Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu. Ako Bog da, sabraćemo se 19. juna 2021. kod Šaranove jame.

 

Azra terala komšije da piju krv mog oca!

Datum objave: subota, 17 decembra, 2016
Veličina slova: A- A+

Potresna ispovest Slaviše Đuraša , sina mučenika Blagoja koga je Azra Bašić zaklala: Morali su da ga drže, dok su mu krvnici kosti lomili, a onda mu je zarila nož u vrat

Slaviša Đuraš s fotografijom oca Blagoja,Nekadašnji Dom JNA u Derventi
Slaviša Đuraš s fotografijom oca Blagoja, Nekadašnji Dom JNA u Derventi

Derventa – Mom ocu Blagoju Đurašu krvnici su prvo izbili zube, polomili kosti, dodatno ga mrcvarili ubodima noža, terali ga da na kolenima hoda po staklu, s kaišem oko vrata, a onda ga je Azra Bašić, ne trepnuvši – zaklala! Potom su hrvatski vojnici sa pripadnicima domaćih hrvatsko-muslimanskih jedinica, predvođeni krvavom Azrom, igrali oko mrtvog tela. Ona je dobitno podvriskivala: “Jedan vojvoda manje”.

Ovako za “Novosti” počinje potresnu ispovest Slaviša Đuraš (40), o stradanju oca Blagoja, 26. aprila 1992. godine u tadašnjem srpskom gubilištu i paklu u derventskom Domu JNA.

Prvi put, za naš list iznosi godinama gomilanu muku izazvanu svirepim zločinom dželata o kojem bruji ne samo region, već i mediji u SAD, odakle je 22. novembra krvava Azra isporučena BiH.

– Još je strašnije, ona je trojicu naših komšija, Radojicu Garića, Dragana Kovačevića i Mila Kuzmanovića, kako su mi oni lično ispričali, terala da ližu i piju krv iz prerezanog vrata mog oca. Pitala ih je da li bi im umesto četničke, možda više godila i slađa bila ustaška krv – priča sa gorčinom Slaviša Đuraš.

Za razliku od Garića i Kovačevića, Mile Kuzmanović, nažalost, neće dočekati izlazak monstruma pred lice pravde. Preminuo je nedavno. Šest polomljenih rebara, gotovo smrskana glava, iščupani nokti, urezana četiri slova “S” na telu, kao i druge muke kojima su ga podvrgli Azra i njena sabraća po zločinu, doprineli su da prerano ode sa ovog sveta.

Atmosfera i dešavanja u današnjem Domu kulture u Derventi, na čijem ulazu je podignuta spomen-ploča, bili su deveti krug pakla. Među krvnicima koji su se posebno isticali u užasnom premlaćivanju Blagoja Đuraša bili su i Dervenćani, braća Esad i Derviš Čavalić. Oni su za to nedelo dobili pet, odnosno pet i po godina robije, dok Azri sledi suđenje – za klanje.

Međutim, nije Azra samo terala Blagojeve zarobljene komšije da ližu i piju krv iz njegovog prerezanog vrata. Terala ih je i da ga drže, dok su mu krvnici lomili kosti. Ironijom sudbine, to će se kasnije pokazati ključnim u identifikaciji njegovih posmrtnih ostataka.

Zločinci su učinili sve da zametnu tragove. Čak i lansiranim glasinama da je Blagoje viđen živ negde u inostranstvu sa ožiljkom na vratu. Tek 2003. godine, sasvim slučajno, u rejonu Zelenika, šest kilometara od Dervente, pronađeni su posmrtni ostaci Blagoja Đuraša. Čisteći odvodni kanal ispod puta, zgranuti radnik “Doboj-puteva” grabljama je izvukao lobanju i potom odvojeno telo, zamotano u ceradu.

– Srećom, zajedno sa mnom na identifikaciju je došao naš komšija i očev sapatnik Dragan Kovačević. On je zatražio da se utvrdi da li na pantalonama nedostaje jedna pertla za kaiš, pošto se prisetio da je na Blagojevim pukla u njegovim rukama dok ga je, primoran, držao dok su ga krvnici tukli. Da smo tada ispustili posmrtne ostatke mog oca, pitanje je da li bismo danas ovako mogli pričati o njegovoj tragičnoj sudbini – završava potresnu ispovest Slaviša Đuraš.

ZAROBLjENA SLAVIŠINA MAJKA USPELA DA POBEGNE

Gotovo da nema srpske porodice u Čardaku a da nema beleg stradanja od komšija Hrvata i Bošnjaka, odnosno njihovih paravojnih jedinica pri HVO.

– Među zarobljenima je bila i moja majka. U toj nesreći imala je sreću da je s puškom u ruci na oku drži mlađi muslimanski vojnik, njen bivši učenik. Verovatno zbog stida ali i poštovanja, on se u jednom trenutku okrenuo, što je ona, sa još nekoliko žena, iskoristila i pobegla. S kantom u ruci majka je prevalila dobar deo grada, pregazila tada srećom plitku Ukrinu, i spas našla u kasarni JNA – priseća se Slaviša Đuraš, koji je u to vreme stradanja imao 16 godina.

Samo koji dan pre iz Čardaka je uspeo da se spase odlaskom u rodne susedne Kalenderovce. Danas je uspešan privrednik i novoizabrani odbornik u SO Derventa.

ŠTITIO KOMŠIJE BOŠNjAKE OD GRANATA

Tog kobnog i krvavog Vaskrsa, 26. aprila 1992. , Blagoje Đuraš je zarobljen zajedno sa još oko 130 meštana naselja Čardak, upadom regularnih hrvatskih jedinica. Pre toga od smrti i bilo kakvog maltetiranja on je spasao dvojicu zarobljenih vojnika HVO. Založio se da budu upućeni u derventsku kasarnu JNA, odakle su kasnije pušteni na slobodu. Reč je o Dervenćaninu Maidu Sipiću, dok se imena tog vojnika iz Hrvatske više ne sećam. Kompletnu bošnjačku porodicu Zećo, kao i više drugih nesrpskih porodica, Đuraš je zaštitio od muslimansko-hrvatskih granata koje su padale po Čardaku. Njihovi domovi nisu imali betonske ploče, pa ih je smestio u zaklon dobro zaštićene garaže, zajedno sa ugroženim Srbima. A onda je upala regularna hrvatska vojska. Izdvojila je Srbe, među kojima je bilo žena i dece, i odvela ih u pakao Doma JNA.

Autor: Ninko ĐURIĆ

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Hrvatica zbog ratnih zločina nad Srbima izručena BiH …

Hrvatica ubijala samo nožem | Jadovno 1941.

500 srpskih mučenika traži pravdu | Jadovno 1941.




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top