Bezdušna fešta na mestu pokolja

Negde u vreme kad su u Beogradu, u galeriji Istorijskog muzeja Srbije, postavljali izložbu „Spomen-obeležje u Glini – nezavršen projekat“ posvećenu 70. godišnjici ustaškog pokolja Srba sa Korduna i Banije u crkvi Rođenja presvete Bogorodice, u Glini je, na istom mestu gde je to klanje obavljeno, aktuelni predsednik Hrvatske Ivo Josipović prisustvovao koncertu upriličenom povodom uručivanja klavira lokalnoj školi.

Na istom onom prostoru na kome su krajem jula i početkom avgusta 1941. godine pod crkvenim svodom nekoliko dana zaredom Pavelićevi koljači s blagoslovom Katoličke crkve tzv. srbosekom odsecali glave Srbima, u septembru ove godine izvedena je pesma „U boj, u boj“, arija iz opere „Nikola Šubić Zrinski“ Ivana Zajca:

„Sad, braćo/ Pun’mo puške, samokrese /Naše grome, naše trijese/ Neka ore, ruše more/ Brus’mo ljute naše mače/ Neka sijeku jače, jače/… Hajd’ u boj, u boj/ Za dom, za dom, sad u boj/ Ma paklena mnoš/ Na nj diže svoj nož/ Hajd’ u boj! u boj!

Pokrštavanje nožem

Pokolju Srba sa Korduna i Banije u glinskoj pravoslavnoj crkvi, koji su dovedeni na pokrst s obećanjem da će ih NDH ostaviti na životu ako pređu iz pravoslavne u katoličku veroispovest, prethodilo je ubistvo nekoliko stotina građana Gline srpske nacionalnosti koje je obavljeno u noći između 12. i 13. maja 1941. godine u selu Prekopa.
Nedugo nakon zločina pravoslavna crkva je porušena, a na tom mestu 27. juna 1951. je podignuta spomen- kosturnica svim žrtvama tog kraja, a 4. jula 1969. otvoren je Spomen-dom ispred koga je postavljena skulptura Antuna Augustinčića „Majka s detetom“. Početkom 80-ih godina prošlog veka započeti su radovi na uređenju spomen-obeležja koje je trebalo da bude gotovo 1991.

Međutim, do kraja jula 1995, kada je uoči „Oluje“ u Glini zadušnu liturgiju služio tadašnji patrijarh srpski Pavle, završen je samo spoljašnji deo sa spomen-pločom na kojoj su bila uklesana imena 1.564 srpskih velikomučenika. Ploča je, kao što je poznato, sklonjena 1995. godine u akciji „Oluja“ kad su hrvatski „oslobodioci“ stigli u Glinu.

Novi krstaški rat

Za ovu priču manje je važno, niti ima mnogo onih koji znaju da je pesmu „U boj, u boj“ napisao još 1866. godine Franjo Marković a da ju je u svoju operu Ivan Zajc uvrstio tek deceniju kasnije, tek ona je još od svog prvog izvođenja u Zagrebu pre 135 godina postala himna hrvatskih domoljuba raznih vrsta.

Pre dve decenije njome je tadašnji dirigent Zagrebačke filharmonije, povratnik iz emigracije Ivan Cerovac (inače dobrovoljac u Tuđmanovoj vojsci koji je 1991. bio ratni gospodar Topuskog) na koncertima od Pakraca do Gline pozivao Hrvate u boj protiv Srba.

Baš kao što je koju godinu ranije, uoči početka raspada Jugoslavije, isti Cerovac sa istom operom i istom arijom skupljao pare i dizao domoljublje hrvatskim iseljenicima na turnejama po Americi, Kanadi i Australiji.

U Hrvatskom narodnom kazalištu 1994. godine, kad su bile zamrle nade da će Zagreb moći vojno da slomi Knin i krajiške Srbe, publika je, dugo nakon završetka opere „Nikola Šubić Zrinski“ u transu skandirala „U boj, u boj“.

– Kamo sreće da se više nikada ova predstava ne igra kako bi se dizao moral vojnicima. Ne bih voleo da poklič „U boj, u boj“ bude išta više nego boj za očuvanje naše kulture i tradicije – priznaće mnogo godina kasnije reditelj Krešimir Dolenčić.

Da li je Josipoviću poraslo domoljublje dok je pre mesec dana u Glini, na mestu pokolja koji, kako je to primetio Jovan Mirković, viši kustos Muzeja žrtava genocida u Beogradu, „počiniše kršćani nad hrišćanima, neviđenom od krstaških ratova“, slušao „U boj, u boj“, ne znamo.

Znamo samo da su mediji preneli njegove reči: „Ovaj grad je kroz povijest, a posebno u posljednjem ratu zadužio sve nas i Hrvatska mu duguje više od pijanina“.

Evropski moral

U taj dug Glini i Glinjanima hrvatski predsednik nije uvrstio i promenu naziva zgrade gde je koncert održan – akciju koju već mesecima vodi zagrebačka NVO Dokumenta tražeći da se tom zdanju, koje se zove Hrvatski dom, vrati njegovo staro ime – Spomen-dom.

Naprotiv, nije ni trepnuo na poruku izaslanika Milana Bandića, zagrebačkog gradonačelnika, koji je zagrmeo s govornice kako oni koji su tako nešto naumili, nikada u tome neće uspeti.

Josipović nije potpisao inicijativu za promenu naziva zgrade koja je podignuta na mestu pravoslavne crkve izgrađene daleke 1846. godine, koju su nedugo posle pokolja Kordunaša i Banijaca 1941, zlodela kojem, kako je to ocenio vladika Atanasije Jevtić, nije ravno ni Dioklecijanovo ubijanje hrišćana, ustaše potpuno srušile.

Inicijativu za promenu naziva zgrade nije potpisala ni premijerka Jadranka Kosor, uprkos ili možda baš zbog toga što joj je poznati hrvatski publicista Slavko Goldštajn u pismu objasnio o čemu se radi:

„Mnogo je masovnih pogubljenja počinjeno u ovoj našoj zemljici i u njenom susedstvu, bezbroj ih je bilo po Evropi i po celome svetu, ali ne verujem da igde postoji poprište masovnog zločina, koje bi bilo tako bezdušno obeleženo dvostrukim cinizmom, kakav je onaj u Glini“.

Goldštajn je zamolio Kosorovu da povodom 70. godišnjice tragičnih događaja dođe u Glinu i na prostoru nekadašnje pravoslavne crkve potpiše odluku da se današnji Hrvatski dom vraća svojoj prvobitnoj nameni.

– Uveren sam da bi takav vaš nastup u Glini za moralno zdravlje hrvatskog društva po svom dalekosežnom učinku bio ravan vašem potpisu na dokument o pristupanju Hrvatske Evropskoj uniji – napisao je Goldštajn verujući da će njegov apel imati odjeka.

Ali nije imao. Kako stvari trenutno stoje, neće ni imati.

I dalje će, kao i prethodnih 16 godina, naziv Hrvatski dom, kako je Goldštajn naveo, „cinički stajati nad stratištem mnogo stotina Srba, podmuklom prevarom dovučenih u smrt“.

Izdaja na stratištu

U Spomen-domu u Glini, na mestu gde su 1941. godine ustaše poklale Srbe, 9. februara 1992. godine njihove potomke ostaci rukovodstva bivše Jugoslavije oličeni u Branku Kostiću, Jugoslavu Kostiću i generalu JNA Blagoju Adžiću, ubeđivali su kako je dobro da prihvate činjenicu da ih više niko neće braniti.

Skupština Republike Srpske Krajine pod predsedanjem Mile Paspalja tog je dana naime bezuslovno prihvatila Vensov plan, isti onaj dokument koji je, protivno volji Slobodana Miloševića i sluteći njegovu izdaju, prethodno odbio tadašnji predsednik RSK Milan Babić.

Izvor: vesti-online.com