Bez reversa

Dok drugi narodi, mali, kao i Srbi, bez skoro ikakvog značaja na širokim svetskim drumovima i u velikim bitkama, traže zaklon, čekaju, love trenutak kad će se znati pobednik, pa da pritrče sa zastavom pobednika u ruci, Srbi ne kalkulišu ni sekund; zaleću se i ulaze u sukob ma kakav god im bio protivnik, koliko god bio snažan; ako je za odbranu opšte vrednote i svetih principa (na koje, inače, niko više u svetu ne daje ni žutu banku) Srbin ne postavlja pitanje: može to da bude turska, nemačka, austrijska, ugarska carevina, može da bude Musolini, Hitler, NATO… svejedno je. Hendikep u biološkoj matematici Srbinu ne predstavlja problem, kao ni snaga oružja.
Drugim narodima je svaka glava važna, Srbima nije problem da prilože i milion svojih glava samo ako se ukaže prilika za tako nešto. Posle to opevavaju uz gusle, i plaču.

Dok drugi neguju svoju prošlost, modeliraju je, falsifikuju, ulepšavaju ili u potpunosti brišu godine i vekove koji im ne služe na čast, Srbi svoju istoriju dele okolnim narodima kao semenski krompir: Nemate svoj jezik?, nije problem evo vam naš, srpski. Hoćete da ga zovete po svome?… pa dobro. Nemate svoje junake? Uzmite naše, imamo mi toga ohoho.

Najveći albanski junak poznat je kao Skenderbeg, to mu je nadimak, sa Albancima ima veze samo utoliko što je rođen i živeo ( u15. veku) na prostoru današnje Albanije. Zvao se Đurađ Kastriotić, bio je Srbin, u jednom periodu života prihvatio je islam, borio se na strani Turaka, a kad mu se učinilo da Otomanska imperija gubi snagu, napustio je sultanovu vojsku i vratio se u hrišćanstvo. Njegovi najbliži, otac i brat, sahranjeni su u manastiru Hilandar, gde su okončali ovozemaljski život kao monasi Srpske pravoslavne crkve. Ništa to Albancima ne smeta da ovog Srbina vazdižu u nebesa, ali kao Albanca. Po tom pitanju Beograd se nikada nije oglasio.

Čakavski jezik, delimično i kajkavski, bio je hrvatski jezik sve do 1850. godine. Što rekao Ivan Kukuljević, do tada je hrvatska inteligencija govorila latinski, po uglednim hrvatskim kućama sporazumevalo se na nemačkom a hrvatsko selo govorilo je čakavski i kajkavski.

Shvativši savršenstvo srpske štokavice, nekoliko pametnih Hrvata, na čelu sa Ljudevitom Gajom i Ivanom Mažuranićem, uspeva sredinom 19. veka da nagovori Vuka Karadžića i Đuru Daničića na sporazum kojim je srpski jezik postao i hrvatski. Tako su Hrvati progovorili srpskim jezikom ali taj jezik danas zovu hrvatski jezik. Srbi ćute, ne bune se. U stvari, ne buni se srpska država koje, uzgred rečeno, nema još od 1918. godine. Današnja Srbija tek treba da postane srpska država.

Svojevremeno su Austrijanci pokušali da jezik kojim govore (a govore nemački) nazovu austrijski jezik, ali im Nemci nisu dali. Ameri govore engleski, istina, na pomalo čudan način, ali nikome ne pada na pamet da to zove američkim jezikom.

Međunarodna lingvistika kaže da se jednim jezikom smatraju jezici istovetni, podudarni, na procentu od najmanje 75 odsto. Srpski i hrvatski jezik istovetni su u preko 98 odsto. Novorođene „jezike“; crnogorski i bošnjački, od srpskog ne deli apsolutno ništa, potpuno su identični, ali Crnogorci i Bošnjaci hoće da divane na „svom jeziku“. Službeni Beograd i ovde ćuti. Uskoro u nekim školama Raške oblasti (Sandžak) kreće nastava na „bošnjačkom jeziku“.

Ovo su samo neki, od više stotina primera, koji govore o Srbima i koji objašnjavaju zašto je taj narod danas u situaciji u kojoj jeste. Videćemo hoće li u 2013. godini sledbenici Svetog Save imati makar zrno pameti više od svojih predaka. Prilika će biti nekoliko.

Prva velika je već ovih dana.

Piše: Ratko Dmitrović