Аутошовинисти и „велики грех“ Милана Недића

Бруно Бушић, Хрват, политички емигрант из комунистичке Југославије, у свом аманету „Хрватске усташе и комунисти“ нагласио је: „Истински хрватски комунисти и усташе подједнако су дубоко у себи носили идеју слободне и независне Хрватске и њеног пуног суверенитета унутар хрватских повијесних и етничких граница“.

Пише: Вељко Ђурић Мишина

Нисам довољно упућен одакле је Бушић црпео основе за своју тврдњу, али претпостављам да је читао делове преписке Јосипа Броза Тита и Иве Лоле Рибара из ратних година. Тако је, примера ради, млађани Рибар 12. јануара 1942. године, у писму Брозу из Загреба, показао невиђену радост што су немачко-хрватски преговори о граници у Срему окончани а нарочито договор којим је Земун постао део Независне Државе Хрватске (видети: Зборник НОР-а, II/2, 208-214).

То само по себи не значи много, али када се зна контекст збивања на Балкану, онда то много значи: оно о чему је писао Бушић! То је било време припрема заједничке хрватско-немачке офанзиве у Подрињу, нарочито против четничких јединица Јездимира Дангића: требало је једном за свагда Подриње очистити од Срба и учврстити границу на Дрини, како је то објашњавао римокатолички свештеник Крунослав Драгановић у писму упутству упућеном поглавниковим сарадницима. Било је то време када је командант Црне легије Јуре Францетић са Родољубом Чолаковићем, једним од комунистичких првака у Босни и Херцеговини, договорио заједничке активности против Дангића (архивска грађа немачке и хрватске провенијенције о томе чува се у Кобленцу, у Војном архиву). Било је то време када су заједнички (црногорски) партизани и хрватски црнолегијаши починили злочине над српским народом од којих се биолошки никада није опоравио. А о томе је 30. априла 1942. писао конзул Анте Никшић после састанка код генерала Феликса Бенцлера: „У послиедње вриеме под притиском муслиманских хорди, иза како је много жена и дјеце побијено у Босни, око 250.000 жена и дјеце прешло је Дрину и склонило се у Србију“. (Војни архив, НДХ, 241-44/2). Било је то време када је Милан Недић покушавао да приволи немачке војне и управне команданте Србије да се из Независне Државе Хрватске издвоји 26 срезова (Источна Босна), са апсолутном српском већином, и припоји војно-окупационој територији Србија. Било је то време када је… И тако у недоглед!

Мада сам нагласио да у рату нема невиних страна, мој опонент је то превидео. Он је исто тако превидео моје подсећање на ратна права која су општеприхваћена најпре крајем 19. а потом 1907. године у Хагу. С обзиром на то да је текст тог права могуће пронаћи на интернету, додуше на енглеском језику, нема потребе да подсећам на разлике између једне територије која се назива Независна Држава Хрватска и војно-окупационе територије Србија. А то значи да распредам о Савету комесара…, његовим правима и обавезама. Чак и на обавезу да локалне (колаборационистичке) власти учествују у организовању сабирних логора којима ће заповедати искључиво припадници Гестапоа.

Аутошовинизам код појединих припадника српског народа, код оног дела кога називају „другосрбијанци“, видљив је на сијасет примера. Тешко је проникнути у разлоге зашто гаје тако негативна осећања, мада у трагању за одговором треба имати у у виду да је Недић једном приликом изјавио „да ће одсад само Српкиње рађати Југословене, а сви остали ће и даље бити Хрвати, Словенци…“ Те речи узете су као велики грех и на њих се одговара причама о Недићевој кривици. Посебно се апострофира Недићева опседнутост Српством у смутним временима. Да ли је могао да говори другачије у околностима када су 1941. немачки генерали, готово исто као и аустроугарски 1914. године, радили на свирепом кажњавању по принципу 100 Срба за једнога Немца! Можда! Али не знам шта!

Ове речи не потврђују претпоставку да сам загазио у ревизионистичко блато. Оне понављају одређене чињенице које се не могу ревидирати.

На крају, само да подсетим на чињеницу да је друг Мартинов стекао звање магистра (не знам којих наука) и да нагласим да сам ја отишао у висну „три копља“ у односу на њега (доктор наука, професор универзитета). То ми дозвољава да му поручим да треба још много тога да прочита, прегледа, погледа, размисли, … па да се јави било у форми, усменој или писаној некоме ко је високо у односу на њега, нарочито када је реч о историји!

Аутор је директор Музеја жртава геноцида из Београда

Извор: ДАНАС

Везане вијести:

Сличности НДХ и Недићеве Србије | Јадовно 1941.

ВЕЉКО ЂУРИЋ МИШИНА: ХРВАТСКА ЛЕГИЈА ПОД …

Вељко Ђурић Мишина: О Јасеновцу или О једном (безвредном …

Вељко Ђурић Мишина: Чудна поређења Јасеновца и Сребренице

Милош Милојевић: Филм о логору „Сајмиште“ – српски поглед на …