su napravili u svega tri primerka – po jedan za Aleksandra Rankovića, Slobodana Penezića i Svetislava Stefanovića – a negativ su uništili, ali ona je ipak još tog leta objavljena u četničkim novinama u Italiji.

Tada su komunisti pokrenuli opsežnu istragu, ali nikada nisu saznali kako se fotografija našla u rukama generala Damjanovića. Kasnije, Damjanović je predao fotografiju Zagorki Vasić, a 1993. godine, kada se prvi put vratila u Srbiju, iz Kalifornije, ona je fotografiju poklonila potpisniku ovih redova. Kada je osnovana Komisija za pronalaženje Dražinog groba, 2009. godine, fotografiju sam predao jednom članu te komisije, radi analize; analiza još nije obavljena, niti, inače, ima vesti o radu ove Komisije.

Razlika između mesta Dražinog groba do kog sam došao na osnovu svedočenja Zagorke Vasić, i mesta koje je označio anonimni Titov gardista, sastoji se samo u tome što je u prvom slučaju grobno mesto ispod ograde dvorskog kompleksa, a u drugom iznad ograde. U svakom slučaju, to je uvala na padini Lisičjeg potoka koja se spušta od dvorskog kompleksa.

Prema tome, krajnje je vreme da se otpočne sa procesom ekshumacije.

(pogledi.rs – Milosav Samardžić)

Izvor: Srbin Info

Vezane vijesti:

Draža sahranjen iza Belog dvora? | Jadovno 1941.

Evropa nas samo gleda | Jadovno 1941.