Vera u Boga, uniformu i otadžbinu

Vojska Srbije je s poštovanjem vratila svešteničku službu. U Komandi za obuku VS, bogomolja je posvećena Svetom Teodoru Tironu, čije ime na grčkom znači – regrut

POBOŽNI pečat treba da krasi svakog vojnika sa ovog podneblja, a moto koji je svojevremeno izrekao major Dragutin Gavrilović i danas krasi Komandu za obuku Vojske Srbije u Topčideru. Tamo jasno piše tipično pravoslavni životni i ratnički stav: „Prema neprijatelju budi nemilosrdan, a prema zarobljeniku – milostiv“.

O ulozi vojnog sveštenika, tradicije, osećanja prema porodici, uzorima i Bogu razgovarali smo sa ocem Selimirom Vagićem, vojnim sveštenikom. Otkad je, 2013. godine, vraćena profesija duhovnika koji brine o vojnim licima, Vagić se posvećenički bavi ovim pozivom.

Svakodnevno do Topčidera dolazi iz Novog Sada u kojem stanuje, ali kaže da mu taj put ne pada teško. Kada se useljavao sa porodicom u novosadsku ulicu koja nosi ime 1.300 kaplara, prvo je novu adresu shvatio kao Božji znak i blagoslov. Upravo na časti i junaštvu tih mladića iz Prvog svetskog rata i Vagić sa kolegama čuva sećanje na velikane.

Vera i vojnik

– Ko god se borio za Srpstvo i tradiciju imao je veru u Boga i u sebe – kaže Vagić za „Beogradske priče“. – Tako je bilo vekovima, od Nemanjića, preko Kosova do posleratnog doba kada je vojska primorana na mučnu duhovnu pauzu od sedam decenija. Danas molitva u vojsci nije omaž prošlim vremenima ili namera da božji hram postane muzej, ona se pretače u živo, duhovno tkivo.

Ulazimo u bogoslužbeni hram koji je osveštan 5. maja 2014. godine. Zdanje u kojem se nalazimo okruženo je različitim objektima u okviru topčiderskog vojnog kompleksa i shvatamo da smo uplovili u ambijent u kojem su decenijama čuvane mnoge uspomene na različite vojnike koji su tu službovali. Crkveni objekat je posvećen Svetom Teodoru Tironu, jer je on bio regrut, što njegovo ime i znači na grčkom jeziku.

ČETIRI KAPE

OTAC Selimir Vagić je po činu poručnik, a kao i svaki oficir ima uniformu za svaku priliku. Od šlema za ratna dejstva, preko šapke i kape za terenski rad. I, dabome, svešteničke kamilavke koja mu je nepohodna za bogosluženje.

Reč „Topčider“ sačuvana je još iz turskih vremena i govori o „topdžijinoj dolini“, da bi kasnije na ovim šumovitim padinama uvek odzvanjali uzvici sa obuke naših vojnika. Odavde su na Cer i Kolubaru 1914. godine kretale kompozicije sa potrebnom opremom za srpsku vojsku čija će herojstva nedugo zatim ući u sve enciklopedije ratovanja. Šetnja ovom kasarnom je svojevrstan hod kroz „vojni muzej na otvorenom“.

– Vojnici i kadeti, odnosno budući oficiri dolaze iz porodica koje su odgajale istinski slobodne ljude da postanu vođe u borbi za nacionalnu slobodu – kaže otac Selimir Vagić. – Usled duhovnog i moralnog pada našeg naroda smisao i značaj porodice zanemaren je i poljuljan agresivnim medijskim aparatom. Zato je ulaskom u vojsku, vojnik ili kadet ponovo ušao u veliku porodicu, a pravoslavna crkva naglašava da se u trudu i naporu podviga i krstonosnog života kreju najtajanstvenija radost i spokoj.

Hram se nalazi u zdanju koje su okrznuli geleri iz NATO bombardovanja 1999, a nedaleko od njega bila je važna komandna zgrada.

– U ranim jutarnjim satima 31. marta te godine sa pet projektila pogođena je Komanda Prve armije i tada su poginula četiri oficira – pukovnici Ljubomir Tomić, Staniša Milovanović i Jovan Bugarić, kao i kapetan Mitar Milinković. Početkom rata, u Somboru, pala je i prva žrtva NATO bombardovanja, zastavnik Radovan Medić. Mesta pogibije žrtava u točiderskoj kasarni obeležili smo krstom, a želja nam je da u kasarni u Somboru, kao i ovde, na mestu stradanja beogradskih žrtava, pokušavamo da uredimo bogomolju. Za taj dostojanstveni i duboko patriotski gest tražimo ljude dobre volje koji bi mogli da nam pomognu, kako od prikupljanja građevinskog materijala, tako i oko izgradnje.

Komanda za obuku uredila je bogoslužbene prostore u centrima za obuku vojnika, jer zbog organičene slobode kretanja uz obučavanje mladi vojnici mogu da stasavaju i sazrevaju kao duhovne ličnosti, a starije kolege, oficiri i podoficiri, nađu svoje spasonosno tiho pristanište.

Šta nam je sveto

POVRATAK pravim vrednostima ilustruju nam i dva mlada čoveka koji sa ponosom, baš kao i njihovi dedovi, nose uniformu Vojske Srbije.

Razvodnik Slobodan Zukić kaže kako nastoji da prisustvuje bogosluženjima i ima razvijen liturgijski život, jer smatra da je to spasonosno za njegovu porodicu, dok Milan Milošević, koji ima isti čin, objašnjava da je, prvo, iz čisto patriotskih razloga odlučio da dođe na dobrovoljno služenje vojnog roka 2010. godine, posle čega se prijavio da nastavi svoj život u uniformi, ovog puta kao profesionalni vojnik.

– Svaki čovek na ovaj način razvija duhovnu i nacionalnu svest – kaže Milošević. – Tako izgrađuje svoju odlučnost koja ga čini muškarcem, snosi odgovornost za postupke, izgrađuje životne stavove koji određuju odnos sa bližnjima.

Stoletna stabla na Topčideru mogla bi štošta da ispripovedaju iz vojne srpske istorije. Prolazimo pored pobožnih ljudi koji nas vode i sa ponosom pokazuju Dom Garde, mesta gde su službovale generacije vojnika i oficira, vojna zdanja pred kojima su gordo stajali naši preci, odeveni u uniforme koje su se menjale tokom prošlosti.

Ali ideja svih njih je bila nepromenljiva: očuvati otadžbinu, porodicu, tradiciju, poštovanje svega što nam je sveto…

SPOMENIK SRPSKOM VOJNIKU

INICIJATIVA je naših sagovornika da se u krugu kasarne u Topčideru podigne spomenik srpskom vojniku. Malo ko je proneo toliko časti i herojstva kao naši preci, koji su ginuli vekovima unazad za dobrobit svog naroda, a bezmalo nijedan prostor poput ovog, našeg, srpskog ne pamti toliko burnih nasrtaja različitih vojski.

Ideja o monumentu već dugo sazreva u duši pobožnih vojnika i oficira VS, tim pre što do sada nije uz dovoljno pijeteta obeležena žrtva svih koji su izginuli na Kosovu i Metohiji, Slavoniji, Baranji, Republici Srpskoj… A koji su živote položili po ugledu na naše stare koji su pre jednog veka poginuli u Prvom svetskom ratu, one koji su se oduprli okupatoru u Drugom…

HRAM I ISTRAŽIVANjE

NEDALEKO od mesta gde vojnici od pre nekoliko godina pale badnjak o Božiću, nalazi se i jedna neobična, stara građevina.

Naši sagovornici, među kojima je i Vagićev pomoćnik, stariji vodnik prve klase Milan Dimitrijević, temeljno su se posvetili istraživanju tradicije, kao i starih objekata koje su zatekli ovde, tražeći njihov prvobitni smisao.

Jedna stara građevina možda seže u doba kneza Mihaila, a verovatno je bila deo vojne crkve. Pa ipak, oficirski precizno, naši sagovornici ovo saznanje još tretiraju kao slutnju, dok ne budu mogli sa sigurnošću da utvrde pravu prvobitnu namenu ovog objekta.

Autor: Z. Nikolić

Izvor: NOVOSTI