Besmrtni đački bataljon

U maglama srpske prošlosti i dalje svetle likovi 1300 kaplara. Zaborav njihovog dela početak je našeg kraja.

Sudar Austro-Ugarske imperije sa seljačkom vojskom malene Srbije 1914. bio je borba Davida i Golijata. Pobeda na Ceru bila je skupo plaćena: poginulo je 259 oficira a više od 16 000 vojnika i oficira izbačeno je iz stroja. Sledili su novi okršaji uz masovnu pogibelj vojske. Moral je značajno opao. Bilo je potrebno da se jedinice popune novim, svežim snagama i da im se podigne borbena svest.U kritičnim momentima, univerzitetska i školska omladina dorasla vojnoj obavezi pozvana je u službu otadžbini. Za sedište i obuku đačkih četa predviđeno je Skoplje. Obukom je rukovodio potpukovnik Dušan Glišić, veteran Balkanskih ratova. Šest četa sa više od 1.300 đaka činilo je Skopski đački bataljon. Prosečna starost bila im je 21-24 godine. Ponajviše njih dolazilo je sa Beogradskog univerziteta, pa su svrstani u posebnu četu, koja je nosila nadimak „ruzmarini“, zbog mladosti i nežnosti mladića. U bataljon su uključeni studenti sa prestižnih evropskih univerziteta, koji su osetili da je otadžbina u opasnosti i masovno pohitali da je pomognu.Skopski vojnički logori kipteli od snage mladića spremnih za boj, ali i rasprava intelektualaca i naučnika u naponu stvaralačke energije.Prezirali smo i zabušavali mirnodopska vežbanja i obuku. Noću, vodile su se beskrajne naučne i umetničke diskusije i prepiranja, sentimentalisalo uz vino, ponekad pravile serenade. Zaljubljivali smo se u svaku koju bismo sreli. […] Strogi potpukovnik često nas je grdio.Potpukovnik Dušan Glišić bio je strog starešina, ali su ga vojnici pamtili i po očinskoj brizi. U Skoplju se se na obuci nalazili i omladinci iz akademskog pevačkog društva Obilić. Jednog dana, posle obuke u kasarni, iz sveg glasa su pevali pesmu koja će ih pratiti dok budu postojali:
Hej trubaču s bujne Drine,ded’ zatrubi zbor,nek odjekne Šar planina,Lovćen, Durmitor…!

Uz taj eho pojavi se i ozbiljni a strogi komandant bataljona, Dušan Glišić, ovoga puta sav ozaren i veseo. Povikao im je: Tako Obilići, pesmu hoću. Hoću da čuje Švaba da Srbi nemaju straha. Omladina je bila i ostaje nosilac narodne slobode. Pevajte, nek odjekne Šar-planina. Pevajte, još pevajte!Obuka regruta u Skoplju trajala je dva meseca. Mladići su verovali da će Skoplje pamtiti dan opraštanja od đačkog bataljona dok postoji, da će pričati priču o veličanstvenom maršu preko Dušanovog mosta, o pesmi koja je nadjačavala šum Vardara. Stanovnici su ih ispratili sa cvećem i suzama. Sa pesmom na usnama, kaplari su se ukrcavali u voz, živeći za dan kada će stupiti na front. Jedini strah je bio da će ih zdravstvena komisija odbiti na regrutaciji. Zadojeni patriotizmom krili su telesne nedostatke.Drugog novembra 1914. Vrhovna komanda proizvela je sve pripadnike Skopskog đačkog bataljona u čin kaplara i naložila im pokret. Raspoređeni su isključivo na boračke dužnosti u operativnim jedinicama. Kaplar Tadija Pejović pisao je:To je jedini primer u istoriji sveta, da jedna država – ondašnja malena Srbija – šalje na front […] svoj cvet, svoju budućnost, svoju celokupnu intelektualnu omladinu – i sve to kao poslednju nadu za spas svoje zemlje.Mladići su tada dobili legendarni naziv „1.300 kaplara“. Na putu prema položajima, u Stalaću gde se sastaju dve Morave, unapređeni su u činove podnarednika. Bezimeni kaplar pisao je porodici pred polazak u bitku:Mi smo se svi zaverili, da ili pobedimo ili da izginemo junački. Švaba neće doći tamo da pali, pljačka i prlja nevinu čeljad. Mi to nećemo dopustiti.Milorad Đorđević je pisao roditeljima:Polazim u ovaj sveti rat potpuno zdrav i sa najvećim oduševljenjem. Mislim da ću izdržati sve teškoće rata, ali ipak, ako bih poginuo […] nemojte žaliti za mene jer znajte da sam poginuo slavno, braneći svoju milu Otadžbinu, da bih osigurao bolju budućnost svojoj braći, sestrama od vekovnog nam neprijatelja i ugnjetača – Austrije.Poginuo je 1916. kao mladi potporučnik na Solunskom frontu.

Na položaje su stigli dok su bile u jeku borbe na Suvoboru i Kolubari. Pratila ih je kiša, čula se potmula grmljavina topova, okruživali su ih sakati i ranjeni, oko njih je svuda vrebala smrt. U Gornjem Milanovcu ih je dočekao regent Aleksandar Karađorđević. Obodrio ih je završavajući govor komandom „Ni koraka nazad!“. To je ostala lozinka koja je Skopski đački bataljon pratila tokom celog rata. Primili su komandu nad desetinama i vodovima. „Dobronamerno kočoperni“ podigli su u seljačkoj vojsci svest o ozbiljnosti situacije u kojoj je i omladina pošla u boj. I već prvog dana, u borbama koje su besnele na celoj liniji, mnogi su pali.Žao mi je dobrih drugova, lepih mladića, koji bi svojim radom koristili, u miru, u državi. Ali, zašto ih žaliti, oplakivati? Zar nisu časno poginuli u časnoj borbi? […] Zar bi bilo bolje da su umrli na bolesničkoj postelji? U ove velike dane žalosno je umreti običnom smrću. Ove reči zapisao je jedan od 1300 kaplara, Jovan Babić.Pobede na Ceru i Kolubari pronele su širom svete slavu prkosne Srbije. Od 15. decembra 1914. na njenoj teritoriji više nije bilo nijednog austrougarskog vojnika, osim zarobljenika. Mladih podnarednika je samo u Kolubarskoj bici palo više od 400. U odbrani od Nemaca 1915. bili su narednici, a u odstupanju preko Albanije i na Solunskom frontu većinom potporučnici. Do kraja rata izginulo ih je dve trećine. Poginuo je i potpukovnik Dušan Glišić. Posle teških okršaja, oboleo, ne mireći se sa činjenicom da je odbrana Srbije slomljena, ubio se na Kačaniku 1915. godine. Vodnik Ban Nušić, jedan od kaplara, sin jedinac diplomate i pisca Branislava Nušića, piše verenici u jesen iste godine da mu je neka starica prorekla da će doći do do tada najstrašnije bitke sa Nemcima na Gradištu i da će u njoj pobediti Srbi.Ako bude bilo suđeno da ja padnem u toj prorečenoj bici, neka te ne bude žao. Pao sam za ono što sam voleo, za Otadžbinu, misleći na ono što sam voleo, na tebe.Pao je, nekoliko dana kasnije.

U maglama srpske prošlosti ostali su zauvek da svetle likovi 1300 kaplara. U vremenu prevrednovanja srpskog istorijskog nasleđa pokrenuta je i inicijativa za promenu naziva škole u Ljigu koja po njima nosi ime. Zaborav njihovog dela početak je našeg kraja. Braća Nikolići iz Homolja, Božidar i Svetolik – prvi student filozofije a drugi maturant poljoprivredne škole, poginuli u blizini Smedereva 1915. godine. Đorđe Popović, sin direktora Narodne banke, dobrovoljac, umro u ropstvu u mađarskom logoru. Potporučnik Miodrag Davidović, minhenski student, sin jedinac predsednika Vlade čika Ljube Davidovića, poginuo u povlačenju preko Albanije. Aleksandar-Šaca Lazarević, akademski slikar, pao je u Kolubarskoj bici ostavljajući nedovršene radove u svom ateljeu u Pragu. Stotine i stotine drugih, mnogih bezimenih i nepobrojanih, ostali su na večnoj straži srpskog Panteona. Stradao je naraštaj koji je disao za Srbiju i sanjao da joj posluži kroz nauku i kulturu. Jedan savremenik bio je mišljenja da je u srpskoj istoriji upravo ovo bila generacija koja je u miru najvatrenije živela i stvarala za svoju zemlju, a u ratu se najhrabrije borila i krvarila.

Izvor: VIDOVDAN

Vezane vijesti:

Bataljon smrti | Jadovno 1941.

Slava 1.300 kaplara: Kako je krem srpske mladosti ostavio sve …

Rečima neprijatelja: Najveću pohvalu srpskom junaštvu dali su najljući protivnici