Bakirova braća

Bosna i Hercegovina je trajno, zanavek, podeljena zemlja. Bosna nikada neće postati jedinstvena država, njeno tlo je nabijeno istorijom čije avetne senke uporno i bez prestanka podižu zavese od mržnje među Bosancima. Tom zemljom je vladala jedna imperija koja je iza sebe ostavila večnu vezu sa ostacima sopstvenog bića – ostavila je religiju, islam – i ta veza ovih dana i godina bubri kao vrba u proleće, pokazuje svoja različita lica od kojih nijedno ne doprinosi ujedinjenju bosanskohercegovačkih naroda.

Ovo, svestan sam, zvuči krajnje obeshrabrujuće za duh zajedništva (šta god to značilo), ali ovo je istina koja se ne dokučuje bog zna kakvom inteligencijom i pameću. Dovoljno je da čovek bude realan. Evo vam slučaj Bakira Izetbegovića, sina Alijinog. Pre neki dan dao je intervju istanbulskom “Zamanu” i, uz ostalo, rekao: “Kao što smo imali zajedničku prošlost, mi ćemo imati i zajedničku budućnost. Uspeh BiH zavisi od Turske koja je jaka zemlja i koja je u stalnom razvoju. Uspeh jednog brata je takođe i uspeh drugog brata. Mi smo ponosni na našu braću Turke.”

Premijer Turske Tajip Erdogan nekoliko puta do sada prepričao je dijalog sa pokojnim Alijom Izetbegovićem kad je ovaj ležao na samrtnoj postelji. Tom prilikom, tvrdi Erdogan, vođa bosanskih muslimana kazao je: “Tebi i Turskoj ostavljam Bosnu. Bosna je ostavština Osmanlija.”

Zašto Alija, koji je dobro znao da Bosna nije ostavština Osmanlija – ta zemlja je postojala pre dolaska Turaka – ono što nije njegovo, ili je samo delimično i njegovo, na samrti ostavlja Turcima a ne svima koji posle njega nastavljaju život u BiH. Zbog čega Bakir Turke naziva braćom? Zbog islama. Kada su ono u 15. veku prodrli u Bosnu Turci su sa sobom doneli i novu veru, koja će vrlo brzo razdvojiti bosanskohercegovačku čeljad kao ništa pre toga, ni približno kao veliki raskol u hrišćanskom svetu, četiri veka ranije.

Ako Bakir već traži braću među narodima, zar ne bi bilo normalnije da su mu Srbi braća. Pa njegov otac, Alija, sve do šezdesetih godina dvadesetog veka nacionalno se izjašnjavao kao Srbin – postoje dokumenti, to je opšte poznato – ali ništa to, vidi se, ne znači u poređenju sa verom. Zalud neupitna istina da je ogromna većina muslimana u današnjoj Bosni i Hercegovini srpskoga porekla.

Srbi su bili: Mehmed paša Sokolović, Ferhat-paša Sokolović, Omer-paša Latas, Osman Đikić, Avdo Karabegović, Mustafa Mulalić, Mustafa Golubić, Meša Selimović… neki od njih žestoki srpski nacionalisti.

Ništa od toga nije bilo dovoljno da Alija ranije, a Bakir sada, Srbe prihvate kao najbliže, ne mora kao braću, ali najbliže svakako, jer bosanskohercegovački muslimani, kao i oni u Sandžaku, bliže “rodbine” među drugim narodima od Srba nemaju. Znamo, njihova zajednička istorija je složena, čak i krvava, ali to nije ništa novo; mnogi su pali od mača i noža svoje braće.

Svih posleratnih godina verovao sam – možda zato što sam to priželjkivao – da će bosanskohercegovački muslimani naći minimum razumevanja sa Srbima. Ne treba da budu braća, bez obzira na isto poreklo, ali nije trebalo i ne treba Bošnjacima da braću traže izvan Bosne, posebno ne među onima čije pretke Srbi u Bosni pamte po najvećim zulumima.

Trebalo je pronaći ravnotežu između duboke unutrašnje potrebe, uslovljene religijskim pripadanjem, i činjenice da su sećanja Srba i sećanja bosanskim muslimana, danas Bošnjaka, na vladavinu Osmanlija oprečna, da se istorija života jednih i drugih pod Turcima razlikuje kao dan i noć.

Turska sve čini da se vrati u staru balkansku avliju, bošnjački lideri je dočekuju raširenih ruku, kao braću, a Srbi kao stare osvajače, i ovaj istorijski krug je zatvoren. Bosna kao država nije moguća.

Piše Ratko Dmitrović