Pobuna Albanaca na Kosovu napravila je informativnu bujicu koja je probila brane cenzora i, uprkos pritiscima, novinama dala zamah. Nacionalne teme još od sedamdesetih godina počinju da prodiru u javnost Šta će biti sa Jugoslavijom? Ovo pitanje bilo je verovatno najčešće postavljano u privatnoj, ali i javnoj sferi osamdesetih godina. Da ono dobije posebnu težinu uticao je niz faktora – Titova smrt, jačanje nacionalizma u gotovo svim republikama, pobuna Albanaca na Kosovu, ekonomska kriza koja je od 1980. rapidno bujala. Ove okolnosti dale su vetar u leđa kritičkoj misli, koja sve više zauzima javni prostor. Osećalo se da SFRJ putuje ka svom kraju. Mnogi su, svesni neodrživosti postojećeg stanja, pokušavali

Vlast je više ili manje uvijeno od akademika tražila da priznaju krivicu, da se saglase sa presudama koje su izrečene, i da po oprobanoj boljševičkoj matrici smene rukovodstvo Vlast zahteva od nas da ukradeni nam nacrt Memoranduma proglasimo platformom kontrarevolucije i da optužimo sebe da smo razbijači Jugoslavije i neprijatelji socijalizma. Traži se od nas da priznamo da smo izazivači bratoubilačkog rata i da se borimo za svoju nacionalističku vlast. Vlast, dakle, traži od nas da priznamo krivicu koju nismo počinili, da se saglasimo sa presudama koje su izrečene, a da nismo ni saslušani. Koji čovek sa dostojanstvom i čašću akademika može da pristane na takvu ulogu? Ovo pitanje je

Sporni tekst Srpske akademije nauka i umetnosti bio je zapravo proizvod kritičke misli prema tadašnjem poretku i ustrojstvu Jugoslavije, u čemu je Ćosić imao zapaženu ulogu Autorstvo Memoranduma SANU najčešće je pripisivano književniku Dobrici Ćosiću. Sa distance od tri decenije osnovana je tvrdnja da ovaj tekst nije njegovo delo. Činjenica je, međutim, da je u njemu primetno više teza koje je sedamdesetih i osamdesetih godina zastupao Ćosić i koje su činile milje srpskih intelektualnih i opozicionih krugova. Memorandum SANU proizvod je kritičke misli prema tadašnjem poretku i ustrojstvu Jugoslavije, u čemu je Ćosić imao zapaženu ulogu. Svako javno pominjanje memorandumskog teksta u poslednjih 30 godina bilo je neraskidivo povezano i

Plan srpskog rukovodstva bio je da vrh Akademije u starom komunističkom maniru prinudi na „diferencijaciju“, posipanje pepelom, vraćanje na pravi dogmatski put i smenu čelnih ljudi Tekst koji je objavljen u javnosti nedovršen je, nepotpun i ne predstavlja završni tekst Memoranduma. Dokument koji bi predstavljao stav Akademije morao bi biti usvojen od strane njenih organa – Predsedništva i Izvršnog odbora. Upotreba radnog teksta i diskutovanje o njemu nedopustivi su i nemogući. Na ovom stavu akademici, predvođeni predsednikom Dušanom Kanazirom, postavili su svoju liniju odbrane od žestoke kampanje koju je protiv njih poveo državni i partijski vrh Srbije i Jugoslavije. Oni su odbijali svaku analizu i komentarisanje teksta koji se pojavio

Protiv SANU se okrenulo sve što je u Jugoslaviji moglo da zaseda i da se oglasi saopštenjem – od Centralnog komiteta do sindikata i radničkih saveta u najmanjim preduzećima Naša Jugoslavija, i njena privreda, danas izgleda kao jedno umorno kljuse, unezvereno i uplašeno. Ono je šugavo, ranjivo i sakato, jer je ispušteno iz ruku i tako zabasalo negde, zaglibilo se pod teretom koji nije u stanju da izdrži, pa sada ne može ni napred ni nazad. Kako da ga izvučemo, rasteretimo, spasemo i njega i onaj dragoceni tovar koji smo iz jednog pogubnog, genocidnog rata izvukli kao pravu tekovinu revolucije. Došli smo do duvara, to znaju svi, a ne priznaju

Komisija za izradu Memoranduma odbacila je ideju o programskom karakteru teksta, izabravši da on bude kritičko viđenje stanja. Dilema je bila da li pominjati Tita ili Kardelja Srbi na okup – teza je koja je u okrilju komunističke vlasti prepoznata u tekstu koji se pod neformalnim nazivom Memorandum SANU pojavio u jesen 1986. godine i koja će u mesecima koji će uslediti biti glavna meta verbalnih plotuna državnih organa, partijskih foruma, ogranaka SUBNOR-a, sindikalnih podružnica u fabrikama i mesnih zajednica. Tekst koji se volšebno pojavio, najverovatnije „uz pomoć“ pojedinih centara Savezne policije i ogranaka Državne bezbednosti, postao je povod za obračun sa SANU, piscima omraženog teksta, pa i članovima Akademije

SANU je sa pozicija zvaničnog komunizma zatražila redefinisanje Jugoslavije, koja bi u svoje ustrojstvo ugradila i iskustva zapadnih demokratija Situacija u privredi, društveni poredak, pa i politički sistem Jugoslavije i njegovo slabljenje bili su redovne teme sednica državnih organa i partijskih foruma osamdesetih godina. Raspravljalo se o problemima nacionalizma, separatizma, položaja naroda i narodnosti, potrebi da država postane efikasnija, demokratičnija, pravednija. Kritike i ocene pre punih 30 godina iznete u Memorandumu SANU, na način kako su to učinili akademici, međutim, proizvele su efekat društvene eksplozije. Grupa od 16 akademika predvođenih Antonijem Isakovićem, koji su činili Radnu grupu za pisanje Memoranduma, pored Ustava iz 1974, uprla je prstom i u Tita

Dokument koji je sačinila grupa akademika, neuvijeno, britkim i jasnim jezikom govori i o posledicama jugoslovenskog političko-privrednog eksperimenta zvanog samoupravljanje Nerešeno pitanje državnosti Srbije nije jedini nedostatak koji bi trebalo otkloniti ustavnim promenama. Jugoslavija je Ustavom iz 1974. postala labava državna zajednica u kojoj se razmišlja i o drugim alternativama, a ne samo jugoslovenskoj. To navodi na pomisao da Jugoslaviji preti opasnost od daljeg rastočavanja. Srpski narod ne može spokojno očekivati budućnost u takvoj neizvesnosti. Zbog toga se mora otvoriti mogućnost svim nacijama da se izjasne o svojim težnjama i namerama. Srbija bi se u tom slučaju mogla opredeliti i definisati svoj nacionalni interes, što bi moralo biti pre preispitivanja

Memorandum je poslednjih meseci 1986. postao obavezna tema partijskih sastanaka, a najveći apsurd je bio u činjenici da su donošene optužbe dokumenta koji zapravo niko nije čitao Situacija se pogoršava iz dana u dan. Dva puta sam telefonom razgovarao sa Vukojem Bulatovićem (potpredsednikom Predsedništva SR Srbije), uporno zahteva da mu Akademija pošalje Memorandum. Kaže, nezgodno je da ga traže od novinara. Srpski političari su i sami izloženi raznim pritiscima. Oni se neće isprsiti i uzeti u zaštitu Akademiju, prvu kuću svog naroda. Naprotiv, oni će nas napasti iz svih oružja, a to može da ima i kobne posledice. Ove reči zapisao je drugog oktobra 1986. u svoj dnevnik akademik i

Zvanična verzija, koju je saopštio tadašnji potpredsednik SANU Antonije Isaković, i koja do danas ni na koji način nije oficijelno opovrgnuta, jeste da je Memorandum – prosto ukraden. Ko je iz zgrade Akademije početkom septembra 1986. godine izneo radni tekst Memoranduma i rasturio ga na ulici – do danas nije otkriveno. Za ovo pitanje vezuje se jedna od više kontroverzi koje prate ovaj dokument od prvog dana njegovog obelodanjivanja. Ništa manje važno pitanje u političkom trileru koji gotovo bez prekida traje pune tri decenije jeste i kako se rukopis na kome su radili akademici našao u rukama novinara „Večernjih novosti“ Aleksandra Đukanovića, iz čijeg pera će 24. i 25. septembra

Tekstom u „Novostima“ zlokobna jugoslovenska Pandorina kutija je otvorena. Iz nje će u godinama koje će uslediti biti pušteni međunacionalni sukobi, raspad države, građanski rat… Glavni tekst na drugoj strani „Večernjih novosti“ u sredu 24. septembra 1986. imao je nadnaslov u dva reda: „Šta crta a šta precrtava nacrt Memoranduma Komisije Srpske akademije nauka i umetnosti“. Ispod njega stajao je sugestivni naslov „Ponuda beznađa“, upadljivo plasiran i na naslovnoj strani. Iza ove pažljivo birane redakcijske opreme krio se tekst kojim su prvi put na svetlo dana izneti delovi iz nedovršenog Memoranduma SANU. Već sutradan, na istom mestu u listu našao se i drugi tekst „I AVNOJ je bio lažiran“. Objavljivanjem