Бискуп бањалучки Алфред Пихлер и Срби

Враћаjући се прошле jесени са пута из Гламоча за Босански Петровац, прелазећи преко Оштреља и његових кривина, за име бањалучког бискупа Алфреда Пихлера (Alfred Pichler) сам први пут сазнао од jедног сапутника. Од тог земљака, иначе заљубљеника у историjу и балканску проблематику чух следеће: „И он jе рођен овдjе, на Оштрељу…“

Пробуђено интересовање за личност бањалучког бискупа отада ниjе замирало. Истраживања су ме другим пословима водила по разним архивским збиркама, а идеjа о портрету овог бискупа jе са пронађеном фактографиjом коначно могла да се оствари.

Такође, истраживања такве врсте нису непотребна, поготово не данас када званична политика Римокатоличке цркве спроводи планску и систематску рехабилитациjу свештеника и фратара коjи су учествовали у злочинима над Србима у Другом светском рату. Сведоци смо како штампа у коjоj „Глас концила“ предњачи из броjа у броj форсира култ Алоjзиjа Степинца као жртве комунистичког тоталитарног режима, изостављаjући притом сву његову подршку и благослове коjе jе давао усташком режиму. Управо оном систему коjи jе према нехрватима био сурово крвав и патолошки окрутан.

Недавно jе Београдска надбискупиjа протествовала када jе лист „Блиц“ пренео написе jедног европског часописа о приликама у НДХ, одбацуjући моралну одговорност Римокатоличке цркве тобожњом њеном оградом од фра Сотоне. И што jе jош горе, велечасни Милутин Новаковић своjим позивањем на екуменски покрет и диjалог треба да нас убеди да пођемо у светлу будућност…

Још увек српски народ ниjе дочекао официjелно извињење за Јасеновац, Јадовно, Глину, Ливно, Пребиловце, Драксенић, Мотике, Шарговац… Посета папе Ивана Павла II Петрићевцу 2003. само jе долила црквено-политичку со на стару историjску рану. Уосталом ни скорашња посета кардинала Јосипа Бозанића Јасеновцу ниjе донела jасну и недвосмислену осуду злочина и нечасну улогу представника клера у физичкоj ликвидациjи логораша, и то не само у Јасеновцу. Оваj текст jе прилог проучавању међусобних односа Српске Православне Цркве и Римокатоличке цркве и почетака екуменског покрета.

БИОГРАФИЈА

Један од изузетака у редовима високе римокатоличке хиjерархиjе, заjедно са кардиналом Евгениjем Тисераном, коjи jе имао снаге да jавно осуди ватиканску политику у Другом светском рату, био jе бискуп бањалучки Алфред Пихлер. Пихлер jе по пореклу био Немац коjи jе рођен у српскоj средини. Родио се у немачкоj колонистичкоj породици 1913. године на Оштрељу код Дрвара. Истоимено месташце на планини Оштрељ, било jе дом за броjне немачке породице коjи су у Западну Босну дошли ради развоjа дрвне индустриjе. Немачки индустриjалац Ото фон Штаjнбаjс (Otto von Steinbeis) jе од 1893 улагао у дрвну индустриjу у уначком краjу, експлоатишући природна богатства Клековаче, Осjеченице, Црвљивице и Вучjака. Оштрељски и Дрварски Немци су сарађивали са Србима у времену и после пада Аустро-Угарске, а по томе jе Дрвар био пример мултиетничке и мултиконфесионалне средине и спонтано остварене толеранциjе без трагања за усиљеним и неискреним хуманизмом. Пихлер jе тамо имао прилике да добро упозна Србе, да види како живе тежаци, радници у Фабрици целулозе и Штаjнбаjсовоj пилани. Могао jе изблиза да испрати последице њиховог победничког националног заноса 1912. и 1913. и страдање 1914–1918. Честити краjишки свет jе морао да остане у срцу хришћанина и господина коjи своjе Богом дано подобиjе ниjе упрљао примитивном конфесионалном мржњом, коjу jе Краjина виђала нарочито 1941. године.

Неколике податке о Алфреду Пихлеру сазнаjемо из Опћег шематизма Католичке цркве у Југославиjи. Рођен jе уочи Никољдана 18. децембра 1913, на Оштрељу у тадашњем котару Босански Петровац. За мисника jе заређен, односно рукоположен jе за свештеника 13. марта 1937. године. До избора за бањалучког бискупа, пошто jе врло млад постао свештеник, у 24. години, обављао jе дужност катихете у Грађанскоj женскоj стручноj, Шегртскоj и Основноj школи у Бања Луци. Даља Пихлерова кариjера jе била у успону. За бискупа бањалучког jе именован 22. jула 1959. године, а посвећен 18. октобра исте године. Пензионисан jе 15. маjа 1989, упокоjио се 17. маjа 1992. уочи новог верско-грађанског рата коjи се распламсавао у Босни и Херцеговини.

Пихлерови су и данас угледна породица коjа даjе свештенике Римокатоличкоj цркви и коjа има традициjу богословског стваралаштва. Сам Алфред Пихлер jе био човек и архипастир слободног духа. Као члан Друштва есперантиста у неким приликама jе служио мису управо на том jезику!

Стариjи људи бањалучког краjа памте да jе пред усташе коjи су рушили цркву у Маглаjанима, излазио голорук убеђуjући их да се окану зла и да не руше богомољу. Фанатизовани Павелићевци су зазирали од Пихлера као угледног духовника, али пре свега Немца кога су као комплексирани сателити морали да респектуjу.

EКУМЕНИЗАМ У ЈУГОСЛАВИЈИ

Југословенским властима jе у циљу остваривања политике братства-jединства било добродошло отварање Римокатоличке цркве према свету, прокламованом у aggiornament-у 1962 године. Контакти са поглаваром Српске православне цркве су постигнути већ 1963, када монсињор Јоханес Вилебрандс, као изасланик Свете Столице бива гост српског патриjарха од 4. до 8. септембра. Тада Српску цркву посећуjу и бискупи из Канаде Максим Теси и Жак Ламбриол. Патриjарх Герман jе знао и саопштавао jе jавно да се не може живети гледаjући уназад, да ритам савременог живота упућуjе на зближавање, али jе имао на уму и морални значаj контаката са Римокатолицима, поготово могућу негативну реакциjу народа из западних краjева „у црно завиjених“. Када се екуменистички покрет примакао трећоj децениjи свога развоjа, односно када су се политички односи у Југославиjи заоштрили средином осамдесетих година 20. века, српски патриjарх jе могао да оцени улогу СПЦ у екуменском покрету.

Приjатељи са загребачког Каптола су нам љубазно доставили преписе дела кореспонденциjе председника бискупске конференциjе у Југославиjи кардинала Фрање Кухарића и патриjарха српског Германа из 1988–1989. године. За српску страну у екуменском диjалогу Алфред Пихлер jе био персонални пример jедног реалистичког погледа на догађаjе у Другом Светском Рату. У jедном одговору Кухарићу на писмо у коме надбискуп предлаже некакву заjедничку комисиjу патриjарх Геман вели:

„Свима нам jе позната истина о страдањима српског народа, односно Српске православне цркве у „Независноj држави Хрватскоj“ за време Другог светског рата. У злочинима против наше цркве и нашег народа узео jе тада учешћа, као што jе такође опште познато, jедан део ваших свештеника и верника. Речити сведоци тог времена – „када су живи завидели мртвима“ – jесу неброjени гробови, стратишта, рушевине наших храмова и манастира широм простора негдашње НДХ, од коjе многе и до дан данас зjапе необновљене небу као отворене ране, страшни Јасеновац и Јадовно и остали логори смрти.

Ми никада нисмо оптуживали ни сматрали одговорном за злочине у Другом светском рату Римокатоличку цркву, било узету у целини, било посматрану у оквирима Југославиjе. Исто тако, никада нисмо за те злочионе оптужили или сматрали хрватски народ. За злочине су криви њихови физички и морални извршиоци. Али, оно што нас боли и тишти jесте чињеница да ви, као поjединачни епископи и епископат, нисте током децениjа протеклих од рата до данас, осетили потребу да jасно, недвосмислено и без икакве ограде, осудите саме злочине и да се оградите од њихових извршилаца или надахнитеља. Изузетак jе, колико jе нама познато, ваш и наш у Христу брат, Преузвишени бискуп бањалучки Алфред Пихлер“.

ДРЖАВА И ВЕРСКЕ НАПЕТОСТИ

И пре почетка Другог ватиканског сабора, готово са самим избором за бискупа у Бања Луци, Алфред Пихлер jе одржавао срдачне односе са православним епископом Василиjем Костићем. У прилогу даjемо и заjедничку фотографиjу српских владика Василиjа Костића и Андреjа Фрушића са бискупом Алфредом Пихлером, приликом устоличења Андреjа Фрушића за бањалучког епископа 1961. године.

Бискуп Пихлер jе пажњу jавности скренуо на себе и Божићном посланицом из 1963. године у коjоj се верницима обратио следећим речима:

„У овоj земљи су у прошлом рату многа наша браћа православне вjере погинула зато што су православци. Они коjи су их убиjали имали су у џепу католички крсни лист. Звали су се католици. И ти кршћани убиjали су друге људе, такођер кршћане, зато што нису Хрвати и католици… Ми болно признаjемо ту страшну заблуду тих залуталих људи, па молимо нашу браћу православне вjере да нам опросте као што jе Крист на крижу опростио свима. Уjедно и ми опраштамо свима, ако су нас можда мрзили или нам неправду чинили. Данас пред колиjевком Исуса Криста нека се избришу сви дугови и нека завлада љубав“.

Понашање бањалучког бискупа jе било на оку државних служби, а писац елабората из Савезне верске комисиjе о међуверским односима примећуjе:

„Раниjих година ретко jе било случаjева да католички и православни свештеници ступаjу у међусобне контакте, особито да jе до сусрета долазило између бискупа и епископа. Ако jе тога и било онда су они имали скоро искључиво конвенционалан карактер. Једино jе познато да jе бискуп Алфред Пихлер, из Бања Луке, редовно ступао у везу са епископом Василиjем, док се оваj тамо налазио са службом, као и са епископом Андриjом, коjи jе заменио Василиjа на положаjу епископа бањалучке епархиjе. Приjатељски односи између Пихлера и Андреjа и данас су врло добри.“

Даље се наставља:

„Међутим, у последњу годину-две дана jедан броj бискупа интензивно ступа у контакте са епископима, са коjима измењуjу разна мишљења, jедни другима честитаjу црквене благдане, на њима лично узимаjу учешћа, итд. И штампа РКЦ у последње време више простора посвећуjе сусретима између бискупа и епископа, њихови уредници интервjуишу епископе, што штампа РКЦ нотира, као и учешће епископа и православних свештеника приликом ређења католичких свештеника и сл. Осим тога, у последње време дошло jе до посете студената Теолошког факултета СПЦ студентима Теолошког факултета у Загребу. Том приликом, бањалучки бискуп Алфред Пихлер одржао jе и говор присутним студентима, у коjем jе, између осталог, рекао да jе 1941. година била „веома тешка и болна, у коjоj jе хрватски народ укаљао своjе лице према српском становништву“. Међутим, наставио jе Пихлер, „ти мрачни дани су прошли. Сада треба да се развиjа братска љубав и заjедничка борба против jаза коjи jош увек постоjи између РКЦ и СПЦ“.

Он jе такође у своjоj божићноj честитки осудио поступке усташа над православним живљем у току прошлог рата. За те злодjеле, на одређен начин, осудио jе и РКЦ односно бискупе у Хрватскоj, jер сматра да нису предузимали мере у циљу онемогућавања усташких злочина…“ (Елаборат Савезне комисиjе за верска питања, од 11. маjа 1964. године – АМИП, Па/64, 93–5-451–401).

„НА ОШТРЕЉУ КОД ДРВАРА…“

Можда би римокатолички апологети усташтва и данашњи творци Степинчевог култа хтели да кажу како Пихлерових изjава нема, да су фалсификати као што др Јуре Кришто писмо Првослава Грисогона Степинцу проглашава кривотворином (Глас Концила, 28. фебруар 2010); како римокатолички клер у наjвећоj мери ниjе симпатисао усташки режим и ниjе подстицаjно деловао на распиривање националне мржње у разним деловима Босне и Херцеговине и Краjине, подстрекуjући на покоље Срба. Такође, могу ове изjаве истргнуте из историjског контекста да прикажу као поен за Римокатоличку цркву коjа ниjе стаjала иза прогона и убистава Срба. Али, сам Пихлер jе због њих до краjа живота имао само неприjатности и то од фанатика у свом окружењу. Ми не заступамо мишљење да су сви римокатолици одговорни за геноцид над Србима у НДХ, али ни патриjарх српски Герман ниjе пристаjао на релативизовање броjа жртава, историjски заборав и хипокритично заташкавање злочина под маском здраве идеjе екуменског покрета.

У српском народу дрварско-петровачког краjа има узречица коjа гласи: „Полако, полако, ниjе Швабо на Оштрељу“. Она има значење надирања неприjатеља, попут римског Hannibal ante portas. Вероватно jе и настала у „славним“ данима чувеног десанта на Дрвар 1944. Ипак, ова планина jе изнедрила Немца коjи у српском историjском сећању заслужуjе место попут Гетеа и браће Грим. Преузвишени бискуп Алфред Пихлер jе, због своjих заслуга за народ Босанске Краjине, отворености и широкогрудости, остао упамћен као „добри Швабо са Оштреља“.

Извор: pravoslavlje

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 12. jun 2012. године.