Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Najjača poluga srpske politike 1912/1913.
O srpskoj diplomatiji i njenoj uzdanici – narodnoj vojsci ili kako nijedna politika u kojoj se na kraju mora apelovati na upotrebu sile, vojsku, ne može uspeti ako u čitavom društvu, kod svakog njegovog člana, ne postoji jasna predstava zbog čega su odbrana ili rat u nekom trenutku neizbežni
Svoditi srpsku vojsku na nekoliko vojvoda i generala ili pretenciozno zaključivati o njoj kao instituciji kroz ponašanje nekolicine zaverenika, ili članova organizacije „Ujedinjenje ili smrt“ („Crna ruka“), osnovane tek 1911. godine, pominjati samo kao slogan mesta pobeda – Kumanovo, Bitolj i Bregalnicu, vodi polako ka trošenju nekadašnjeg značenja tih simbola, ali i proizvodnji jedne neplodne analize prošlosti i njenih fenomena. Takođe, znači odreći se nekih od najvažnijih pouka srpske novije istorije. Nekadašnji prigodni govori, a na drugoj strani „klasna“ analiza još uvek bliska pojedinim istoričarima, jednako nas udaljavaju od razumevanja suštinskih pouka značaja koji je imala srpska vojska u razvoju društva i državnosti.
Manje ćemo se zadržati na jednom elementu koji u svakom vremenu, pa i onom od pre sto godina, nosi neprolaznu pouku. Nijedna politika u kojoj se na kraju mora apelovati na upotrebu sile – vojsku, ne može uspeti ako u čitavom društvu, kod svakog njegovog člana, ne postoji jasna predstava zbog čega su odbrana ili rat u nekom trenutku neizbežan.
PESNICA JEDNOG NARODA
U Srbiji onog vremena, kao i kod Južnih Slovena, svest o oslobađanju Kosova, porobljene braće i rušenje Otomanske imperije bila je opšta. Bila je to, kako će 1933. jedan savremenik zapisati, „jedna neiscrpna moć te Srbije, iz koje je potekla snaga kakva se nije mogla ni predvideti, pa ni sada dovoljno shvatiti, bar od onih koji se nisu saživljavali sa njom“. Dočeci oslobodilaca, kako stoji u nebrojenim izveštajima, ličnim dnevnicima i pismima, bili su im dodatni podstrek za dalja pregnuća i stradanja, te potvrda intimnih misli sa kojima su krenuli u rat. Pa čak i proboj na slobodno more se razumeo kao izbavljenje iz austro-ugarskog zagrljaja teških sankcija. Euforično proslavljanje pobeda balkanskih saveznika na prostoru Austro-Ugarske, posebno u Bosni, Hrvatskoj i Dalmaciji, ali jednako i Vojvodini, i među Slovencima liberalima, davalo je uverenja da su ratnici pesnica jednog naroda. Isti duh nosio je dobrovoljce koji su pohrlili u Srbiju. O duhu te generacije koja je bila zagledana u pretke koji su oslobađali parče po parče Srbije u daleko težim istorijskim okolnostima, često sami i bez pomoći sa strane, pisali su nadahnuto Dragiša Vasić, Stanislav Krakov i Stanislav Vinaver. No, pisali su i vojnici, učesnici ratova. Velika želja da se ne zaostane za precima, da ih budu dostojni, pa čak i da ih nadmaše, to je nosilo jedno pokolenje.
Kada se iz današnje perspektive, a često i nove „političke korektnosti“, nekadašnje pregnuće i razumevanje slobode svede na „nacionalizam“ negativnog predznaka ili se na njega isključivo gleda kao na ideologiju koja je imala da posluži gradnji država preko svake realne mere i potrebe, onda, umesto kompleksnog razumevanja ondašnje prošlosti dobijamo jednu redukovanu sliku. U tom tumačenju se previđa da je sadržaj slobode „za sve“ nadilazio etnički princip. Umesto dotadašnjeg turskog sistema sa građanima prvog, drugog i trećeg reda koji se od 1878. bezuspešno, pod pritiscima Evrope, pokušavao da reformiše, dolazio je sistem građanske i verske ravnopravnosti. Dolazilo je vreme u kojem je svako mogao slobodno da se kreće i u kojem će država da ga brani bez obzira na njegovo poreklo. Doći će vreme, tako reći još u prvom primirju, gde sud spasava lažno denunciranog Albanca od strane nekada ugnjetenog Srbina i gde će pukovnik ostati bez čina generala, jer se proneo (neosnovan) glas da je svojoj kući otpremio vredan nameštaj iz jedne turske kuće. Nisu sve balkanske zemlje jednako postupale, ali to je drugi deo priče.
OMALOVAŽAVANjE SRPSKE VOJSKE
Važnija pouka događaja od pre sto godina, ali i mnogih kasnijih na svoj način, jeste razumevanje ili nerazumevanje uloge vojske od strane najviših kreatora državne politike. Verovanje ili neverica u vlastitu vojsku mogu presudno da utiču na vođenje državne politike. Nerazumevanje kako vojna nespremnost ugrožava bezbednost, pa i sam opstanak države može da dovede do uništavanja jedne institucije koja se teško i dugotrajno stvara, ali lako urušava. Uskogrudo gledanje na vojsku kao „nepotreban trošak“, vladarevu silu i sl. moglo je Srbiju skupo da košta, s obzirom na planove koje su joj u Beču spremali još od 1906. godine, pridobijajući izdašnim ponudama Bugarsku na račun Srbije. I da nije došlo do Balkanskih ratova, Srbija bi bila potpuno teritorijalno osakaćena, jedva da bi se pominjala. Samo mađarski veto na njeno uključivanje u okrilje Monarhije, sačuvao bi beznačajne ostatke i njenu zastavu na nekoj zgradi u Kragujevcu. U drugoj prilici tih godina, samo je jedna oštra poruka Sofiji i ruska demonstracija flotom pred obalama Bugarske sprečila da izbije rat između dve slovenske zemlje. Prethodno, bugarski predsednik vlade, general Paprikov poslao je depešu svim svojim poslanicima na strani, u kojoj je pretio „da će Kneževina biti prinuđena da prekine odnose sa Srbijom“, a ministar vojni general Savov (isti koji je naredio napad 1913. godine) otvoreno je izjavio pred italijanskim vojnim atašeom da će napasti Srbiju. Zaplet se bio toliko zaoštrio, da je Kabinet Pašićev morao da podnese ostavku (5. 7. 1908) „zbog spoljnih ozbiljnih prilika koje su tesno vezane sa interesima srpskog naroda“. Bugarska štampa, inspirisana očigledno ministrom vojnim, govorila je tada otvoreno da Bugarskoj neće biti potrebno više od 80.000 vojnika, da se za desetak dana prošeta kroz Srbiju i „pod Beogradom zarobi celu Srpsku armiju zajedno sa generalisimom Radomirom Putnikom“. Dakle, u trenutku Aneksione krize, u trenutku koji je sledio posle objavljivanja tajnih analiza o nespremnosti srpske vojske (Mašinov referat) u bugarskoj i bečkoj štampi, a potom i beogradskoj, javnost u Srbiji je bila razočarana i uplašena. Rečima Nikole Jovanovića – Amerikanca u članku „Nov udarac prestižu Srbije“ („Večernje novosti“, 17. i 18. april 1907. godine): „Dakle (…) g. Mašin hoće onim svojim referatom da nam u poverenju kaže: da bi nas – ne daj Bože sutra rat da plane – Bugari tukli… Da nije Mašinov referat u prepisu predat Bugarima, a možda i u potpunom prepisu Nemcima od njega štete ne bismo imali. Ovako ruga nam se ceo svet“. Procena „Večernjih novosti“ da je objavljivanje delova i celog referata ohrabrilo Bugare, poklapa se s mišljenjem francuskih diplomata iz Beograda koji su dovodili u vezu pojačane bugarske provokacije i pisanje bečke štampe o slabostima srpske vojske. Zveckanje oružjem je započelo.
Sa hipotekom poraza na Slivnici (1885), sa novinskim izveštajima o njenoj opštoj nespremnosti (1907), srpsku vojsku su omalovažavali kao respektabilan faktor ne samo neprijatelji nego i saveznici. Pesimizam je bio prisutan i kod najumnijih i najistaknutijih političara onog vremena. Nekoliko mlađih političara, ali i doajen srpske politike Nikola Pašić bolje su razumevali važnost vojne spremnosti Srbije, kako za obuzdavanje gramzivih i nenaklonjenih suseda, tako i za naklonost saveznika. Ta naklonost, videćemo, tek je trebalo da bude zadobijena.
SUDBINA SRBIJE – „FAIT ACCOMPLI“
Na drugoj strani, duh nove mase mlađih oficira stasalih na prelazu dva veka, vođenih sa nekoliko sjajnih profesora Vojne akademije i jedan broj talentovanih starijih oficira komandantskih sposobnosti počeli su da podižu novi borbeni duh, samopoštovanje, ali i stručnu spremu srpskog oficirskog kora. Vojnici – ministri, započeli su borbu u vladi i pred Skupštinom za modernizaciju opreme i naoružanja, te nužne kredite za obuku rezervista i gradnju objekata. Ne mogavši ponekad da se izbore davali su ostavke.
Uprkos reformama u vojnoj obuci, nabavci najsavremenije artiljerije, mitraljeza, telefonskog i telegrafskog materijala, pa čak i aviona, srpska vojska je i dalje potcenjivana ne samo na strani nego i od faktora u zemlji.
U iskrenim dnevničkim beleškama akademika Jovana Žujovića, bivšeg ministra inostranih dela tokom 1905, te člana vlade (1909-1910) vidimo da je u samo predvečerje rata protiv Turske slabo verovao u srpsku vojsku. Ništa manju skepsu nije pokazao njegov stariji drug profesor, diplomata i bivši ministar inostranih dela Stojana Novaković. Žujović na samo mesec i po dana pred izbijanje rata beleži:
„Sinovac mi žarki patriota, reče da ja treba da budem sada ministar spoljnih poslova.
– Kad bi imali pouzdanu spremnu vojsku pristao bih. (kurziv naš – M.B.)
On se začudi ovoj mojoj sumnji u dovoljnu spremu vojske.
Sretoh g. Stojana Novakovića koji mi reče da ide sad baš iz Ministarstva inostranih dela gde mu je ministar (Jovan M. Jovanović) kazao da nije bilo pokolja u Sjenici. G. Stojan reče da sada jedno dete vodi, rukovodi spoljnu politiku. Ja ga presekoh primedbom: da je veće zlo što nema državnika koji bi kazali šta valja i kako treba raditi. Kad bi toga bilo taj bi se nametnuo za rukovođenje. Srbija treba da je mudra, ali da bi trebalo da pokaže malo više odlučnosti za osiguranje sadašnjosti i spremu budućnosti – Dockan je. Njena sudbina je fait accompli, ubaci on.
Ne tako, za Boga, uzviknuh ja, tako ste mi već jednom govorili i do očaja me doveli. Ne dopuštajmo taj fait accompli, a kada se desi razvijajmo se prema njemu. Pogađajmo se prema njemu. Pogađajmo se i sa Austrijom. Učinimo veliki napor u smislu naših pretenzija. Pašić se vezao za Rusiju a ona nam ništa pozitivno ne jamči već samo mir savetuje (Ima svog posla u Persiji, a nama šta Bog da, reče on).
Kad nam je Drašković saopštio da Pašić i Milovanović traže kredit za pomaganje Arnauta, ja sam instinktivno bio protivan, za što sada imam i razloga. …
Dvor je Rusijom zadovoljan, a od njih nikakve vajde.
Kao ni od Kraljevih putovanja, dodadoh ja.
Tako je.“
SUKOB SA BUGARIMA
Kao da su delili mišljenje dvojice srpskih ministara i uglednih profesora, u inostranstvu su i dalje smatrali da je jedino bugarska vojska „ozbiljan napadni element na Balkanu“. U svojim memoarima francuski predsednik Poenkare se prisećao da su na trojnim razgovorima u Forin ofisu 1. oktobra 1912. ruski, francuski i britanski predstavnik imali slična mišljenja. Francuski poslanik Kambon je izvestio: „Rekao sam Sazonovu da – po mom osećaju – srpska vojska ne dolazi mnogo u obzir, a grčka još manje, i da one ne bi imale druge zadaće do da, i jedna i druga, zabave Turke, i prisile ih da rasture svoju snagu; a da je ozbiljni napadni element bugarska armija. Pretpostavljajući gromoglasan uspeh Bugara pitao sam Sazonova šta bi radila Rusija ako trupe kralja Ferdinanda podiđu Carigradu …“
Kao i njegov poslanik Kambon u Petrogradu, i sam Poenkare je imao do Bregalničke bitke isto mišljenje o srpskoj vojsci. Do tada, on je prema vlastitom priznanju u memoarima, srpskom poslaniku Milenku Vesniću davao „savete u oštroj formi“. Od Bregalnice, primetio je i sam Vesnić, ugled mu je porastao kod Poenkarea i ostalih poslanika u Parizu. Vesnić će o toj promeni izvestiti i u pismu svom prijatelju Radoju Jankoviću, poznatom zavereniku: „…Ako ne jedino, a ono najviše vašim drugovima pripada zahvalnost za sve ove uspehe.“
Zabeležena su posle rata svedočenja markiza Palavičinija, rumunskog političara Take Joneskua, američkog ambasadora u Beču Morgantoa, da je Austro-Ugarska laka srca pustila 1912. Srbiju da zarati protiv Turske samo zato što je bila uverena da će Srbija izvući deblji kraj, a ne Turska. Čak je i austrougarski vojni ataše Oto Gelinek dobio ukor od svog Generalštaba radi prenošenja „netačne ocene“ u izveštaju iz maja 1912, gde je tvrdio da je srpska vojska učinila veliki napredak u moralnom, stručnom i materijalnom pogledu, i da njenih 200.000 bajoneta predstavljaju na Balkanu snagu sa kojom bi trebalo računati.
Može se takođe pratiti kako je u delu bugarske vojne hijerarhije uprkos zajedničkom iskustvu na Jedrenu i srpskih pobeda u Makedoniji ostao raniji, potcenjivački odnos prema savezniku. General Savov je i dalje prednjačio u tome i savetovao svom predsedniku vlade Gešovu:„…Ako posle separatnog mira sa Turcima mi uspemo da bacimo još jednu diviziju u Makedoniju, prema Srbima, ovi će se isto kao Grci, povući u mišju rupu…“, odnosno u sledećem pismu:„… Najviše za četiri dana Grci će biti prinuđeni da raskinu sa Srbima, i da nas mole za poseban mir, da bi izbegli poraz. Tada ceo naš napor možemo upraviti protiv Srbije. Srpska armija ni na jednoj tački neće moći odoleti iznenadnim napadima naših moćnih kolona…“
Bugarsko državno rukovodstvo se tako odlučilo za iznenadni udar ne čekajući arbitražu ruskog cara, na koju su obe strane i po ugovoru i toku pregovora o sporu pristale.
Za srpsku vladu i Vrhovnu komandu to nije bilo potpuno iznenađenje. U to vreme koncentracija bugarske vojske već je bila izvršena. Sva bugarska živa sila bila je postavljena prema srpskim i grčkim trupama.
Srpski premijer Nikola Pašić je znao da se mora ravnati prema mogućnostima svoje vojske i svoje držanje podesiti posebno u razgovorima sa ruskim Dvorom. To se može videti iz jednog Pašićevog strogo poverljivog i ličnog pisma upućenog Putniku mesec dana pre tih poslednjih događaja, napisanog 15(28) maja 1913. godine upravo u vreme kada je general Savov tražio od svoje vlade 25 do 35 dana za koncentraciju bugarske vojske. Iz pisma se takođe vidi koliko je stari političar razumevao vojna i strateška pitanja. Pismo glasi:
„Poštovani vojvodo, sukob između nas i Bugara zaoštrava se i može uzeti pravac koji će do rata dovesti. Bugarska neće da ulazi u pitanje o podeli zemljišta dobivenog, nego traži arbitražu ruskog cara. Mi tražimo od Bugara da u načelu prime da je ugovor u toku rata izmenjen i da se prema tim izmenama povuče granica. Oni još nisu odgovorili na našu notu (Pašić misli na našu notu 12. do 25. maja – prim. M.B.), ali čujem da će odgovoriti u negativnom smislu (Bugarska odgovorila 4. do 17. juna – prim. M.B.)
Meni je potrebno da Glavni generalštab odgovori može li Srbija računati na pobedu ako se mi sami s Bugarima sudarimo, i možemo li računati na pobedu ako nas pomognu Grci. Kraljevska vlada želi da se spor reši mirnim putem, ali od nje same ne zavisi rešenje spora. Ako Bugarska neće da ulazi u diskusiju o podeli teritorija nego ostane pri svom zahtevu da se predviđena granica strogo izvrši, onda je teško izbeći sukob. Za svaki slučaj, trebalo bi uzeti u račun i mogućnost rata s Bugarima. Ali pre nego li dođe do toga, potrebno je znati da li imamo izgleda na pobedu. Jer ako nemamo, onda se može tako postupiti da dođemo do arbitraže. Kako čujem, Rusija bi presudila popola. Niti bi dala sve što tražimo, niti bi pak Bugarskoj dala sve što ona traži. Najteže je pitanje o Bitolju. Kraljevska vlada imala je priliku čuti Vaše mišljenje ranije, ali ipak želi da ga zna i u ovom trenutku, te da se zna upravljati u politici. Čuli smo od nekih oficira koji govore da možemo računati na uspeh ako ne sačekamo koncentraciju bugarske vojske, ali da ne možemo računati na uspeh ako se prikupi sva vojska. Ne bi trebalo izgubiti iz vida pri oceni tog pitanja da je naš položaj defanzivan, da smo u pritežanju, u posedi što kažu Hrvati, onoga što želimo imati, a da bi Bugari trebalo napadati ako žele da otmu sporne teritorije.
Dalje, ne bi trebalo gubiti iz vida da će Evropa biti na strani onoga koji bude napadnut, a ne na strani napadača. Za sada nema izgleda da će se Austrija umešati u rat, ali biće na strani Bugarske i čekaće ishod rata, pa ako pobedimo, neće nam dati ništa više nego što imamo posednute teritorije na desnoj strani Vardara, a ako bi Bugarska nas pobedila, pomagaće je da nam uzmu što više, kako bi nas oslabila toliko da se ubuduće ne plaši našeg napada. Rusija će savetovati da spor mirno rešimo. Dođe li do rata, ostaviće nas da se bijemo do mile volje, neće se mešati, i gledaće svoju sopstvenu, rusku politiku. Rumunija će ostati neutralna sa simpatijama na našoj strani. Tako isto biće i s Turskom. Francuska i evropske novčane pijace biće protiv jedne i druge države, i neće dati sredstva za rat, te prema tome država koja bude mogla da izdrži troškove će bolje proći. Mi smo s novcem pri kraju, ali držim da su Bugari u teškoj finansijskoj nezgodi. U tom odnosu izgleda da smo ravni.
Molim te odgovori što pre. O ovome pismu ne govori nikom ništa. Tvoj Nik, P. Pašić.“
KAKO JE VOJSKA PODIGLA CENU DRŽAVI
Dimitrije Popović, srpski poslanik u Petrogradu, navodi da je kao i drugi poslanici na strani dobio 25. juna (8. jula) cirkular Pašićev u kojem pored ostalog stoji: „Iako nam je poznata neiskrenost bugarska, nismo mogli očekivati toliku neiskrenost i takvo postupanje posle carevog pisma. Jer dok su još bili diplomatski odnosi između nas i Bugarske i dok je bugarska vlada uveravala i nas i Evropu da je rada mirnim putem rešavati naš spor, dotle je prepadom pokušala razbiti našu glavnu silu i diktirati posle svoje uslove.“
Postojalo je mišljenje među oficirima, posebno onima koji su se simpatisali sa progonjenim pripadnicima organizacije „Ujedinjenje ili smrt“ („Crna ruka“) da su Nikola Pašić i dr Milovan Milovanović prilikom sklapanja ugovora o Balkanskom savezu bili previše popustljivi prema Bugarskoj upravo nemajući dovoljno poverenja u mogućnosti vlastite vojske.
Pobeda na Bregalnici je podigla samopouzdanje srpskih vojnika, ali i političara. Međutim još je važnije u tom trenutku bilo divljenje u Nemačkoj. Srpska vojska je dakle podigla „cenu“ svojoj državi. Za razliku od prvih meseci 1913, u najvišim nemačkim krugovima, uključujući i cara, bilo je mišljenja da bi umesto Bugarske, trebalo sada pridobiti Srbiju za saveznicu Centralnih sila. Car Vilhelm II je austrougarskom ministru vanjskih poslova Bertholdu, 26. oktobra te godine, objasnio potrebu izmirenja sa Srbijom i time „što je njena vojska dokazala da u ratu može nešto više da učini“, a austrougarskom poslaniku u Minhenu da „prema svim informacijama koje ima, Srbi nisu faktor za potcenjivanje, oni imaju dobru vojsku i dobro su ratovali“. Nemački car je i početkom naredne 1914. godine hvalio „srpske oficire i artiljeriju, visoko uzdizao srpsku vojsku i primetio da su Srbi prvi nogom stupili u Jedrene.“ Da bi otklonili uticaj Francuske u Srbiji požurili su da nemačke banke ubrzaju pregovore o dolasku u Beograd. U tom smislu savetovano je Austro-Ugarskoj da ponudi dobre ekonomske osnove saradnje.
Ne samo da nije poslušala savete, Dvojna monarhija upravo u avgustu 1913. počinje u dosluhu sa novom albanskom vladom kampanju kako bi stekla izgovor za kaznenu ekspediciju protiv Srbije, te je na taj način odvojila od velikih postignuća i umanjila joj prestiž. Za tu svoju politiku nije dobila podršku ni Nemačke, ni drugih velikih sila, sem naklonost Bugarske i sadejstvo pojedinih frakcija u vladi albanske države u nastajanju.
Posle Oslobodilačkih ratova, primećivali su oficiri savremenici, državna postignuća su pripisivana dalekovidosti i državnoj politici Pašića, tu se počeo isticati i mladi kralj, a za užu ratnu slavu i hvalu isticao se „srpski opanak“, što je bila forma demagoškog udvaranja srpskom seljaku. Isti kritičari, ne bez ironije upozoravali su da je „opanak“ ratovao i 1876/1878. i 1885. i da je zabeležio tek jednu pravu pobedu, a više poraza. Pa ko je onda, tog istog seljaka preporodio u kasarnama i na vežbalištima, ko je uneo novine u vaspitanje oficira u Vojnoj akademiji, ko ih je učio da samostalno misle i sutra na bojištu sami rešavaju situacije? Ko je neprekidno apelovao na političare sa jednom od osnovnih strateških premisa – zadovoljan građanin osnova borbenog morala? Ko je podučavao kako iz borca izvući najbolje, njegovih fizičkih i karakternih osobina bez primenjivanja pruskog drila? Ko je podučavao da starešina mora zadobiti ljubav i poštovanje svojih vojnika bez ulivanja straha u njihove duše?
Danas posle toliko vremena trebalo bi se podsetiti i odati dužno poštovanje plejadi ondašnjih slobodoumnih i nadarenih oficira, profesora i komandanata, komandira, organizatora kurseva i niza vrsnih tehničkih oficira koji su uticali na najbolje nabavke i proizvodnju i razvoj domaćih fabrika. Moraju se pomenuti i pregaoci iz sanitetske struke koji su dobro proučili zlosrećna iskustva sa zbrinjavanjem ranjenih u ranijim ratovima i pripremili najbolji sanitet među balkanskim saveznicima. Njihovi savremenici su ih još pamtili i odavali im pažnju, danas se za njih gotovo ne zna. Osim Putnika, Mišića, Stepanovića, Bojovića, Dimitrijevića-Apisa, Živka Pavlovića, ko još zna za pukovnika Novaka Brankovića, rodonačelnika nove škole taktike, Krstu Smiljanića, Dušana Vasića, Ljubomira Pokornog, Miloša Božanovića, dr Mihaila Petrovića, dr Jordana Stajića, dr Čedomira Đurđevića, Dragomira Stojanovića, Dobrosava Milenkovića, Ivana Pavlovića, Milovana Nedića, Mihaila Rašića, Vojislava Nikolajevića, Miladina Masalovića, Stevana Milovanovića.
Piše: Dr Mile Bjelajac
Izvor: PEČAT
One Response
Postovana G-do znamo svi mi koji smo citali memoare Vojvode Misica,Vojvode Stepe Stepanovica i knjige Antonija Djurica i ostalih.Naime ispostavilo se da nasa istorija pocinje novim oslobodiocima i izgleda da je svet postao njihovim dolaskom na vlast.Zaboravljeni su svi heroji Srbske vojske zaboravljen je i heroj bregalnicke bitke pukovnik Milovan Nedic i ostali.Tuzno je da sam ja o smrti svojih dedova nasao podatak u knjizi prote Gucanina „Dragacevo i njegovi slavni sinovi“.Kako rekose u Istoriskom arhivu u Cacku“nova vlast“ je 1947 celu arhivu slavnog 10 tog pesadijskog puka Sumadijske divizije predao u stari papir fabrici papira u Cacku.Kako su radili tako im se i vraca.Vecna slava ucesnicima ratova 1942-1918.Srdacan pozdrav Milorad