Biljana Kovačević: Olujni film Miloša Radunovića

Publika je bez reči pošla iz sale. Možda je ta tišina jedina istina o filmu ‒ da je Oluju nemoguće prikazati, ali da se to mora, da nas ova zemlja ‒ jednom ‒ ne bi progutala.

Foto: Instagram

Pribojavala sam se filma o Oluji. Kad sam pre nekoliko nedelja saznala da jedan reditelj ‒ od svih reditelja ‒ prvi put govori o ovom događaju, zapitala sam se zašto to radi: nas da podseti na ono sa čime živimo svaki dan i ne znamo da živimo, ili sve druge koji su u avgustu pre skoro dvadeset i osam godina igrali na plaži pikado i uspešnije tu pogađali metu nego što bi pogodili na karti gde su Lika i ‒ Knin.

Otišla sam juče u bioskop iz znatiželje, čak s podsmehom, činilo mi se da su veliki tržni centri neprikladni da se u njih smesti skoro trosatna drama o patnji i progonu jednog naroda. Kupila sam karte nedaleko od kutije s kokicama i čipsom, ljubazna mlada prodavačica jednako je izdavala ulaznice za ovaj film kao i za svaki drugi, nasmejana i nesvesna da se u jednu salu ulazi ‒ kao u pakao.

Čekali smo da nas redar pusti, kokice su ispadale iz prenatrpanih kutija, muzika se čula u daljini, žamor je gušio red i uopšte ‒ sve je bilo obično. Seli smo na svoja mesta i film je počeo. Šuškanje kesa čulo se na početku, publika se smejala, mladići su pričali jedni s drugima, gospođa pored mene ih je umirivala, ja sam u glavi premotavala listu obaveza za sutrašnji dan, stopala su se ugrejala, skinula sam šal, čovek u plavoj majici kašljucao je pored mene, nije bio prehlađen, onako; sve je inače ‒ onako.

Izvor: Instagram

Film je počeo, a onda se ništa više nije čulo.

Stasita žena moli svog supruga da ne pođe u diviziju, imaju malog sina, nastradaće, neprijatelj je skoro pa najbliži rod, opametiće se, mogu, eto, da se pomire, da sve bude kako je bilo, moli ga da ne ode, plače, a on sluša i ne posluša, ljubi je i ‒ ode.

Sve pre i posle te scene ‒ neprijatne su scene u kojima se čuju meci i plač, ponegde ijekavština, zvuk tople krvi i meškoljenje prstiju ispod kože kad se ti meci vade između rebara. Većina glumaca učila je uporedo istoriju i ovaj tekst, nekima se potkradao njihov zavičajni govor, krajolici nisu nalik našima, više liče na zlatiborsko podnožje, slika na platnu visoke je rezolucije, bez ijedne pukotine, kao da je Oluja samo film ili ‒ fikcija.

Izvor: Instagram

Pali su mi na um Mihail Bulgakov i njegovi junaci što su s uma sišli, a đavo ih je oko malog prsta kao na vrtešci pomerao, pa kad je neko ‒ možda i pisca ‒ pitao zašto je naslikao zlo kroz glasan smeh, kroz opipljive i mirišljave likove, odgovor je glasio ‒ to je bio jedini način da ljudi vide zlo.

Nisu me mnogo potresle olujne scene u filmu, možda zato što je sve bilo hladnokrvno i ogoljeno, dok je u mom umu Oluja drugačijih tonova poput starinskih slika koje se čuvaju u albumima i vidi se da ih je vreme okrzlo, ali su linije jasne i lik je ‒ tu. Na platnu juče izgledalo je kao da je Bulgakovljev Voland prošetao sa svojom svitom onom našom pustinjom pre četvrt veka i zagrmeo glasom da su granate počele padati po sunčanim poljima i ubijati ljude.

Nije bio sunčan dan, iako se avgust pomaljao, nebo je bilo crno, ničeg ljudskog u onim vijugavim stazama nije ostalo posle buke i ječanja. Razmišljam ‒ dok se prisećam glumaca ‒ da je olujna lica nemoguće zamisliti, da je čoveku teško sebi da predoči drugog čoveka koji ostavlja svoj dom, beži u razlomljenom traktoru, dete mu strada na poljani dok ide da se na izvoru napije vode. Koji uopšte glumac može odigrati takav jad a da se ne raspadne, da posle filma nekako ostane čitav?

Nisam se juče rasplakala, nisam se ni raspala; bila sam tronuta, moji su se temelji zaljuljali. Gledala sam na filmu u sebe, u sve nas koji smo, nesrećni, otišli iz svog doma da se jednog dana vratimo, mislili smo za koji dan, ne za koji vek ‒ drvo da posadimo tamo gde su sahranjeni naši potomci.

„Oluja“ je potomak jedne čovečanske tragedije, pokušaj malog čoveka da shvati Boga, zašto je dopustio da krvi ima više nego vode nadomak hladnih reka. I nema odgovora, čovek je mali da bi ga dosegnuo, ali postoji kraj filma ‒ ona žena s početka priče grli se s mužem i sinom na autobuskoj stanici, na izlasku iz Hada.

Zagrljaj je dirljiv, buka je utišana, a film ostaje fikcija, potrebna ‒ izgleda ‒ da bi se makar i naslutilo u kakvom smo paklu kad iz svog ognjišta i raja izađemo, krivi samo zato što smo živi.

Publika je bez reči pošla iz sale. Možda je ta tišina jedina istina o filmu ‒ da je Oluju nemoguće prikazati, ali da se to mora, da nas ova zemlja ‒ jednom ‒ ne bi progutala.

Biljana Kovačević rođena je u Kninu. U Oluji 1995. godine preselila se u Beograd, gde danas živi. Diplomirala je na Filološkom fakultetu u Beogradu na odseku za srpski jezik i književnost. Profesor je u gimnaziji.

Oprema: Stanje stvari

(Sajt Biljane Kovačević, 29. 1. 2023)

PREMIJERA FILMA U BANjOJ LUCI – SRIJEDA, 01. FEBRUAR 2023. – 19:30 – KINO PALAS