Bella ciao Jugoslavijo

Uz zvuke pesme italijanskih partizana sahranjena je prva dama Jugoslavije. Jugoslavija međutim još uvek živi u srcima mnogih.

Suze premijera i prve dame Srbije na sahrani Jovanke Broz, nekada prve dame Jugoslavije, još jedna su u nizu javnih manifestacija tuge za zemljom „bratstva i jedinstva“. Jugonostalgija je odavno jaka u generaciji „iz pedeset i neke“, koja danas izdržava roditelje penzionere i decu nezaposlene diplomce, i sa setom se seća letovanja na Braču, vikendica na kredit i plavog pasoša. Tugu za vremenima „kad smo se nešto pitali“ sve češće iskazuju i pripadnici mlađih generacija, rođeni u godinama nakon smrti „najvećeg sina svih naših naroda i narodnosti“. Sećanje na staru, dobru Jugu dobro dođe i političarima pa tako premijer iznenada trkne da položi cveće na grob Aleksandra Rankovića, srpske uzdanice, „velikosrbina“ koga prevariše Hrvati i Slovenci. Ministar inostranih poslova sa setom se priseća diplomatske obaveštajne službe i jugoslovenskih dana slave, pa građanima obećava da će bar obnoviti SID, kad već nema Nasera i Nehrua, da dođu u Beograd u Vuka Bojovića obraduju kamilama i slonovima. Teško je ne zapitati se, što je ta zemlja meda i mleka nestala, kad već za njom svi danas pate?

Da ja valjala, ne bi se u krvlju raspala, sigurno je najlakši odgovor.  Ipak, da se prisetimo još nekih detalja iz istorije socijalističke Jugoslavije, koje je izgleda danas većina zaboravila.

Druga, komunistička Jugoslavija, je nastala nakon kraha one prve, kraljeve, „velikosrpske“. Rađala se tokom četiri godine građanskog rata u kome se pucalo i na okupatora, ali se dobro znalo ko je glavni protivnik oba antifašistička pokreta. Pobedila je revolucija i spremno se obračunala sa „neprijateljima naroda“. U periodu do aprila 1945. godine, na prostoru Srbije je, bez presude suda, ubijeno oko 60 000 građana. Broj onih kojima je oduzeta imovina, koji su zatvarani i lišeni građanskih prava, još nije utvrđen. Već 1948. dolazi do nove, masovne represije. Ovaj put su meta „ibeovci“ . Na prinudnom višegodišnjem letovanju na Golom otoku našlo se procentulano ubedljivo najviše Srba iz Srbije i Crne Gore. Pokazalo se da revnosne komšije imaju običaj da slučajno provire kroz komšijski prozor, pa otrče u komitet i jave kako su suseda „in flagranti“ zatekli dok pali kandilo pred Staljinovom slikom.

Ukoliko se posleratni teror može objasniti, nikako i opravdati, uvek krvlju oblivenom reči „revolucija“, brojni potezi partijskog, ujedno i državnog vrha „nove“ Jugoslavije, teško se mogu danas braniti. Prinudni otkup i nacionalizacija je opustošila srpsko selo. Industrijalizacija je sprovedena planski, po uzoru na Sovjetki savez, bez mnogo obzira prema ekonomskoj opravdanosti investicija. Zapošljavanje je bilo socijalna, a ne ekonomska kategorija. Posledice su postale očigledne nakon prvih pokušaja prelaska na tržišnu privredu. Ubrzana urbanizacija je prelila stanovništvo iz sela u gradove, ali je mentalitet većine do danas ostao više ruralni nego gradski.

Jugoslavija je od početka pedesetih nalazila u konstantnoj privrednoj krizi. Zemlja je opstajala isključivo zahvaljujući ogromnim donacijama, koje se šakom i kapom deljene klimavom zupčaniku u sovjetskom lageru. U vremenu kada je Jugoslavija zaista bila „istok zapadu i zapad istoku“ četvrtina svih potreba države za žitom dobijana je kroz bespovratnu pomoć SAD. Količina donacija i nikad vraćenih investicija teško da će ikada biti do kraja sračunata, ali se procenjuje da se samo iz SAD u Jugoslaviju slilo oko 100 milijardi dolara. Računi uvek dođu na naplatu, na ovaj ili onaj način.

Jugoslavija se, po drugi put u veku, ponašala „kao primadona“ u igri velikih. I pored ogromnih sredstava koja su se slivala, nezaposlenost je konstantno rasla od početka pedesetih. Lek je prođan u podsticanju masovne ekonomske emigracije, prvenstveno u Nemačku. Odliv kvalifikovane, a potom i visokokvalifikovane radne snage, postepeno je postao uobičajena praksa u vođenju jugoslovenske socijalne i ekonomske politike. Stare navike zadržane su do danas.

Položaj srpskog naroda u Jugoslaviji je posebna priča. Vođeni Lenjinovom doktrinom da je najopasniji nacinalizam većinskih naroda, arhitekte komunističke Jugoslavije oko četvrtine Srba su ostavili van granica SR Srbije. Stvorena je crnogorska nacija, snažno podržana emancipacija makedonske, a muslimani su od verske, postali etnička kategorija. U Srbiji su formirane i dve pokrajine, koje su ustavnim amandmanima 1968-1971, a potom i Ustavom iz 1974. godine, faktički uzdignute na rang republika. Uz sve nelogičnosti Kardeljevog ustava, koji je samoupravljanje od političke i privredne dogme pretvorio u ustavnu, najveća je bila ona po kojoj se Srbija nije mogla mešati u donošenje odluka pokrajina, ali nijednu odluku, čak ni za svoj centralni deo, tkz užu Srbiju (UŽAS kako se govorilo) nije mogla doneti bez njihove saglasnosti. Pokušaj da se ova nelogična odredba izmeni doveo je i do početka kraja Jugoslavije i uzdizanja „vođe“ 1987. godine.

Dobro, reći će neko, sve je to u redu, ali ljudi su bolje živeli, manje radili, zidali kuće na sprat u selu i letovali svake godine. Da ostavim po strani sva objašnjenja, geopolitiku, sukobljeljene blokove i tas na vagi, nestabilnu državu od dvadeset milona stanovnika koja vodila svetsku politiku, dugove, i to ne novčane, koji danas stižu na naplatu, reći ću samo – tačno je. Živelo se bolje, što zaista nije teško u odnosu na život u Srbiji danas. Ali, pojedinci, a njih nije bilo malo, i za to su platili visoku cenu.

U Jugoslaviji se za čitavo vreme njenog postojanja sudi političkim protivnicima, neprijateljima poretka, stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima. Pekić je kao maturant osuđen na petnaest godina robije. Gojko Đogo je prebijan i osuđen na robiju zbog zbirke pesama. Zbog „delikta mišljenja“ je suđeno i profesoru Milošu Đuriću, filozofu Mihajlu Mihajlovu, književnicima Ivanu Ivanoviću i Momčilu Seliću, reditelju Lazaru Stojanoviću i nizu drugih. Profesori su izbacivani sa Pravnog i Filozofskog fakulteta u Beogradu. Listovi su redovno cenzurisani, brojevi stopirani, urednici smenjivani. Gnev vlasti nije zaobišao ni občne ljude. U zatvor se moglo dospeti zbog pesme u kafani, olako izrečene psovke. Za zaposlenje je, pored i danas odlično poznate „veze“, bila neophodna i potvrda o „moralno-političkoj podobnosti“. Ne prošaptana na uho nadležnog službenika, već na papiru, sa pečatom.

Teško je pisati o Jugoslaviji. Svaka generacija imaj svoj pogled na nju. Nijedan nije objektivan, jer objektivnost nije u ljudskoj prirodi. Sigurno da je Jugoslavija imala i svoje dobre strane. Ovaj tekst se njima nije bavio jer je nastao kao mini-podsetnik svima koje je danas, usled lošeg života i opšteg beznađa, zahvata epidemija jugonostalgije. Nisam želeo da krtikujem Jugosalviju, niti je na meni to da činim. Izneo sam pojedine činjenice, koje, čak i kada im se suprostave druge, ipak ostaju to što jesu – činjenice.

Ostavimo gledanje u prošlost istoričarima, neka to čine oni kojima je to zanat. Neka propali modeli bidu iskustvo iz koga ćemo učiti. Gledajmo napred, a ne nazad. Živimo u Srbiji, ovakvoj kakva je. Pokušajmo da napravimo nešto od nje. Nešto bolje od ovoga što imamo danas. Lestvica svakako nije postavljena visoko.

Izvor: SRPSKI AKADEMSKI KRUG