Bastašić: Nekada smo svoje žrtve skrivali zbog „bratstva i jedinstva“, a danas zbog „dobrih odnosa“

Jedna od rečenica koja opisuje Srbe kaže da je reč o narodu koji slabo pamti, a brzo zaboravlja.

Istorijska iskustva u proteklih sto i više godina, ukoliko želimo da ih sagledamo, čini se, to i potvrđuju. I dok sa jedne strane, iz raznih političkih i drugih razloga odbijamo da se setimo slavnih, ali i bolnih delova naše prošlosti, sa druge strane postoje brojne organizacije, mahom finansirane iz inostranstva, koje nam nameću najčešće politizovanu interpretaciju suočavanja sa prošlošću.

Jasno je da i danas u institucijama Srbije i Srpske nema dovoljno političke volje da se zločini hrvatskih ustaša nad Srbima obelodane i putem obrazovnog procesa i procesa kulture sećanja usvajaju u trajno pamćenje

Međutim, postoje i drugačiji primeri u nevladinom sektoru.

Udruženje  „Jadovno 1941“, nastalo u Banjaluci 2009, osnovano sa namerom da obelodanjuje istinu o ubistvu Srba i Jevreja u prvom likvidacionom centru Nezavisne Države Hrvatske, Gospić-Jadovno-Pag.

O ovom mega zločinu, ozakonjenom od strane NDH, do 2007. godine nije se gotovo ništa znalo. Već u samom početku rada, osnivači organizacije suočili su se sa bolnom istinom da postoje mnoga druga gubilišta Srba iz tog vremena za koje naš narod ne zna.

Naš cilj je usvajanje saznanja o stradanju Srba u NDH i prepoznavanje naravoučenija iz tog bolnog istorijskoh iskustva u cilju prevencije genocida i biološkog opstanka našeg naroda, kaže na početku razgovora za „Svedok“ predsednik udruženja Dušan J. Bastašić.

S: Zbog čega je Jadovno posebno interesantno i kakvo mesto ono ima u istoriji stradanja srpskog naroda?

D.J.B: Kada u planiranom i nizom zakonskih odredbi ozakonjenom zločinu, jedna država u svojih prvih 132 dana postojanja, uspe da pohapsi i likvidira najmanje 40.123 svojih stanovnika od čega 38.010 Srba, među kojima 73 sveštenoslužitelja SPC onda to samo po sebi treba da izazove pažnju domaće i svetske javnosti.

A kada ta hrvatska država kao i njene naslednice, to uspeju da gotovo potpuno sakriju od domaće i strane javnosti narednih 70 godina, onda to treba da se zarad prevencije genocida izučava na univerzitetima širom sveta.

SPC važniji Holokaust  od stradanja Srba

Istraživanjem Jadovna bi se pored Muzeja žrtava genocida trebao baviti i Odbor za Jasenovac SPC, ali tu pogotovo nema rezultata. Možda je razlog  tom poraznom stanju činjenica da je na čelu obe ustanove Vladika Jovan Ćulibrk za koga znamo da se gotovo isključivo bavi izučavanjem Holokausta.

Podsećam da je pojam Holokaust vezan isključivo za stradanje Jevreja. Pošto je preosvećeni i Vladika slavonsko-pakarački na čijem se području nalazi i Jasenovac a od nedavno i predsednik Odbora grada Beograda za uređenje Starog sajmišta, za očekivati je da će njegov angažman na izučavanju, dokumentovanju i obelodanjivanju Srbocida biti još oskudniji.

S: Koji su to značajniji projekti koje je udruženje realizovalo u proteklih šest godina postojanja?

D.J.B: Ustanovili smo 24. jun kao Dan sećanja na Jadovno 1941. i obeležili ga proteklih šest godina na području Like, Velebita i ostrva Paga. Pošto na Jadovno svake godine dolazi sve više ljudi i sve više medijskih kuća izveštava o tome, „brendiranje“ pojma Jadovno je više nego uspešno što se može videti i na našem portalu koji beleži sve veći broj poseta.

Organizovali smo 2011. Prvu Međunarodnu konferenciju o Jadovnu, održali niz predavanja i tribina širom Srpske i Srbije, sa dve izložbene postavke prošli mnoga mesta u zemlji i inostranstvu.

Organizovali smo Krsni hod, uzneli i postavili dva Časna Krsta, na samo mesto logora na Velebitu i na ostrvu Pagu. Obnovili smo nekoliko spomen ploča i pružili presudnu pomoć u obnovi centralnog spomen obeležja kod Šaranove jame.

Lociramo na terenu kraške jame u kojima su žrtve ubijane, vodimo i dopunjavamo kalendar genocida i popis žrtava Jadovna na kome je do sada 10.502 imena.

Izdali smo do sada i tri knjige na temu genocida počinjenog nad srpskim narodom u XX veku.

Država gluva za potomke i poštovaoce srpskih žrtava u 20. veku

Postojeći odnos institucija prema ovoj temi je neprihvatljiv i nacionalno neodgovoran. Oni koji nam govore da se zlo ne može ponoviti, ili ne poznaju istoriju tog doba ili nam ne žele dobro.

Na to ukazuje sve više organizacija u tkz. nevladinom sektoru.

Ne bi li naš glas dopro do ušiju odgovornih, nedavno je naše udruženje organizovalo Prvo Sabranje udruženja potomaka i poštovalaca srpskih žrtava u XX veku. Na žalost, na pismenu molbu da se predstavnik Sabranja kooptira u Upravni odbor Muzeja žrtava genocida, nismo dobili odgovor a negativan odgovor je stigao i iz Odbora za Jasenovac svetog Sabora SPC.

Ipak, naše aktivnosti su sve brojnije i okupljaju sve veći broj mlađih ljudi tako da nadležni neće moći još dugo da budu gluvi i slepi na potpuno razumljive i legitimne zahteve potomaka i poštovalaca žrtava.

S: Kako se finansirate, i da li imate ičiju podršku?

D.J.B: Podrška institucija postoji ali se uglavnom svodi na skromno sufinansiranje troškova obeležavanja Dana sećanja. Kontinuirani, svakodnevni rad na polju kulture sećanja i prevencije genocida smatramo neophodnim ali za to ima malo razumevanja u našim institucijama. Ipak, za naš opstanak od ključne je važnosti podrška Vlade R. Srbije.

Značajna je pomoć udruženju i od strane samih potomaka i poštovalaca žrtava.

Prisutan je i otpor pojedinaca u institucijama koje bi se trebale baviti ovim poslom, jer našim radom ukazujemo na njihov ukorenjeni nerad.

S: Koje su to institucije koje se bave ili bi trebale da se bave kulturom sećanja?

D.J.B: To je pre svega Muzej žrtava genocida iz Beograda, koji nema muzejski prostor ni postavku, bavi se i prvim svetskim ratom i ratom na Kosovu i ima mizeran budžet.

Ovom temom bi se trebao baviti i Odbor za Jasenovac SPC ali tu pogotovo nema rezultata.

Možda je razlog tom poraznom stanju činjenica, da je na čelu obe ustanove Vladika Jovan Ćulibrk za koga znamo da se gotovo isključivo bavi izučavanjem Holokausta. Podsećam da je pojam Holokaust vezan isključivo za stradanje Jevreja. Pošto je preosvećeni i Vladika slavonsko-pakrački na čijem se području nalazi i Jasenovac a od nedavno i predsednik Odbora grada Beograda za uređenje Starog sajmišta, za očekivati je da će njegov angažman na izučavanju, dokumentovanju i obelodanjivanju Srbocida biti još oskudniji.

S: Koliko je srpska javnost upoznata sa srazmerama stradanja svojih predaka u Drugom sv. ratu?

D.J.B: O stradanju Srba od strane nemačkih trupa zna se podosta, pre svega zbog zastupljenosti te teme u školskim udžbenicima i obeležavanja značajnih datuma od strane Države Srbije i Republike Srpske.

O stradanju u Jasenovcu, koje je nepravedno usvojeno kao paradigma svih stratišta Srba iz vremena NDH, srpska javnost ponešto i zna ali za Donju Gradinu koja je bila najveće gubilište Jasenovačkog kompleksa logora, ne zna se gotovo ništa. Pojma Donja Gradina uopšte nema u udžbenicima u R. Srpskoj.

Gotovo niko nije čuo za masovna gubilišta Srba na ostrvu Pagu, na Garavicama, Mehinom stanju, Prebilovcima, Livanjskom polju, Starom Brodu, Sadilovcu, Drakuliću, Šargovcu, Kolariću, Ivanović jarku, Vojniću i mnogim drugim.

Na te teme nema igranih i dokumentarnih filmova, pozorišnih predstava, ekskurzija, studijskih putovanja, izložbi, priručnika.

Na popisu žrtava Jadovna je do sada 10.520 imena. Ako poredimo posleratni period i ovaj od devedesetih do danas, zaista ne vidim neku značajnu razliku u našem institucionalnom odnosu prema žrtvama genocida i njihovim potomcima koji su takođe žrtve.

S: Zašto?

D.J.B: Jasno je da i danas u institucijama Srbije i Srpske nema dovoljno političke volje da se zločini hrvatskih ustaša nad Srbima obelodane i putem obrazovnog procesa i procesa kulture sjećanja usvajaju u trajno pamćenje.

Ako poredimo postratni period i ovaj od devedesetih do danas, zaista ne vidim neku značajniju razliku u našem institucionalnom odnosu prema  žrtvama genocida i njihovim potomcima koji su takođe žrtve.

Nekada zbog utopijske ideje bratstva i jednistva između hrvatskog naroda koji je dao najveći broj zločinaca i srpskog naroda koji je podneo najveću žrtvu od strane tih zločinaca a danas zbog izgradnje prijateljskih odnosa između ta dva naroda, srpske institucije i dalje kroče dobro utabanim stazama Josipa Broza.

S: Koji su novi projekti koje pripremate?

D.J.B: Pripremamo se za obeležavanje 75 godišnjice stradanja na Jadovnu. Planiramo da ove godine uznesemo Časni Krst i služimo parastos nad jednom do sada nepoznatom jamom koja je progutala mnoge Srbe, među kojima i jednu, tada i danas, veoma značajnu osobu.

Nameravamo odvesti hodočasnike na područje jednog do danas gotovo nepoznatog sabirnog logora u čijoj blizini se nalazi pet jama bezdanki. Pripremamo i jednu novu izložbenu postavku.

Gotovo niko nije čuo za masovna gubilišta Srba na ostrvu Pagu, na Garavicama, Mehinom stanju, Prebilovcima, Livanjskom polju, Starom Brodu, Sadilovcu, Drakuliću, Šargovcu, Kolariću, Ivanović jarku, Vojniću i mnogim drugim.

S: U kojoj meri vas lokalni ali i oni viši organi vlasti u Hrvatskoj ometaju u sprovođenju aktivnosti?

D.J.B: Za vaše čitaoce će biti paradoks da nas hrvatske vlasti uopšte ne ometaju i ne sprečavaju u bilo čemu što, naravno, u okviru važećih zakona organizujemo, nego su susretljive i svake godine nas prate i čuvaju od eventualnih neugodnosti. Postoji otpor i nerazumevanje od strane srpskih institucija u Hrvatskoj kao i od strane tamošnjeg Saveza antifašističkih boraca ali se uspevamo nositi sa tim problemom.

Intervjuisao: Milan Dinić

Foto: Udruženje „Jadovno 1941“

Objavljeno u listu Svedok 8.marta 2016.

Kvalitetna i objektivna informacija zahteva novac. Poštujte rad novinara i pomozite opstanak slobodnog novinarstva. Kupite Svedok na kiosku.