Beograd ne želi Vladana Desnicu

Pročitah na „Fondu za stratešku kulturu“ pregršt srdačnih reči Slađane Ilić o srpskom piscu Vladanu Desnici, iz severne Dalmacije („I Desnica nepodoban za europsku Hrvatsku“, 31. avgust 2017.). Najmanje s namerom da ma šta od tu navedenog umanjim ili uveličam, osporim ili pohvalim, već rečenom pridodao bih nekoliko mojih reči, s nadom i uverenjem da ću bar za još pedalj doprineti potpunijem pogledu na lik ovog znamenitog Srbina i po babi Olgi, potomka slavnog srpskog junaka, uskoka i viteza Svetog Marka Mletačke republike, Stojana Jankovića.

Uz saznanje da su reči Slađane Ilić nastale pod posebnim okolnostima, najpre da se zapitamo: Čemu stalno zapitkivanje među nama Srbima zašto Hrvati ne prihvataju Srbe i ne iskazuju poštovanje prema ma kom Srbinu, ili prema onome što potiče od Srba? A ako se već pitamo, da li je to vapaj za obnovom komunističkog duha bratstva i jedinstva, ili je to delo burgije u svesti koja veli da Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija i dalje postoji? Zašto se po milion i prvi put zgražavamo nad hrvatskim nepočinstvima nad nekim Srbinom, i živim i mrtvim? Šta bi još posle Mačve iz 1914., Jasenovca, Paga, Jadovna, Prebilovaca, Jastrebarskog… Bljeska, Oluje, masovnog i državom smišljenog paljenja preko 2.800.000  knjiga koje u ma čemu potsećaju na Srbe…  šta bi još trebalo da se desi pa da naša začuđenost napokon umukne?

Hrvati su davno još uknjižili Vladana Desnicu kao svog, hrvatskog pisca, što sam lično ustanovio u nekim engleskim književnim leksikonima. A koliko znam sa Filološkog fakulteta niko nije ni repom zbog toga mrdnuo, kao što su beogradske fekultetlije mrtvi ladni Ivana Gundulića, Marina Držića i ostale dubrovačke pisce smestili u izlovanu sobu srpske književnosti pod naslovom „Dubrovačka književnost“. To mu ga dođe kao Petar Kočić, Ivo Andrić, Meša Selimović, Jovan Dučić i ostali iz Bosne i Hercegovine dobiju svoj sobičak po imenu „Bosanskohercegovačka književnost“.

Kada je bila dvadeseta godišnjice smrti Vladana Desnice (1987. godine), u zemunskoj biblioteci, tada „Jovan Popović“,  lično sam organizovao veče posvećeno delu Vladana Desnice. Gost je bio Stanko Korać, a Jovan Radulović nije mogao da dođe na  ovo veče zbog toga što je u susednom stanu, iznad njegovog, izbio požar – kako je sam on rekao. Na Filološkom fakultetu niko nigde nije ni zucnuo o godišnjici, kao što se o taj datum prestona štampa oglušila načisto. Nekoliko meseci kasnije Miodragu Perišiću, tada uredniku „Književnih novina“ ponudio sam kratak ogled o romanu Vladana Desnice „Zimsko ljetovanje“. Ogled je štampan, ali uz Perišićev srdačan komentar:  „A šta, hoćete i Dalmaciju“. On meni nije persirao, a ni ja njemu.

Nisam uveren da ova mala rekapitulacija može biti ma kakav pokazatelj beogradske naklonosti prema Vladanu Desnici, što bi trebalo da bude naša prevashodna briga, a ne kako komšika Ilonka dovodi svog švalera na porodični ručak.

U nastupajućim godinama, posebno posle propasti Republike Srpske Krajine, drugi ljudi pokazali su više od mene truda i umešnosti da se sećanje na Vladana Desnicu sačuva u Beogradu. Jovan Radulović, već kao upravnik biblioteke grada Beograda, u saradnji sa Dušanom Ivanićem, organizovao je naučni skup o Vladanu Desnici, a neku godinu ranije Srđan Stanišić je u obnovljenoj „Književnoj reči“ objavio jedan separat posvećen Vladanu Desnici. Ono što je dragoceno u tom separatu o Vladanu Desnici govorili su njegovi najbliži sunarodnici i kao i žitelj istog sela u kome je on provodio veći deo godine, na svom imanju.

I to je sve što je Beograd imao za Vladana Desnicu. A meni se vraća misao o  dvorištu koje niko ne čuva i odatle svako može da uzme što mu je za oko zapelo i za čime njegovo srce žudi.  Pod turskom okupacijom iz dvorišta srpskog  Turci su uzmali kamen iz srpskih pravoslavnih bogomolja i zidali džamije, kao, na primer, onu u Prizrenu, a mi Srbi i danas, iz mišje rupe, učimo decu o bratsvu i jedinstvu, tojest o multikulturalizmu, globalizmu i sličnim obezličavajućim bljuvotinama i to na stopostotno tuđem jeziku – čak i u vrtićima, kao pripremu za školovanje.

Ali da se mi vratimo naslovu, bez ševrdanja.

Kada je ustanovljena Republika Srpska Krajina onda su u priličnoj meri bila omeđena znatna srpska duhovna i materijalna dobra u severnoj Dalmaciji. Osim mnogostoletnih manastira i oko stotinjak srpskih pravoslavnih bogomolja, većinom podizanih prilično pre i u vreme mletačko turskih ratova, u granicama Krajine našao se i Islam Grčki, sa Dvorima Janković Stojana. U sklop Dvora spadala je i mala bogomolja, posvećena Svetom Đorđu, koju je, po predanju, podigao Stojan Janković. Dvori su vlasništvo porodice Vladana Desnice, a on je bio sahranjen u toj maloj bogomolji, sa jednim lepim zvonikom na preslicu. Januara 1993. godine, oko Jovanje, Hrvatska je sa znatnom oružanom silom napala Krajinu od pravca Zadra prema Benkovcu, a na putu joj se našao Islam Grčki, iako ju je pred Ujedinjenim nacijama potpis obavezivao na mirno rešavanje sukoba sa Krajinom. Tom prilikom Dvori Janković Stojana su spaljeni, sašureni do golih zidova, zvonik je srušen a ploča na grobu Vladana Desnice je razvaljena. Po zidovima hrama bile su ispisane uobičajene ustaške poruke.

Ispred osnovne škole „Simo Matavulj“ u Islamu Grčkom, u kojoj je u prethodnom stoleću učiteljovao Simo Matavulj, do dolaska hrvatske vojske nalazile su se biste Simi Matavulju i Vladanu Desnici. Bistu Simi Matavulju podigao je o svom trošku Vladan Desnica. Portretom je istaknuta Matavuljeva  neskrivena mediteranska vedrina, sa jasnim crtama srdačne neposrednosti, uz  diskretnu žovijalnost. Bistu Vladanu Desnici izradio je Nikola Košević, đak beogradske Likovne akademije, iz Bukovića, pored Benkovca.  U najpunijem smislu reči portret u sebi nekako prigušeno sadrži sav naboj one naročite, i plahovite i mekoputne srpske bukovačko-kotarske naravi, sa naglašenim crtama gospodstvenosti. Pri izradi portreta ruku Nikole Koševića vodila je sestra Vladana Desnice, Nataša.

Još za boravka hrvatske vojske u Islamu Grčkom znalo se da ni jedna kuća nije ostala pod krovom, kao i da je škola načisto urušena, dok je bista Vladana Desnice otkinuta sa postamenta i nestala u moru – kako se tih dana pričalo po Benkovcu. Bista Sime Matavulja prostreljena je sa nekoliko kuršuma, ofarbana masnom farbom i bačena u jarak.

Saznavši za te podvige hrvatske vojske, u Udruženju književnika, od tadanjeg sekretara Vukajla, kao član Udruženja tražio sam da se organizuje protestno veče – zbog rušenja Dvora Janković Stojana i skrnavljenja groba Vladana Desnice. Bez reči Vukajlo je otišao da pita predsednika. Tribina Udruženja još uvek bejaše na  glasu kao mesto odakle se širi sloboda. Posle nekoliko minuta Vukajlo se vratio i rekao mi da Matija Bećković, predsednik Udruženja, smatra da je daleko važnije da Udruženje da podršku Vidi Ognjenović, budući da joj vlast ne dopušta da i u trećem ili četvrtom mandatu bude ve-de upravnik Narodnog pozorišta – mada ineterni pravilnik ili zakon ne dopuštaju više od jednog mandata.

Tako protest nije održan.

Benkovčani su svom velikanu i znamenitom srpskom piscu, Vladanu Desnici, 1995. godine, na Ivanjdan, u centru Benkovca otkrili isti onu uništenu bistu, ali izlivenu iz osnovnog, gipsanog odlivka. Na postamentu, od obrovačkog kamena, miroslavljevim slovima pisalo je Vladan Desnica, a ispod godine 1905 – 1967. Tada je Benkovac sa Ivanjdanskom litijom proslavio svoju slavu prvi put od vremena pre Drugog svetskog rata. Taj događaj, u litiji,  tada su slavili i rimokatolici.

Posle 4. avgusta 1995. bista Vladana Desnice je nestala sa postamenta, a na njemu su, preko imena i godina, ostali tragovi od punog okvira metaka iz kalašnjikova. Samo je jedan metak promašio.

U trenutku kada su, kao vesnici demokratije, nove političke snage preuzele vlast u Beogradu, pokrenuo sam Udruženje književnika Srbije da kod gradskih vlasti traži da se u Beogradu postavi bista Vladanu Desnici. Autor Nikola Košević, zvan Đoto, pristao je da  bistu ustupi bez ikakve nadoknade. Od svega toga, od  Draškovićevog kadra u kulturi, Ljiljane Blagojević, ostala su obećanja, izrečena na ljubak i šarmantan način.

Sedam godina kasnije, ponovo uz demokratsku vlast u Beogradu, sa članom gradskog veća iz Koštuničine stranke, usaglasio sam proceduru ponovnog traženja od grada da se podigne bista Vladanu Desnici. Ovoga puta bez učešća Udruženja književnika Srbije. Ator biste, Nikola Košević, nije promenio mišljenje: za bistu nije tražio nikakvu nadoknadu.

Predlog za podizanje biste, po ustaljenoj proceduri, sa pratećom dokumentacijom, stigao je do komisije, pri Sekretarijatu za kulturu, grada Beograda. Nedugo zatim prispeo mi je na kućnu adresu odgovor od Komisije za spomenike i nazive trgova i ulica (dokumenat: S-19 br. 63-93/05.-D.M.-25.05.2005). O providnosti i bljutavosti obrazloženja „da se u ovom trenutku teško može naći lokacija gde bi se bista postavila“ moje traženje je glatko odbijeno. Kao predsednik komisije potpisao se Branislav Belić. A još i pre no što ću dobiti to pismo, od Koštuničinog člana gradskog veća (ime zadržavam za sebe), čuo sam da je protiv podizanja biste Vladanu Desnici u Beogradu izričito bio Marko Popović, meni od ranije znan kao kustos u Muzeju grada Beograda.

Očevidno njegova moć u Beogradu nadilazi moć kalašnjikova u rukama vojnika Republike Hrvatske.

Međutim, Vladan Desnica, uprkos Marku Popoviću, u inat jalovosti Filološkog fakulteta u Beogradu, i dalje postoji i ne samo po bibliotekama u Srbiji, već i u duhu Srba Ravnih Kotara i Bukovice. Zna se i priča, kao što je napismeno i sa dubokim pokajanjem svedočio i pisao partizan iz Kistanja, Simo Dubajić: da nije bilo Italije u Dalmaciji, u Drugom svetskom ratu, ko zna koliko Srba bi Hrvati pobili po Ravnim Kotarima i Bukovici. Ogromnu ulogu u tome imali su četnici vojvode Đujića, a štab četnika Milorada Stegnjajića bio je u Dvorima Janković Stojana. Vojvoda Đujić je sa italijanskim vlastima potpisao neku vrstu pakta o nenapadanju – samo da bi se sačuvali Srbi. Politički vođ Srba u Socijalističkoj Republici Hrvatskoj, pri demokratskom rasturanju Jugoslavije, doktor Jovan Rašković svedoči o prihvatilištu Srba izbeglica, u Kistanjama, na nekoliko kilometara od granice sa Nezavisnom državom Hrvatskom. Tada su, veoma često, italijanski vojni kamioni, u to prihvatilište kriomice dovozili Srbe koji su bežali iz Nezavisne države Hrvatske. Otac doktora Jovana Raškovića, kao viđeniji Srbin u Kninu a stoga za priličnu sumu novca zvanično ucenjene glave od vlasti države Hrvatske, morao je da emigrira čak u Italiju. A isto tako treba uvek pominjati: na zahtev Italijanskih generala ukinuto je veliko stradalište Srba, logor Jadovno, u Lici, na Velebitu, i ogranak njegov na ostrvu Pag. U slučaju da se ta mučilišta i gubilišta Srba ne ukinu, Italija je zapretila potpunom aneksijom tih delova Nezavisne države Hrvatske.

U ta vremena Vladan Desnica živeo je u Islamu Grčkom, u svojoj kući, u Dvorima Janković Stojana. Sredinom 1944. godine u partizane ga je odveo Đuro Volarević, što je značilo negde u Bukovicu, gde se Desnica priključio partizanskom pokretu.

Posle rata, a posebno po objavljivanju romana „Zimsko ljetovanje“ Vladan Desnica je u Zagrebu bivao izložen raznim oblicima netrpeljivosti, osude i šikaniranja. Na nekom kongresu pisaca Jugoslavije, u Sarajevu, Gustav Krklec je razotkrio pozadinu tih vidova mržnje. Da bi dokazao svoju odanost komunistima, ali i ispoljio zavist nad slobodom u pisanju, kao i duboku pripadnost svom narodu, sa govornice je Vladanu Desnici sasuo u lice da je četnik, što je u ta vremena bivalo opasno po život. Vladan Desnica je prišao tom vrlom govorniku, odvalio mu šamarčinu, i dok se ovaj teturao od lake srpske ruke, pratile su ga reči da je ustaško kopile, što je u ta vremena bilo manje opasno. I zaista, kao glavni Gustav Krklec je urednikovao neke ustaške novine u Zemunu, za trajanja Nezavisne države Hrvatske.

Pošto  duh Nezavisne države Hrvatske nije utrnuo, Vladan Desnica se u Zagrebu, gde je živeo jedan deo godine,  često susretao sa pitanjem na kom jeziku piše: srpskom ili hrvatskom. Videći s kim ima posla, odgovarao je „na onom između“ – što je ujedno i njegovo opredeljenje za književnost. To se može i pročitati, a meni je to rekao i njegov sinovac Stojan Desnica, sin advokata Boška Desnice, iza koga je ostao priličan istraživački rad nad uskočkom epopejom u Dalmaciji, a pod naslovom knjige „Stojan Janković i uskočka Dalmacija“.

Od mnogo toga što nam je Vladan Desnica ostavio, u zagonetkama i šiframa, na raznim mestima, o duhu ustašije ili duhu kroatocentrizma, kako reče doktor Rašković, nezaobilazan je i njegov prisniji razgovor sa žirijem koji mu je u Novom Sadu dodelio Zmajevu nagradu za roman „Proljeća Ivana Galeba“. Jedan od sagovornika, prevodilac Petar Vujičić, pričao mi je kako je sve prštalo od reči Vladana Desnice o ustašiji u Zagrebu, da se naprosto ne može disati koliko je to prisutno u javnosti.

Neka ovo bude mali prilog razumevanju duše koja je izgovorila reči „na onom između“, duše koja je gledala sečiva pogroma nad Srbima i čije sila se nije povukla i čije se oštrice nisu istupili nego se i nad njom nadnose, jednakom žestinom i bezobzirnošću. Kao tek iskovana i naoštrena.

Autor: Srđan Volarević

Izvor: VIDOVDAN

Vezane vijesti:

I Desnica nepodoban za europsku Hrvatsku | Jadovno 1941.

Desnica ne može, „ustaški sin“ može | Jadovno 1941.