Биљана Ковачевић: Олујни филм Милоша Радуновића

Публика је без речи пошла из сале. Можда је та тишина једина истина о филму ‒ да је Олују немогуће приказати, али да се то мора, да нас ова земља ‒ једном ‒ не би прогутала.

Фото: Инстаграм

Прибојавала сам се филма о Олуји. Кад сам пре неколико недеља сазнала да један редитељ ‒ од свих редитеља ‒ први пут говори о овом догађају, запитала сам се зашто то ради: нас да подсети на оно са чиме живимо сваки дан и не знамо да живимо, или све друге који су у августу пре скоро двадесет и осам година играли на плажи пикадо и успешније ту погађали мету него што би погодили на карти где су Лика и ‒ Книн.

Отишла сам јуче у биоскоп из знатижеље, чак с подсмехом, чинило ми се да су велики тржни центри неприкладни да се у њих смести скоро тросатна драма о патњи и прогону једног народа. Купила сам карте недалеко од кутије с кокицама и чипсом, љубазна млада продавачица једнако је издавала улазнице за овај филм као и за сваки други, насмејана и несвесна да се у једну салу улази ‒ као у пакао.

Чекали смо да нас редар пусти, кокице су испадале из пренатрпаних кутија, музика се чула у даљини, жамор је гушио ред и уопште ‒ све је било обично. Сели смо на своја места и филм је почео. Шушкање кеса чуло се на почетку, публика се смејала, младићи су причали једни с другима, госпођа поред мене их је умиривала, ја сам у глави премотавала листу обавеза за сутрашњи дан, стопала су се угрејала, скинула сам шал, човек у плавој мајици кашљуцао је поред мене, није био прехлађен, онако; све је иначе ‒ онако.

Извор: Инстаграм

Филм је почео, а онда се ништа више није чуло.

Стасита жена моли свог супруга да не пође у дивизију, имају малог сина, настрадаће, непријатељ је скоро па најближи род, опаметиће се, могу, ето, да се помире, да све буде како је било, моли га да не оде, плаче, а он слуша и не послуша, љуби је и ‒ оде.

Све пре и после те сцене ‒ непријатне су сцене у којима се чују меци и плач, понегде ијекавштина, звук топле крви и мешкољење прстију испод коже кад се ти меци ваде између ребара. Већина глумаца учила је упоредо историју и овај текст, некима се поткрадао њихов завичајни говор, крајолици нису налик нашима, више личе на златиборско подножје, слика на платну високе је резолуције, без иједне пукотине, као да је Олуја само филм или ‒ фикција.

Извор: Инстаграм

Пали су ми на ум Михаил Булгаков и његови јунаци што су с ума сишли, а ђаво их је око малог прста као на вртешци померао, па кад је неко ‒ можда и писца ‒ питао зашто је насликао зло кроз гласан смех, кроз опипљиве и миришљаве ликове, одговор је гласио ‒ то је био једини начин да људи виде зло.

Нису ме много потресле олујне сцене у филму, можда зато што је све било хладнокрвно и огољено, док је у мом уму Олуја другачијих тонова попут старинских слика које се чувају у албумима и види се да их је време окрзло, али су линије јасне и лик је ‒ ту. На платну јуче изгледало је као да је Булгаковљев Воланд прошетао са својом свитом оном нашом пустињом пре четврт века и загрмео гласом да су гранате почеле падати по сунчаним пољима и убијати људе.

Није био сунчан дан, иако се август помаљао, небо је било црно, ничег људског у оним вијугавим стазама није остало после буке и јечања. Размишљам ‒ док се присећам глумаца ‒ да је олујна лица немогуће замислити, да је човеку тешко себи да предочи другог човека који оставља свој дом, бежи у разломљеном трактору, дете му страда на пољани док иде да се на извору напије воде. Који уопште глумац може одиграти такав јад а да се не распадне, да после филма некако остане читав?

Нисам се јуче расплакала, нисам се ни распала; била сам тронута, моји су се темељи заљуљали. Гледала сам на филму у себе, у све нас који смо, несрећни, отишли из свог дома да се једног дана вратимо, мислили смо за који дан, не за који век ‒ дрво да посадимо тамо где су сахрањени наши потомци.

„Олуја“ је потомак једне човечанске трагедије, покушај малог човека да схвати Бога, зашто је допустио да крви има више него воде надомак хладних река. И нема одговора, човек је мали да би га досегнуо, али постоји крај филма ‒ она жена с почетка приче грли се с мужем и сином на аутобуској станици, на изласку из Хада.

Загрљај је дирљив, бука је утишана, а филм остаје фикција, потребна ‒ изгледа ‒ да би се макар и наслутило у каквом смо паклу кад из свог огњишта и раја изађемо, криви само зато што смо живи.

Публика је без речи пошла из сале. Можда је та тишина једина истина о филму ‒ да је Олују немогуће приказати, али да се то мора, да нас ова земља ‒ једном ‒ не би прогутала.

Биљана Ковачевић рођена је у Книну. У Олуји 1995. године преселила се у Београд, где данас живи. Дипломирала је на Филолошком факултету у Београду на одсеку за српски језик и књижевност. Професор је у гимназији.

Опрема: Стање ствари

(Сајт Биљане Ковачевић, 29. 1. 2023)

ПРЕМИЈЕРА ФИЛМА У БАЊОЈ ЛУЦИ – СРИЈЕДА, 01. ФЕБРУАР 2023. – 19:30 – КИНО ПАЛАС