Немци су после првих операција албанске јединице оценили непоузданим. Оне су потпуно подбациле у акцији спасавања немачких жена из Тиране, која је почела 3. септембра 1944. године, и у којој је главни извршилац била дивизија „Скендербег“. Требало је да се евакуише 16 Немица, камионима до Призрена, и даље у правцу повлачења немачких јединица. Међутим, двадесетак километара од Призрена, група је нападнута. У првим колима је била жена немачког команданта Мартина Шлипа, која је лакше рањена. Три жене су погинуле, две тешко рањене, а три су проглашене несталим. Према немачким документима, напад су извршили партизани. Али, све индиције указују на качачке банде, које су се одметнуле на челу са Мухаремом Барјактаријем, и почеле да убијају и пљачкају, чак и своје доскорашње савезнике.
После неуспеле евакуације, оберфирер Аугуст Шмитхубер издао је наређење мајору Франку, команданту батаљона, да обезбеђује пут и да се сва села у близини извршеног препада спале, а становништво побије. Франко је добио наређење 5. септембра и припадници „Скендербег“ дивизије су већ 7. септембра похапсиле осумњичене комунисте и таоце у Призрену. Одлучено је да се сви побију, уколико се не врате три нестале Немице. Требало је у том смислу да се постигне споразум са партизанима, али пошто они нису заробили Немице, до споразума није могло ни доћи, па се прибегло одмазди.
Други препад на немачку колону извршен је 15. септембра, кад је погинуло 11 немачких војника. Било је губитака и приликом напада на санитетски аутомобил и један аутобус.
Ови подаци су изнесени приликом саслушања генерала Мартина Шлипа, коме је 29. септембра 1947. године суђено као ратном злочинцу. Он је изјавио следеће:
РАСПАД ДИВИЗИЈЕ
Крајем октобра 1944. године то више није била она елитна 21. СС дивизија у коју је немачки окупатор полагао велике наде. Због великих губитака и великог броја дезертера команда Групе армија „Е“ одлучује да од ње направи пуковску групу „Скендербег“.
„Дабоме, овде је била реч о правом разбојничком нападу, какав је тамо на Балкану уобичајен, и они су тражили велику количину злата, да би ослободили жене“.
Ова изјава указује да су Немци знали да је отмица била дело одметнутих банди њихових дотадашњих верних слугу, који су тако покушали да дођу до великог плена.
Већ 17. септембра 1944. године, после масовног дезертирања, расформиран је Први ловачки пук 21. СС дивизије „Скендербег“. Према извештају команде за Југоисток од 3. септембра, из ове јединице је дезертирало са оружјем 908 војника.
Већ у октобру је почео пут ове јединице изван територије на којој је формирана и коју је требало да брани од упада јединица НОВЈ, сада са задатком да штити немачке формације, приликом повлачења према западу Југославије.
Истина, „скендербеговци“ нису имали великог успеха ни док су бранили своју територију. Тако су потерне јединице 21. СС дивизије „Скендербег“ и јаке балистичке снаге доживеле пораз 26. септембра 1944. године код Драгаша од Прве косовско-метохијске бригаде, која је после тешких борби кроз Македонију, стигла на Косово и Метохију.
Такође, неуспешно се супротставила истој бригади НОВЈ код Дечана, не успевајући да изврши задатак добијен од Друге призренске лиге да сачува Пећ, Ђаковицу и Призрен.
Група „Скендербег“ је још једном била разбијена у сукобу са Првом бригадом италијанске дивизије „Гарибалди“, Комског одреда НОП и Девете бригаде Треће дивизије, када је 16. октобра покушала да отвори правац Пећ – Чакор – долина Лима. Јединице НОВЈ су одбациле делове „Скендербега“ ка Пећи и заузеле Чакор, Плав, Гусиње, а 23. октобра и Рожаје, чиме је онемогућено повлачење 21. брдском СС корпусу из Албаније.
Одлазећи са Косова са немачким трупама, „скендербеговци“ су за собом оставили албанску милицију, вулнетаре (добровољце) и балистичке снаге, надајући се да ће сачувати границе „Велике Албаније“ од јединица НОВЈ. Косово су морали да напусте, пре свега због великих злочина које су починили за кратко време свога постојања. Са њима су кренули и њихови идеолози, аге и бегови, са Џафером Девом на челу.
Прве веће губитке 21. брдско СС-дивизије „Скендербег“ имала је у Андријевичкој операцији, али Немци су је попунили свеже регрутованим војницима.
Из докумената се види да су бегунцима, у знак одмазде, спаљиване куће, а известан број је ухваћен и стрељан. Тек после повлачења јединице са Косова, дезертирање је престало.
У почетку је дивизија имала 6.491 војника, а према немачком извештају, до 1. октобра побегло их је 3.425.
Иначе, у дневном извештају немачке команде за Југоисток, још 1. септембра је констатовано да су албанске јединице „укључујући и СС дивизију „Скендербег“, све непоузданије“.
Група је 7. новембра примила наредбу да се повуче правцем Пећ – Андријевица – Беране и даље према Бијелом Пољу и Увцу за Босну. Док се батаљон налазио у Косову Пољу, железничка станица је нападнута из ваздуха и запаљена је композиција натоварена муницијом. Немачки губици били су велики, а како је забележено у дневнику команде Групе армија „Е“ 14. новембра, том приликом је СС пук дивизије „Скендербег“ такође изгубио много људи.
Група је наставила покрет према Зворнику и ту је употребљена на дринском фронту. Првих дана априла пук је на подручју Подроманије учествовао у одбрани Сарајева, али је, претрпевши велике губитке, био присиљен на повлачење. Одступајући под борбама, заједно са осталим деловима дивизије „Принц Еуген“, 10. маја 1945. године, 14. СС пук „Скендербег“ нашао се у рејону Зиданог Моста. Ту је дивизија, а са њом и овај пук престао да постоји. Главнина дивизије је заробљена, али је један број успео да избегне заробљавање и да се у мањим групама или појединачно пребаци на север у Аустрију.
(Наставиће се)
Аутор: Павле Џелетовић Иванов
Извор: ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ
Везане вијести: