Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу. Ако Бог да, сабраћемо се 19. јуна 2021. код Шаранове јаме.

 

БАДЊИ ДАН: Колико варница, толико љубави, среће, здравља, новаца, оваца…

Датум објаве: среда, 6 јануара, 2021
Величина слова: A- A+

Бадњак (у неким крајевима зван и весељак) је дрвена облица која се код православних Срба обредно налаже на ватру домаћег огњишта на Бадње вече. Дрво за бадњак, најчешће млад и прав цер, сијече се ритуално рано ујутру на Бадњи дан. Сјечење, припрема, уношење и налагање изводе се кроз сложене обреде, који у разним крајевима имају различите форме.

Бадњи дан

Изгарање бадњака попраћено је молитвама да у наредној години не мањка хране, среће, љубави и новца. Према бадњаку се односе као према личности; упућују му поздраве и приносе жртве: жито, вино и мед. Бадњак гори и током Божића: први посјетилац на Божић удара по њему жарачем или граном док жели да срећа и напредак породице буду обилати као варнице које излијећу из бадњака. Будући да данашњи начин становања не дозвољава ватру на огњишту, бадњак је најчешће представљен храстовом гранчицом којом се на Бадњи дан украси дом.

Бадњак се свечано ложи у знак сјећања на ватру коју су по народном предању витлејемски пастири наложили у пећини у којој се родио Исус Христос, да би огријали божанско новорођенче и његову мајку. Бадњак се такође може тумачити као симбол крста на коме је Христос распет, при чему топлина ватре симболизујуе спасење за људски род које је, по хришћанском вјеровању, омогућено Христовим распећем. Историчари религије, филолози и етнолози сматрају да су Срби наслиједили овај обичај из своје претхришћанске религије. Они тумаче бадњак као утјеловљење духа растиња и као божанство које умире спаљивањем па ускрсава, којем су се приносиле жртве и упућивале молитве ради плодности поља, здравља и среће породице. Његова ватра симболизовала је свјетлост сунца, обезбјеђујући сунчеву животворну снагу у наредној години. Неки од јужнословенских народа имају сличне обичаје, а традиција да породица на Бадњи дан свечано наложи дрво на огњишту забиљежена је и међу другим европским народима.

Српска традиција налагања бадњака, изворно везана за домаће огњиште, прелази за вријеме Краљевине Србије и у јавни простор. Међу њеним војницима развио се обичај да ложе бадњаке у касарнама. За вријеме Краљевине Југославије војна церемонија са бадњаком даље је разрађена и стандардизована у правилима службе, али је њеном извођењу дошао крај избијањем Другог свјетског рата. Од задње деценије двадесетог вијека, Српска православна црква и локалне заједнице организују јавне прославе Божића у којима бадњак има битну улогу. Парохијани га на Бадњи дан свечано посијеку и одвезу до цркве, у чијој порти се обави налагање бадњака уз благосиљање свештеника. Свечаност се завршава дружењем парохијана окупљених око ватре.

Рано ујутру на Бадњи дан, по могућности прије изласка сунца, домаћин са неколико мушких чланова породице одлази у шуму да сијече бадњак. Група свој полазак објављује пуцањем из пушака и прангија. За бадњак се најчешће бира цер, а у недостатку цера избор обично пада на друге храстове.

Кад домаћин пронађе одговарајуће дрво, стане испред њега окренут истоку. Након што га поспе житом, поздрави га: „Добро јутро и честит ти Бадњи дан“, прекрсти се, помоли Богу, па пољуби дрво (неки од тих поступака могу бити изостављени, зависно од локалних обичаја). Након тога домаћин засијеца дрво укосо сјекиром. Понегдје је обичај да се бадњак никад не додирује голим рукама, те у том случају онај ко сијече дрво претходно навуче рукавице. Пази се да бадњак падне на источну страну и да се приликом пада не заустави на околном дрвећу. У неким крајевима дрво засијецају са три ударца сјекире и ако га притом не пресијеку, одломе га од пања чупањем и сукањем; ломљени дио зове се брада и пожељна је на бадњаку.Засјечени бадњак не смије се оставити јер ће проклињати, па кућа неће имати среће.

Бадњак треба да буде такве дужине да се може носити на рамену и најчешће није дужи од 2,5 метра. Негдје га окрешу у шуми, а негдје га донесу са гранама, па га усправе уз кућу поред улазних врата. Увече домаћин или неки други одрасли мушкарац уноси бадњак у кућу; уносилац се зове бадњачар. Ако има више од једног бадњака, најдебљи се сматра главним и уноси се први. Ступајући десном ногом преко прага, бадњачар поздравља укућане: „Добро вече и срећно вам Бадње вече“. Ови му одговарају: „Бог ти добро дао и среће имао“, или „Добра ти срећа и с тобом заједно до сто година“, или „Дао Бог добро, срећни и честити“, или слично. Домаћица при томе посипа бадњачара и бадњак житом из сита.

Постоје одређена правила у опхођењу према бадњаку. Грехота је да се бадњак прескаче или гази, а његова ватра се не смије распиривати дувањем. Није добро дирати га кад је близу да прегори, да се не би сломио на мјесту гдје је највише истањен ватром. Раздвајање бадњака на два дијела треба да се деси искључиво дејством ватре. Не ваља се заспати док бадњак не прегори, јер би неко од укућана могао умријети без предзнака или невиђено у наредној години.

Тренутак кад бадњак прегори може бити свечано обиљежен, према мјесним обичајима. Домаћин га пољуби, и вино се поново сипа по њему уз наздрављање. Људи су некад излазили у двориште и пуцали из пушака славећи тај догађај. Онај ко први види да је бадњак прегорио може добити награду од домаћина. Постоји посебан глагол превеселити који се користи умјесто прегорети кад се говори о бадњаку. Након што бадњак превесели, негдје пусте да се ватра изгаси, а негдје мушкарци на смјену дежурају током те ноћи крај огњишта, одржавајући ватру.

Ватра бадњака одржава се и током Божића; обнове је рано ујутру ако су пустили да се изгаси претходне ноћи. Велика важност придаје се првој посјети коју породица прими на Божић. Први посјетилац зове се, зависно од краја, полазник, полаженик, полажајник, положајник или радован; често се за ту улогу неко претходно одреди и позове — у неким крајевима искључиво млада мушка особа. Да не би као непозвани дошли умјесто одабраног полазника, људи избјегавају на Божић да иду у друге куће. Рано ујутру полазник ступа у кућу десном ногом и поздравља укућане: „Христос се роди и срећан вам Божић“, на што они одговарају: „Ваистину се роди“. Понегдје он уноси посебно за њега припремљени бадњак, који га чека пред кућом.[8] Полазник затим прилази огњишту, узима жарач или грану, па удара по распаљеном бадњаку, говорећи:

Колико варница, толико среће у овој кући.
Колико варница, толико у домаћинском џепу новаца.
Колико варница, толико у тору оваца.
Колико варница, толико прасади и јагањаца.
Колико варница, толико гусака и пилади,
а највише здравља и весеља.

Ријечи могу бити и другачије, али смисао је у основи увијек исти — да се призове срећа и напредак. Полазник затим остави жарач, помјери мало бадњак ради напретка и баци метални новац у ватру. Након тога он учествује у неколико других обреда у домаћинству, невезаних за бадњак. Полазника дарују округлим колачем (погачом), чему се придода и неки поклон по избору породице. Обичај да се домаћа животиња уводи у кућу као полазник одржао се понегдје до прве половине двадесетог вијека.

Древна традиција налагања бадњака има модерне верзије прилагођене савременим условима живота. Данашње куће обично немају огњиште на које би се могао ставити бадњак, али он може бити симболично представљен са неколико храстових гранчица, од којих се неке ставе поред шпорета, а са осталима се заложи ватра у њему, па полазник умјесто по огњишту џара по шпорету. Неки нацијепају свој бадњак на мање облице, тако да их могу наложити у шпорету. Међутим, најраширенији је обичај да се на Бадњи дан дом украси храстовом гранчицом. Ова савремена верзија бадњака обично се држи у кући до наредног Бадњег дана, када се замјени новом гранчицом. Ови мали бадњаци могу се у градовима купити на пијаци или добити у цркви. Уобичајен аранжман је да се храстова гранчица завеже са неколико дренових гранчица и са мало сламе.

Налагање бадњака могло се сматрати за нешто најосновније чиме је српска породица показивала своју приврженост српској традицији. У Његошевом Горском вијенцу, Војвода Батрић позива поглаваре црногорских муслимана да се врате у окриље српства и хришћанства: „[…] Но ломите мунар и џамију, па бадњаке српске налагајте и шарајте ускрсова јаја, часне двоје постах да постите; за остало како вам је драго.“ Његош описује празничну атмосферу на Бадње вече ријечима Игумана Стефана, једног од главних лица Горског вијенца:

Ватра плама боље него игда,
прострта је слама испред огња,
прекршћени на огњу бадњаци;
пушке пучу, врте се пецива,
гусле гуде, а кола пјевају,
с унучађу ђедови играју,
по три паса врте се у кола,
све би река једногодишници;
све радошћу дивном наравњено.

А што ми се највише допада,
што свачему треба наздравити!

Традиција налагања бадњака, изворно везана за домаће огњиште, касније је прешла и у јавни простор. Најприје се за вријеме Краљевине Србије овај обред пренио у касарне, да би војници који су за Божић морали остати у њима, могли доживјети домаћу празничну атмосферу. За вријеме Краљевине Југославије, пракса налагања бадњака у касарнама је настављена, а детаљи ове војне церемоније подробно су разрађени у правилима службе. На Бадњи дан, под командом посебно одабраног официра представници свих војних јединица гарнизона формирали би свечану поворку на коњима праћену музиком. Чланови различитих удружења и други цивили придружили би се поворци док се кретала према најближој шуми. Сјекли су унапријед одређени број бадњака, и то за Краљевски двор, за официрски дом, за најстаријег команданта у гарнизону, за команду мјеста и за сваку засебну трупну команду. Бадњаке су доносили у круг касарне, гдје их је командант гарнизона налагао уз пригодан говор.

Број државних институција, приватних фирми, организација и клубова који су се придруживали војној бадњачкој поворци растао је из године у годину, тако да је овај догађај постепено прерастао у општенародни празник. Током тридесетих година двадесетог вијека налагање бадњака је постало и дворски обред. Изводили су га представници војске у просторији краљевског двора са огњиштем, уз присуство краљевске породице као домаћина. Крајем тридесетих година у неким дијеловима Краљевине Југославије, прије свега у Војводини и у Црној Гори, бадњаци су се умјесто у кругу касарне налагали на градском тргу или раскршћу. Притом је обред налагања изводио свештеник у присуству војске и грађана. Ова традиција, која је симболизовала јединство државе, цркве и народа, прекинута је избијањем Другог свјетског рата.

За вријеме социјалистичке Југославије вјерске свечаности су потискиване, али средином осамдесетих година оне се обнављају у оквиру породице, а нешто касније и у јавном амбијенту. Од почетка деведесетих, Српска православна црква и локалне заједнице организују јавне прославе Божића, у којима се могу разликовати три основна дијела: припрема, обред и весеље. Припрема подразумијева одлазак по бадњаке, њихово доношење у црквену порту, украшавање обредног простора и спремање послужења. Обред обухвата Вечерње богослужење, налагање бадњака на ватру наложену у црквеној порти, благосиљање или освећење бадњака и пригодни програм. У неким мјестима ватра за бадњаке не ложи се у црквеној порти, већ на некој другој погодној локацији. Весеље се састоји од дружења парохијана окупљених око ватре. Свака прослава, међутим, има своје специфичности, које одражавају обичаје дате средине.

Основна активност припремног дијела прославе је одлазак по бадњаке. То може да буде индивидуални чин, али чешће се обавља у свечаној поворци, у којој могу учествовати коњаници и кочије. За бадњак се углавном одабире висока младица храста или цера на којој се задржало суво лишће. Сијече се обично један бадњак, а понекад три, као симбол Светог Тројства. Обарање дрвета могу пратити обредни елементи преузети из народних обичаја приликом сјечења бадњака. Често се припреми и већи број малих бадњака који се у цркви или порти подијеле окупљеним вјерницима. Бадњаци се до цркве понекад свечано превозе на кочијама. Уношење у порту може се обавити без неке церемоније, али и у пратњи литије, какав је обичај у неким дијеловима Републике Српске и Бока которске.

Обред је главни дио прославе. Почетак Вечерњег богослужења, његова дужина и структура, варирају од мјеста до мјеста. Понегдје се на крају литургије бацају слаткиши у сламу прострту по поду цркве, што је праћено пијукањем дјеце која их сакупљају. Налагање бадњака на ватру запаљену у порти углавном слиједи након Вечерњег, а обавља га свештеник или неки угледни парохијан. Прије налагања, бадњак може бити литијски пронесен око цркве, а ако их има више налажу се у облику крста. Након тога окупљени вјерници налажу своје мале бадњаке. Обред освећења или благосиљања бадњака обавља свештеник, при чему га посипа пшеницом, кади га пјевајући Божићни тропар, а затим прелива вином, некада и медом, изговарајући пригодне молитве. У неким крајевима освећење се обавља шкропљењем бадњака богојављенском водицом. Чин освећења обично долази након налагања, али негдје му и претходи, у ком случају се може извршити било у порти или у цркви.

Док су јавне вјерске свечаности биле углавном потиснуте у социјалистичкој Југославији до почетка задње деценије двадесетог вијека, српски исељеници и њихови потомци у Сједињеним Америчким Државама наставили су да их упражњавају. Бадњаци су се налагали у парохијама Српске православне цркве у Америци током тог периода, као и у данашње вријеме.

У народу се поријекло бадњака објашњава догађајима везаним за рођење Исуса Христа. Према Јеванђељу по Луки 2:1–20, Богородица је родила Христа у Витлејему, повила га и ставила у јасле. По Светом Предању, ове јасле су се налазиле у једној пећини код Витлејема. Анђео Господњи се појавио пред групом пастира која је у том крају чувала ноћну стражу код свог стада и објавио им да се у Витлејему родио Спаситељ. Стигавши у Витлејем, пастири су пронашли дијете гдје лежи повијено у јаслама, управо како им је анђео описао. По народном предању, пастири су насјекли дрва у шуми и унијели их у пећину да наложе ватру и огрију Христа и Богородицу. Уношење и налагање бадњака чини се у знак сјећања на овај догађај.

У једној молитви коју свештеници изговарају приликом благосиљања бадњака, он се означава као симбол крста на коме је Христос распет, те као подсјећање на Рођење Христово: кад су витлејемски пастири дошли да се поклоне новорођеном Исусу, наложили су дрва да би се огријали и тиме најавили спасење за људски род које је омогућено Христовим распећем на крсту.

Историчари религије, филолози и етнолози сматрају да су обичаји са бадњаком наслијеђени из старе словенске вјере. Према српском историчару религије Веселину Чајкановићу, у претхришћанској вјери Срба постојало је дрвеће које је сматрано за станиште неког духа или божанства, али такође и дрвеће које је било божанство само по себи. Као доказ за ово друго, Чајкановић наводи управо бадњак. Њему се упућују поздрави и молитве, приносе му се жртве као што су жито, вино и мед; према њему се непрекидно односе као према личности, а не као према дрвету.

Бадњак је могао представљати утјеловљење духа растиња, коме су се приносиле жртве ради плодности поља, здравља и среће породице. Његово изгарање симболизовало је сунчеву свјетлост и имало је за циљ да обезбиједи животворну снагу сунца у години која долази. Спаљивање бадњака представљало је спој култа дрвећа с култом ватре.[20] Чајкановић карактерише претхришћански бадњак као божанство које умире спаљивањем па ускрсава, упоређујући га у овом погледу са Атисом, Озирисом, Адонисом и Санданом. Чајкановић такође износи претпоставку да крстови који се праве од дебљег краја бадњака имају поријекло у претхришћанским идолима који су репрезентовали божанства упоредива са римским ларима, а да се облик крста развио из антропоморфног облика идола. За бадњак се најчешће бира дрво из рода храстова (у које спада и цер), а храст је у старословенској религији било најцијењеније дрво, повезано са врховним богом Перуном.

Вјеровање да душе предака, заштитници породичне среће и благостања, настањују огњиште, забиљежено је код многих народа, па тако и код Словена. Култ ватре у старој словенској вјери преобразио се углавном у култ домаћег огњишта и тако спојио са култом предака. Остатак обичаја жртвовања ватри је новчић који полазник баци у њу након ударања по бадњацима. Ватра са домаћег огњишта није се нипошто и никоме давала на Бадњи дан. Разлог за ову забрану, по Чајкановићу, било је вјеровање да је Бадњи дан вријеме када су душе предака неуобичајено покретне. Бадњачка вечера је гозба приређена у њихову част и оне се придружују породици на њој. Окупљају се у кући у већем броју него обично, нарочито по простртој слами и на огњишту. Ако би се некоме дала ватра са огњишта, скупа са ватром могле би бити однесене и душе присутне на огњишту, те би породица остала без њихове непроцјењиве помоћи.

Извор: Слободна Херцеговина

Везане вијести:

Ето Боже преко воде… | Јадовно 1941.

 

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top