Nova vlast u Srbiji smenila je sve generalne direktore velikih privrednih sistema i javnih preduzeća. Osim direktora Radio televizije Srbije (RTS). Njega ne diraju, iz razloga koji su, za verovati je, poznati Dačiću i Vučiću. Znači li to da je RTS poslovno, finansijski, uspešna firma? Ne, u dugovima su do brade. Biće da ta kuća ispunjeva sve zahteve i očekivanja srpske javnosti? Ma kakvi, nema pet ljudi koji će javno uputiti reči hvale. Šta kaže struka, ova srpska? Koja struka? A stranci? E, tu smo; RTS je (ne)očekivano postao interesantan strancima.
Najpre je OEBS, u septembru ove godine, poslao u Beograd izvesnu Dunju Mijatović, nadležnu za „slobodu medija“, a pre dva dana oglasio se i potpredsednik Evropske radiodifuzne unije, Boris Bergant.
Dunja je u Nemanjinoj popila kafu sa Aleksandrom Vučićem (saopštenje protokolarno) a onda obišla RTS, razgovarala sa direktorom Tijanićem i na kraju gostovala u programu državne televizije. Nije se nešto razbacivala ocenama ali sam dolazak ove gospođe u Beograd – adrese koje je posetila i ljudi sa kojima je besedila – moguće je tumačiti kao stav međunarodne zajednice da RTS ispunjava očekivanja „demokratske Evrope“. To je precizirao i uobličio spomenuti Boris Bergant, u intervjuu dnevniku „Danas“ rekavši da je RTS među najboljima, ako ne i najbolji, javni TV servis u Regionu.
U obrazlaganju ovakve ocene Boris, inače zamenik generalnog direktora Radio televizije Slovenije, najpre podseća, smatrajući to veoma značajnim, na Izvinjenje koje je 23. maja 2011. godine, Upravni odbor RTS-a uputio narodima bivše Jugoslavije a zbog „uvreda, kleveta i govora mržnje“. Pre toga se, podsećam, jer je važno, tadašnji predsednik Srbije, Boris Tadić, izvinjavao svakome koga je sreo, samo ako taj nije bio Srbin. I šta smo dobili? Ultimatum Srbiji da prizna okupaciju i nezavisnost Kosova; oslobađajuću presudu za Gotovinu i Markača; novu antisrpsku kampanju u medijima Nemačke, Francuske, Austrije, Engleske, proterivanje iz Hrvatske preostalih Srba…
Radio sam dve godine (1992/93) na RTS-u, kao novinar-komentator. Divno vreme „ratnog huškanja“. Ono što je televizijama Slovenije i Hrvatske pripisivano kao „medijska borba protiv velikosrpske politike“ RTS-u je zalepljeno kao „ratno huškanje“. Mržnju prema Srbima i JNA u Ljubljani je raspirivao Jelko Kacin, u Hrvatskoj Antun Vrdoljak. Oni su dirigovali, određivali orkestraciju i tonalitet a izvođača je bilo na pretek. Posle njihovih nastupa i emisija ubijani su ljudi; u Sloveniji golobradi regruti, od svih napuštena deca koja su drhtala sa praznim automatima u ruci; u Hrvatskoj Srbi po većim gradovima. Nakon jedne emisije HRT-a, voditelj je bio Denis Latin, u kojoj je pročitan spisak Srba „neprijatelja Hrvatske“, u Sisku, nekoliko ljudi sa tog spiska ubijeno je u roku 48 sati. I nikom ništa; Denis Latin je danas jedan od najcenjenijih novinara u regionu. I Beograd mu je nudio neko priznanje ali je ovaj odbio. Dosledan čovek.
Televizije Slovenije i Hrvatske nikada se nikome nisu izvinjavale. A šta je to radila RTS pa se moralo izvinjavati? Neki novinari su hrvatske paravojne jedinice predstavljali kao ustaške, dodajući da ta čeljad po gradovima Hrvatske ubija Srbe. RTS je tvrdio i da se u Bosni, na strani muslimana, bore mudžahedini… I? Gde je tu laž? Hoćemo li, na ove teme, u boj činjenicama. Prošlo je dovoljno vremena, sve se sleglo i sve se danas zna.
A zbog čega je RTS, ovakav kakav je poslednjih 12 godina, dobar Evropi? Pa zato što nije dobar za Srbe. Evropi je to sasvim dovoljno.
Piše: Ratko Dmitrović
Izvor: VESTI