Јадовно 1941., аутор са Јадовно 1941. - КУЛТУРА СЈЕЋАЊА

Почетна » Архива за Јадовно 1941. » Страна 11

С друге стране историје (1): Крваво коло Радачког Бријега

13. фебруар 2020.

„Када је након првог плотуна један од стрељаних, док му је крв шикљала из груди, узвикнуо ‘Живјела Русија!’ – пришао му је Сава Ковачевић с пиштољом у руци и, уз ружну псовку, испалио му неколико хитаца у главу. Драгица Правица је, на запрепашћење присутних, проверила да ли је смртна казна ваљано извршена, пуцајући из пиштоља у мртве људе. Најтужније и најружније било је коло које се ухватило око побијених људи, ни кривих ни дужних…“ О трагичном 27. фебруару 1942. године, који памти Радачки Бријег на Љубомиру, дуго се и упорно ћутало. Недужне жртве задесио је удес многих које су остављене у дубокој анонимности „погрешне стране историје“ – усљед сложених а

Исповест: „Ја сам Бранко Тепић, дечак из носиљке мајке Кнежопољке“

13. децембар 2019.

Чувена фотографија Жоржа Скригина на којој мајка Кнежопољка води децу за нас је метафора страдања цивила у рату, али за Бранка Тепића (74) – дечака који вири из носиљке на мајчиним леђима – она је најинтимније животно сведочанство. Чувена фотографија Жоржа Скригина на којој мајка Кнежопољка води децу за нас је метафора страдања цивила у рату, али за Бранка Тепића (74) – дечака који вири из носиљке на мајчиним леђима – она је најинтимније животно сведочанство. Слика жене што погурено корача ратном пустињом: у носиљци на леђима беба, за руку води девојчицу. Прст ставља на усне и показује јој да буде тиха. Трагом ове фотографије, која је настала 1944. године

Преживео ликвидацију у Јасеновцу маја 1945.

2. децембар 2019.

Покољ четника из уже пратње војводе Павла Ђуришића преживио је Мане-Манојло Вековић, родом од Мојковца. Мане је успио да дође код четника колашинске бригаде и да опише своју трагедију и трагедију осталих четника који су спаљени у крематоријуму концем априла мјесеца 1945. године. „Када су хрватске усташе спалиле војводу Павла Ђуришића са осталих 32 четника и интелектуалаца из Црне Горе, тада су довели и 20 четника из Павлове уже пратње да и њих баце живе у крематоријум. Усташе су прво повезали све четнике са рукама на леђима и тако их приводили крематоријуму који је био у подруму зграде. Сјећам се да сам избројио 10 степеница када сам се попео на

Ево који су хрватски министри позивали народ да коље Србе!

27. новембар 2019.

(Из књиге „У мучилишту-паклу ЈАСЕНОВАЦ“ Ђорђа Милише, Загреб, 1945, репринт Политика, Београд, 1991.) Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 1. децембра 2015. године. Усташки се покрет састојао од једне фракције клерофашиста (римокатичко свештенство, посебно више, у служби фашиста и у најтешњој спрези с њима – нап. И. Б.), који су били главни носиоци организације рада, пропаганде и радикални егзекутори уништавања укупног, надасве српског народа. Главни равнатељ за „промичбу“ (пропаганду) увијек је био клерофашиста. Понајприје инг. Риегер (Ригер), затим Матија Ковачевић, те на крају клерофашиста и познати присталица кољачке политике Иво Богдан. Сви ти клерикалци уједно су били и главни директори усташких листова –

Диклић: Прекопати Градину и оборити све хрватске теорије

24. новембар 2019.

Виши научни сарадник на београдском Институту за европске студије Мoмчило Диклић сматра да би, с циљем утврђивања броја жртава, требало прекопати подручје Градине, гдје се налазио концентрациони логор Јасеновац, у којем је извршен геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима током Другог свјетског рата. Диклић је подсјетио да је за бројање жртава мјера десна и лијева бутна кост посмртних остатака. „Нећемо ми кроз то утврдити тачан број страдалих, али ћемо смањити могућност манипулација. Све хрватске теорије ће пасти у воду“, рекао је Диклић Срни. Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 17. августа 2016. године. Он је напоменуо да је тиме што жртве нису извађене

Надежда Винавер – ЈАСЕНОВАЧКО ЗАШТО

5. октобар 2019.

Надежда Винавер Разговарао Владимир Димитриjевић Потпуно синхронизовани, на међусобно врло удаљеним местима (без савремених средстава обавештавања), потпуно су исти начини убиjања (од опкољавања села до похода на школе са православном децом…), исти методи мучења са таквим детаљима да jе свима одувек морало бити jасно да jе учење за таква дела било добро организовано, да су припреме биле систематичне, да ниjедан краj НДХ ниjе прескочен, да су „радне“ групе спремно чекале да покажу своj наук. Њихов радни учинак jе био високопродуктиван, ниjедан метод ниjе заказао, ниjедна справа за мучење и убиjање ниjе подбацила, ниjедна жеља убица ниjе остала неиспуњена. То jе реалност коjу нико не може да оспори Наш саговорник jе

Алојзије и Николај

4. октобар 2019.

Време је заиста да се каже да изједначавање злочинаца из доба нацизма са онима који то нису били не може бити ништа друго него облик реафирмације нацизма Занимљиво би било одгонетнути ко је први уопште дошао на идеју да направи историјско поређење – читај историјско изједначавање – између загребачког надбискупа Алојзија Степинца и владике охридског Николаја Велимировића. У скоријој прошлости, то је прошле године урадио Чедомир Јовановић, у интервјуу за загребачке новине о 20-годишњици операције „Олуја”. Поред других ствари које су пријале тамошњим ушима изјавио је да су „обојица подједнако контроверзни”. Добро, Николај јесте контроверзан, да ли више, мање или исто као Степинац рецимо да није толико важно. Чему уопште,

Мандић Милка: Спартански одговор усташама

29. август 2019.

Стара 65 година, родом из Турјака код Босанске Градишке. Спада у ред највећих хероина које су прошле кроз капије староградишког логора. Ова поносна старица је у љето 1942. године заробљена са осталим српским становништвом Козаре и дотјерана са двогодишњим унуком Луком у Логор V – Стара Градишка. Када је почело отимање дјеце од њихових мајки, бака Милка држала је свог унука у наручју и није хтјела да га пусти из загрљаја. Када су јој усташе коначно истргле двогодишњег унука Луку из загрљаја она, онако обучена у народну ношњу са бошчом и забрађена у велику бијелу мараму, растргла је своју блузу и показала своје старачке груди говорећи усташким зликовцима како су

Криви што не памтимо и што им верујемо!

24. јул 2019.

Срби су победнички народ. Ми смо народ који уме да воли, народ који уме да прашта и народ који уме да угости. Неретко нас проглашавају и народом који највише зна, највише уме и најбоље се сналази. Срби су свету дали много умних глава. Добили смо силне ратове, више њих за друге, него за себе. Борили смо се против свега што је претило нама и свету. Себе смо испостили како би имали они који никада нису имали. Међутим, Срби знају да буду и препредени. Ми смо народ у којем се све може продати за паре или функцију. Фотеља је нешто што ће породице посвађати, браћу побити и кућу заравнити. За власт

Владимир Коларић: Против заборава – потребно је једно велико ДА!

22. јул 2019.

Излаз је у суочавању, а не у бежању и забораву. Ни у привидној удобности и лукративном послушништву. Ни у презиру према сународницима који се нису добро снашли у садашњим околностима, или су просто млади или стари, или о понечему другачије мисле Исак Башевис Сингер је у једном разговору описао стање једне заједнице гетоизованих Јевреја, који су се пред лебдећом опасношћу, која ће се и завршити страдањем масовних размера, бранили заборавом, затварањем очију пред очигледним у споју са пасивношћу и неком врстом нехајности и инфантилне веселости. Данас у Србији осећај лебдеће опасности као да је већи него икада раније, бар у поређењу са претходним деценијама. Опасности која је тим већа што

Геноцид Хрвата над Србима јесте највећа српска национална трагедија

15. јул 2019.

Пише: Јово Вукелић Непосредни сведоци, странци, у овом случају немачки комаданти, генерали кажу: генерал Александар Лер, командант за југоисток, 1943. обавештава Берлин да је до фебрауара 1943. уморено 400.000 Срба, затим, СС генерал Ернст Фик 15. марта 1944. извештава надређеног Хајнриха Химлера да је у логорима у НДХ поклано до 700.000 људи… Крајем 1944. немачки опуномоћени генерал у Хрватској Едмунд Глез фон Хорстнау пише о 750.000 побијених Срба. Он говори и „о страшним последицама „усташког касапљења српског становништва у Босни“ и додаје: „Један професор Бечког универзитета и предсједник Католичке акције који је у то време, као командант пука на Дрини, наредио да се отвори ватра са српске обале на усташе, кад

Гаравице: Стратиште 12.000 Срба

5. јул 2019.

Гаравице су једно од највећих стратишта српског народа послије Јасеновачких логора и логора Госпић – Јадовно. То је у географском смислу простор удаљен од града Бихаћа два и по километра, а обухвата Гаравице, Карађорђево село(некад Брезовица, а данас Каменица) и Церавац. На земљишту које је било у власништву добровољаца из Првог свјетског рата, налазиле су се природне ливаде, јаруге и канали различитих дужина и дубина. У Бихаћу су прво покупљени најугледнији и најбогатији Срби 20. Јуна 1941. и побијени послије три дана мучења у злогласној кули. У Капетановој кули су Срби довођени и мучени, тучени и мрцварени, да би потом били одведени на стратиште и на монструозан начин убијени. Муслимани

Официри са Колубаре умирали у беди

4. јул 2019.

Ако је проглашена велика победа, ратна слава је многе заобишла у новоствореној Краљевини СХС – борци са Цера и Кајмакчалана брзо су заборављени, а тешка судбина стигла је и небројену ратни сирочад и војне инвалидеВелики рат – велике победе и велики хероји славом овенчани. Историја за уџбенике, сто година по завршетку и даље интригантна. Саговорник „Магазина” етнолог Димитрије Вујадиновић поводом јубилеја, сто година од завршетка Великог рата позабавио се „другом страном медаље”. Каква је послератна судбина бројних знаних и још бројнијих незнаних ратника који су имали среће да преживе страхоте рата? ЈУНАЦИ У БОЈУ, НАДНИЧАРИ У МИРУ Тако је настала и изложба „Заборављени хероји” која је недавно одржана у Дому

Реч Војводе Момчила Ђујића о екуменизму и уједињењу са папистима… (видео)

4. јул 2019.

ВОЈВОДА МОМЧИЛО ЂУЈИЋ тада још као свештеник, служио је литургију једне недеље, на којој су донели мало заклано дете. Он је смирено завршио богослужење, након тога опојао дете, а потом скинуо своју мантију и епитрахиљ, опасао себи пиштољ и узео митраљез у руке. Много година касније у Канади 1990. године пред тадашњим владиком, свештеницима и народом, на питање једног новинара, шта би он урадио да је на месту србског патријарха, овај храбри србски син и слуга Божији је одговорио: „Ја нисам достојан ни свештеничког чина, а камо ли да будем патријарх. Скинуо сам мантију, узео митраљез , јер нисам могао да гледам на моје очи да мој народ и децу

С друге стране историје (2) -Радован Пејановић, ратни командант Требиња

3. јун 2019.

(Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 17. фебруару 2016. године.) Повод за причу о Радовану Пејановићу, ратном команданту града Требиња – Требињског среза (1942-1944.) је недавно пронађени његов ратни албум. Дио фотографија из овог албума објављен је први пут на порталу Радио Требиња, у тексту „Злочин о коме се ћутало: Крваво коло Радачког бријега“. Фотографије нису раније објављиване у јавности и стога представљају изузетно откриће за све који проучавају теме везане за Други свјетски рат и ЈВуО (четнике) на подручју Требиња и Херцеговине. Албум садржи око 40 ратних фотографија и биће публиковане уз текстове везане за Други свјетски рат на подручју Требиња. Истина