Берлински конгрес: Беч кројио мапу Балкана и судбину Срба

Како је констатовао истакнути дипломата Књажевине Црне Горе, војвода Гавро Вуковић: „Аустрија без рата, без крви, без икаквијех жртава прими на себе улогу да рјешава судбину балканских народа!“

Сан Стефански мировни уговор је Русија билатерално склопила са Османским царством 3. марта 1878. године.

Територијална рјешења овог мировног уговора нису се допадала Аустро-Угарској и Великој Британији, те су оне издашно заговарале њихову измјену. Њима никако није било по вољи да Русија оствари превласт у овом дијелу Европе, нити словенски фактор генерално.

Енглеској је источни Медитеран увијек био важан простор и било јој је императивно да Руско царство тамо не оствари превагу. Давно се говорило да је Русија џин у боци, а да је чеп од боце у Босфору, и ако би се тај чеп отворио, руска моћ би била без граница.

Двојној монархији такође у рачун није ишло јачање Словенства на Балкану. Она није жељела велику Бугарску под патронажом Русије, нити јој је одговарало ширење Црне Горе по Херцеговини, као ни њен излазак на море. Такође, за Аустрију је било неприхватљиво да дође до територијалног спајања Србије и Црне Горе и да тиме у перспективи дође до могућности за неку већу српску државу која би имала даље претензије на етнички српске крајеве који су под влашћу Беча. Тако да је из Аустрије инсистирано да се под контролом има и Новопазарски санџак, територијални појас између двије српске књажевине, као стратешки важна тачка.

Било како било, У Сан Стефану су прекршене одредбе Париског уговора (1856) којим је уведено начело консензуса великим силама гарантима Турске,тако да је овај мировни уговор који је потписала сама Русија са Турском морао бити прелиминаран, дакле подложан ревизији.

У том циљу, у Берлину је сазван конгрес од 13. јуна до 13. јула 1878. године. Тиме су се Аустро-Угарска и Велика Британија уз помоћ Њемачке ефикасно супротставиле рјешењима из Сан Стефана. Глави ауторитет на Берлинском конгресу била је снажна политичка личност Ота фон Бизмарка, канцелара Њемачког царства.

Иако побједница у рату, Русија је пред Берлинским конгресом стајала малтене као поражена замља. Може се констатовати да је Аустро-Угарска без учешћа у рату, од Русије преузела рјешавање питања на Балкану.

Како је констатовао истакнути дипломата Књажевине Црне Горе, војвода Гавро Вуковић: „Аустрија без рата, без крви, без икаквијех жртава прими на себе улогу да рјешава судбину балканских народа!“

На мировном конгресу у Берлину, Црна Гора и Србија су добиле званично признање своје незавиисности. Србији су територијално придружена четири округа: нишки, пиротски, топлички и врањански. Црна Гора је добила Подгорицу, Никшић, Колашин, Бар, Плав и Гусиње (потоња два касније замијењена за Улцињ). Такође, потврђен је мандат Аустрије над Босном и Херцеговином.

Тако ће Двојна монархија окупирати ове двије територије, при чему ће оне само de jure остати под султановим сизеренством. Аустрија је добила и право на постављање гарнизона у Новопазарском санџаку, који је такође остао у границама Отоманске империје. Тиме је било јасно да Беч планира да осујети сваки помен српског уједињења и да му није прихватљиво да се српске кнежевине шире у правцу Босне, Херцеговине и Санџака, због тога је Србија и усмјерена на ширење према југу, а не ка поменутим територијама.

Аустро-Угарска се такође потрудила да ограничи и црногорски излазак на море. Њена првобитна жеља је била да Црна Гора уопште не добије обалу. Међутим, на крају је Аустрија пристала на компромисно рјешење, да она добије пристаниште Спич, а да Црној Гори припадне Бар, уз ограничени суверенитет оличен у члану 29. Берлинског уговора, који је формулисао да Бар буде под контролом Аустрије, иако је формално у саставу Књажевине Црне Горе.

Што се Бугарске тиче, њена санстефанска рјешења су такође ревидирана и она је подијељена на два посебна вилајета, и даље под номиналним суверенитетом Отоманске империје: Кнежевину Бугарску на сјеверу и Источну Румелију (без Македоније) на југу. Ово ће суштински бити и најважнија берлинска промјена у односу на мировни споразум из Сан Стефана.

Берлински конгрес је такође био потврда стандарда дипломатије тадашњег доба и приказ тога, какву су улогу у међународном систему имале веће силе, а какву мање државе и народи. Ове прве су имале могућност одлучивања о судбинама ових других у својим рукама, а да су те друге на крају биле информисане о предвиђеним коначним рјешењима.

Делегати Црне Горе и Србије нису имали приступ сједницама, већ су између засиједања по ходницима морали шпартати од једног до другог посланика из редова великих сила. Бизмарк је избјегавао делегате из Црне Горе и упућивао их на аустроугарског премијера Ђулу Андрашија који свакако није имао слуха за црногорске захтјеве. Да није било залагања руских дипломата Горчакова и Шувалова упитно је да ли би било попуштања и по питању Бара. Ово је било једино ефикасно дјеловање Русије за рачун Црне Горе на Конгресу.

Било како било, ослобођење свег српског народа под Отоманским царством, као главни циљ уговора и ступања Црне Горе и Србије у бој, није остварен овим ратом који је трајао од 1876. до 1878. Српске кнежевине су оствариле територијално ширење и међународно признање њиховог суверенитета на Берлинском конгресу. Етнички српске територије због којих су Србија и Црна Гора и кренуле у рат, на крају су завршиле заглављене под аустријском окупацијом.

Проливена српска крв за Босну и Херцеговину исплатила се Бечу. „Ми смо ратовали за славу, а земљу и народ су други понијели“ (…) „Већ је цио рат вођен на земљишту Херцеговине, за кога!? За Аустрију!“ (војвода Гавро Вуковић).

Генерално, након Берлинског конгреса, више етничких Срба је и даље било изван, сада суверених српских кнежевина, него у њих двије заједно, а српске кнежевине су у оваквим околностима наставиле да самостално изграђују своју државност.

Аутор: НЕМАЊА ПОПОВИЋ

Извор: ИН4С