Бекство 12. фебруара 1942. год… логор Црвени крст и Бубањ

Приредио Ђорђе Бојанић

После априлске катастрофе и уласка Немаца у Ниш, 9. априла 1941. године, почела су хапшења талаца.

Са ширењем устанка и јачањем отпора указала се потреба немаца за стварањем једног затвора у коме би били сконцентрисани сви затвореници. Због тога је Гестапо формирао логор Црвени крст.

Логор се налазио на периферији града, у непосредној близини Фабрике дувана и Железничке станице Црвени крст (па је и сам логор незванично по њој назван Логор на Црвеном крсту). Главна логорска зграда са помоћним објектима подигнута је 1930.године и до рата је служила као војни магацин. Ту своју функцију задржала је до септембарских дана 1941.године када су је Немци опљачкали и адаптирали за концентрациони логор. Логор се током рата стално пунио и празнио. Било је дана када је било преко 1 500 људи у њему.

Према непотпуним подацима, јер је окупатор уништио сав компромитујући материјал, кроз логор је током рата прошло преко 35 000 људи, од којих је преко 10 000 стрељано на Бубњу крај Ниша.

Прва намена логора је била да овде буде истражни затвор за непријатеље режима: комунисте, таоце, Јевреје. 12.02.1942. године овде се десило велико бекство,које је предводио Бранко Бјеговић, када је успело да се извуче 100 затвореника. Као последица, Немци су малтретирали и на крају убили 40 преосталих затвореника, а после овог догађаја, логор “Црвени крст” постаје логор смрти.

Бранко Бјеговић је рођен у Глини, у Хрватској, 5. априла 1920. године. Школовао се у Глини, Загребу и Бихаћу. У интернату културно-просветног друштва Срба из Босне у Бихаћу изабран је за председника литерарне секције „Скерлић“ пошто је претходно покупио низ награда за литерарно стваралштво. Играо је фудбал и трчао на дуге стазе.

Због политичког деловања суђено му је 1936. и 1938. године. Права је студирао у Загребу и радио као надничар у пореској управи.

Окупација Југославије, 1941. године, затекла га је у Новом Саду, одакле је прешао у Београд, па врло брзо у Краљевачки НОП одред. После успешних борби у Краљеву, на Копаонику и у Драгачеву, заробљен је у селу Руднице и одмах пребачен у логор „Црвени Крст“ у Нишу. Са истомишљеницима је организовао бекство из логора, 12. фебруара 1942. године, при чему је спасено 105. живота логораша.

У логору је владао режим страве и ужаса. Физичко и психичко уништавање људи био је главни циљ чувара логора. Под ударцима кундака умирали су људи у дворишту логора.Чистачи су износили лешеве на оближње ђубриште. Кочијаши који су односили ђубре били су запањени, јер су на гомили ђубрета лежали мртви и побијени људи. Под немачком командом наређено је да се потрпају у џакове и одвезу на гробље.

Неке логораше су стављали у самице у којима је под био покривен бодљикавом жицом. Логораши су ту могли само да стоје и никако нису могли да спавају. Недостатак сна их је врло често доводио до лудила.

Крајем 1941. Немци се дошли на Бубањ. Са собом су довукли бодљикаву жицу и почели да праве ограду око Бубња крај Ниша. Поставили су страже и на свим прилазима биле су истакнуте табле на којима је писало да је сваки приступ Бубњу забрањен. Тако је отпочела историја Бубња од тренутка  када је био предодређен као простор за стрељања која су вршили Немци.

Свако стрељање било је припремано. Под стражарском пратњом долазили су они који су копали раке. Било је рака дугих и по тридесетак метара, а широких и по шест метара.

У логору су вршене прозивке затвореника, који су после тога враћани у собе, а знали су због чега су прозвани и да их очекује смрт на Бубњу. Овако саопштавање одлуке о стрељању на два-три данараније представљало је само једну од немачких тактика мучења. Затим би у двориште логора долазили камиони који су затворенике возили на Бубањ, да тамо буду ликвидирани. После стрељања закопавали су убијене, а земљу преливали раствореним кречом (ради хигијене).

Немци су претпостављали да ће по завршетку рата наши људи прекопати бубањске раке, јер би то био једини начин да се преброје лешеви оних које су Немци стрељали. Зато су Немци предузели одређене мере како би прекрили своје злочиначке трагове. Донели су одлуку о паљењу остатака стрељаних на Бубњу. За ову врсту рада су у јулу 1944. ангажовали италијанске заробљенике. Тако су Немци сакрили своја злочиначка дела.

Најродољубивији чин храбрости и пркоса логораша према непријатељу исказан је на самом Бубњу за време једног од многобројних стрељања. Непознати осуђеник је пред плотун стиснуо песницу, подигао је у небо и поздравио слободу која ће доћи. Тај детаљ је инспирисао вајара Ивана Саболића да изради споменик у виду три песнице, који се и данас може видети на спомен обележју Бубањ.

Данас на Бубњу доминирају три камене песнице које означавају дух тих 10.000 људи који су свирепо  убијени на овом месту. Песнице нам указују на незнане хероје који су уочи стрељања подигли руку бунта и претећи говорили о слободи која мора доћи.

Чика Влада Јовановић држи час у ОШ „Бубањски хероји“ Ниш

У ОШ „Бубањски хероји“ из Ниша одржано је потресно предавање чика Владе Јовановића (председник Удружења заточеника и њихових потомак), јединог живог логораша из Јужне Србије који је преживео старахоте злогласног логора Матхаузен.

Предавање (несвакидашњи час историје) организовао је професор историје Ђорђе Бојанић, предавању су поред ученика 8. разреда присуствовали и представници УДРУЖЕЊА ЗАТОЧЕНИКА И ЊИХОВИХ ПОТОМАКА.

Логор Црвени Крст је јединствен  по покушају масовног бекства 105 затвореника, 12. фебруара 1942. – каже Јовановић, који је, две године касније, и сам доживео логорашку судбину, заробљен је био без икаквог разлога… те из Ниша био депортован на Бањицу па у злогласни Маутхаузен.

Сећам се како су ти мученици, промрзли, рањени, гладни и поцепани, бежали по селима, а једна мања група дошла је и у моје село, Кравље. Нажалост, много је голоруких остало на бодљикавој жици, а због 11 погинулих Немаца за одмазду је стрељано 1.100 људи, каже Влада Јовановић.

Чика Влада је био заробљен 1944.год у селу Кравље и одведен у логору ЦРВЕНИ КРСТ где је провео 22 дана, затим је депортован у логор на Бањици, где је био у заробљеништво  33 дана а одмах затим пребачен је у логор Матхаузен (Аустрија) и на крају у логор Гузен. У логорима је провео око 8 месеци. Био је близу гасне коморе… али је срећом преживео. Чика Влада не мрзи оне који су га мучили, али каже да их не разуме.

У Србију по ослобађању логора вратио се са 40 килограма, нису га могли препознати ни они који су га најбоље познавали.

Основач је Друштва преживелих нишких логораша. Чика Влада данас има 93 године.

Логор Црвени крст и Бубањ, амбијентални час из историје

Час су приредили, проф. историје Ђорђе Бојанић и ученици 8. разреда ОШ „Бубањски хероји“ Ниш.

Овај амбијентални час су Руси превели на руски језик.

Извор: СРПСКА ИСТОРИЈА

Везане вијести:

Влада Јовановић, једини живи логораш из околине Ниша …

Пробој који се памти | Јадовно 1941.