Bitanga Čomski

Svet ćuti, znaju da je Čomski, kao i obično, u pravu, ali neće prika; skočilo iz brloga nekoliko srpskih prvoboraca protiv Miloševića. Njima to nije isto, njima je ubijanje zaposlenih u RTS-u bilo normalno

Ratko Dmitrović

Postojali su u Titovoj Jugoslaviji ljudi koji su se zvali prvoborci, nosioci Spomenice 1941. To su oni što su odmah po dolasku Hitlerove vojske na kape stavili petokrake i uzeli puške. Istina, bilo je i drugih prvoboraca protiv Hitlera, s drugačijim oznakama na kapama, no takvi su umesto Spomenice 1941. dobijali višegodišnje kazne zatvora. Ali, to nije tema. Od Oktobarske revolucije u Srbiji, izvedene 2000. godine, imamo istovetnu kategoriju – prvoborce. Ovoga puta protiv Miloševića.
Takvi su spomenute godine osvojili vlast, banke, državna preduzeća, fakultete, carinu; dobili ministarske i profesorske kabinete, direktorske pozicije, književne nagrade, ambasadorska i urednička mesta… Nisi smeo reč da im kažeš, bilo je ono: ja sam se, bre, od prvog dana borio protiv Miloševića; znaš li ti šta sam ja sve pretrpeo u borbi protiv Miloševića; moj tata je skidao Miloševića s vlasti…itd. Ali, kako je vreme prolazilo, a vreme kad-tad, ali uvek, sve postavi na svoje mesto, pa smo dočekali dane da i stranci tvrde kako Milošević i Srbija nisu jedini, čak ni prvi u nizu, krivci za razbijanje Jugoslavije, što je osnovna intelektualna i životna postavka savremenih srpskih prvoboraca.

Takvi u svojim biografijama i nemaju drugih uspeha osim borbe protiv Miloševićevog režima. Njihovi životi ne sadrže drugi društveni smisao pa je razumljivo da ova čeljad uporno, strasno, svim snagama, godinama brani postavke iz devedesetih; Srbija je, s Miloševićem na čelu, razbila Jugoslaviju; Srbi su činili zločine, svi drugi su žrtva, Srbija mora da se suoči s prošlošću i prođe katarzu.

A onda se pojavi Čomski, Noam Čomski, Amerikanac, po opštim ocenama vodeći intelektualac savremenog sveta, neupitna moralna gromada i rasturi tu mračnu menažeriju ko dete kastanjete. Taj je prvi, uz Handkea, na međunarodnoj sceni srušio spomenute postavke o ratu u Jugoslaviji, a ovih je dana upitao zbog čega svetom 1999. godine nije putovala rečenica: Svi smo mi RTS, nakon NATO napada na srpsku državnu televiziju, kao što, evo već nedeljama, svetom odjekuje „Svi smo mi Šarli“, zbog onog što se desilo u Parizu.

Svet ćuti, znaju da je Čomski, kao i obično, u pravu, ali neće prika; skočilo iz brloga nekoliko srpskih prvoboraca protiv Miloševića. Njima to nije isto, njima je ubijanje zaposlenih u RTS-u bilo normalno. Pa to je, vele, bila Miloševićeva propagandna kuća, legitiman cilj, te ljude je pobio Milošević. NATO i ne spominju. Ko su? Jedan propali glumac, dva nedovršena pisca, nekoliko novinara, trojica samozvanih intelektualaca, jedna žena koja je poslednji put samu sebe srela pre 18 godina, dvojica penzionisanih profesora… Za njih je Čomski izlapeli starac koji ništa ne razume, namćor, kontraš koji sve radi iz nekakve koristi. Rečju, bitanga.

Da ne bude zabune; ne napadaju oni Čomskog zbog Čomskog, već zarad sebe. Brane svoje nemoralne živote, od kojih je praznija samo njihova teorija o devedesetim godinama.

Piše: Ratko Dmitrović

Izvor: NOVOSTI