Јадовно 1941., аутор са Јадовно 1941.

Почетна » Архива за Јадовно 1941.

Милан Јокић: Крваво љето 1941. године у Калатима

7. јул 2026.

Нисмо заборавили страдање наших најмилих крвавог љета 1941. године у српском селу Калатима, код Кулен Вакуфа, срез Бихаћ. Ја сам потомак, једне од многих страдалих и скоро затраних породица од стране усташа 1941., из села Калати. Из моје породице претекла су само 4. члана. Све остало су усташе побиле, Српско уво није остало у Јокића Гају. Убише ђедовог оца а мог прамђеда Јокић Милу, код наше локве, код старе куће. Убише, ђедовог брата Јокић Драгана, у кући Медић Дане, са његовом фамилијом. Убише ђедову жену Мику Јокић, рођ. Пилиповић и њихово троје дјеце, исто у Кући Медић Дане. Убише ђедовог брата Ђуре жену Јокић Деву рођ. Пилиповић и њено троје

Злочин над Србима из Метковића уочи Видовдана 1941.

6. јул 2026.

Убијено је 14 Срба, међу којима по један католик и муслиман. Из Метковића су су убијени правослани свештеник Василије Ковачина (1912), трговац Бошко Поповац (1883) и син му Ристо (1912). УЗ СЦЕНУ ЗЛОЧИНА У АУТОБУСУ КОД СЛАНОГ НАД СРБИМА ИЗ МЕТКОВИЋА И ДУБРОВНИКА (СКОРО СВИ ПОРЕКЛОМ ИЗ ХЕРЦЕГОВИНЕ) 27. ЈУНА 1941. ГОДИНЕ. МЕЂУ ЖРТВАМА НИЈЕ БИЛО ЈЕВРЕЈА КАКО ЈЕ У ФИЛМУ “ОКУПАЦИЈА У 26 СЛИКА” ПРИКАЗАНО Остале жртве су Иличковић Марко, Косовић Ристо, Милан Лечић, Марић Лазо, Медан Јово, Младеновић Ранко, Правица Јово, Вучић Милан, Батинић Божо и Хајдархоџић Мурат. Други син Бошка Поповца (Марко) успео је да побегне. Вратио се у Метковић где му је била Хрватица и са

Страдање Срба Доње Херцеговине у геноциду НДХ 1941-45. године (2)

24. јун 2026.

Априлски рат, хрватска издаја и побуна, проглашење НДХ у Чапљини, огорчене борбе за град, окупација прве српске жртве, успостављање хрватске власти и припреме геноцида. Пише: Миленко Јахура За потпуно истребљење Срба идеална прилика после Хитлеровог и Мусолинијевог разбијања Југославије и успостављања Независне Државе Хрватске, мрачне злочиначке творевине. Хрватске масе су је дочекале са еуфоричним одушевљењем. Муслиманске такође, у нешто мањој мери. О каквом се расположењу ради говори и чињеница да је у Чапљини, под вођством католичких свештеника Јуре Врдољака и Илије Томаса, предратних чланова усташке организације, проглашена Независна још 8. априла 1941.године, два дана пре него је исту Кватерник прогласио у Загребу! Опијене шовинистичке масе нападају и разоружавају југословенску војску,

Страдање Срба Доње Херцеговине у геноциду НДХ 1941-45 године (1)

23. јун 2026.

Поводом 85 година од почетка великог геноцидног Видовданског покоља хрватске државе над српским народом. Пише: Миленко Јахура(1. део- уводне напомене) Доња Херцеговина је географско-историјска одредница, која се код Срба, за разлику од Хрвата, данас ретко користи код оваквах и сличних разматрања. Ово сматрам неоправданим заборављањем једног српског краја, са несрећном судбином и многим националним, културно-историјским и другим вредностима, на који освајачи данас полажу претензије. То је простор ниске Херцeговине, који се назива и Хумином и припада му подручје Стоца (без Дабра, који му је донедавно административно припадао), Дубрава, Храсна, Чапљине и Љубушког. Сматрао сам да је оправдано да се, овде обради Доње Понертвље, одн. Метковић и Опузен, који су данас

Убити учитеље и попове

22. јун 2026.

Усташе разрадиле план да се Срби „сви до једног“ побију. Сељани усмрћени маљевима и бачени у јаму Голубњача Масовни покољи Срба у НДХ били су унапред планирани и организовани. Иницијативу за та монструозна убиства дали су Павелић и његови сарадници, а одобрили је и свесрдно јој помагали немачки и италијански окупатори. Циљ је био потпуно уништење, истребљење православног живља и стварање „чисте хрватске нације“. План за истребљење Срба разрађиван је на усташким састанцима, на које су редовно долазили и католички свештеници. Тако је, на пример, средином маја 1941. у Глини, у згради болнице, одржан збор усташа из готово свих жупа НДХ, мада су већину чиниле усташе из Босне и Херцеговине

Часни фратар – сотона

19. јун 2026.

Највише људи убијено док је логором командовао фратар Филиповић. Жене и деца држани без хране и воде у „кули смрти“ Први логораши су почели пристизати теретним вагонима на железничку станицу Јасеновац 20-21. августа 1941. Одатле су спровођени на ливаде крај села Брочице са јужне стране Струга, уз шуму Доња Крндија и пут Новска – Јасеновац. На том месту су биле подигнуте две бараке, а на улазу стражара и два стражарска торња. Све је било ограђено бодљикавом жицом. Сви који су током августа до почетка октобра 1941. упућени у Концентрациони логор Јасеновац били су смештени у ове бараке. Логораши у својим изјавама тај логор називају Брочице I, Брочице II, Шума и

Вјешање на Теразијама, Београд, августа 1941.

Свједочанство једног злочина (2): Записи о судбини породице Ђукић

18. јун 2026.

По доласку у Сарајевску 3, после 10 дана, газда те куће рече мајци да ради код њега, да спрема и чисти одаје, гдје је он издавао преноћиште. [1] Мајка је прихватила одма тај посо и добила од газде једну празну већу собу за све нас. Биле нас две, кумови и Зорићке, две. Тако смо нас две добиле сталан боравак у Београду. Мајка после поче да ради по кућама и поврх ова два посла чистила је још једну кафану. Није дуго било, по мало је почела радити у једној кујни, где су се хранили радници те је од свију добила потврде да ради и то је предала Комесаријату за избеглице. После 2 месеца

Усташки џелат "по обављеном послу" у Јасеновцу

Сведок страшног покоља

17. јун 2026.

Хватали су једног по једног, повалили на стол, један усташа клекне човјеку на прса, а други узме нож и пресјеца гркљан. Клање људи почело је редом, како смо стајали у цркви, наставио је причу о масакру у Глини Љубан Једнак. Хватали су једног по једног, повалили на стол, један усташа клекне човјеку на прса, а други узме нож и пресјеца гркљан. Нису чекали да искрвави или умре, већ су га полумртвог износили из цркве и бацали на камион. Када су поклали три четвртине људи, стали су да се одморе. Чим су наставили, хватали су једног старца питајући га: ’Хоћеш ли нам дати жену, сестру и кћерку?’ Он је одговорио да

Миострах: Трагом предака

12. јун 2026.

Био сам у Миостраху, а да до пре неколико месеци нисам ни помишљао да ћу икад тамо отићи. Идеје за многе наше подухвате зачете су у кафани. И за овај мој. А повод је био текст из „Печата“… Пише Мирослав Максимовић Може ли страх бити мио? Не знам, можда и може. Моја мајка је, годину-две пред смрт, а после можданог удара, рекла да осећа да је читавог живота била у неком тихом страху. Од чега? Од људи? Родила се у месту које се зове Миострах. И ту је, у четрнаестој години, завршила први живот. Други је, до осамдесете, провела, у чудном страху, а да никад више није отишла тамо. Живот

На челу колоне ношен је крст освештан у Молу, родном месту владике Саве (Фото: лична архива)

Борис Беговић: Уздизање крста над Катином јамом

11. јун 2026.

Поводом годишњице мученичке смрти епископа горњокарловачког Саве, удружење „Јадовно 1941.” је на месту његовог страдања поставило часни крст изнад Брушана, подно Велебита. Све почело у недељу, на Духове, 19. јуна 2016. године у Молу, у Цркви Светог Саве, када је, после свете литургије, освештан крст који ће ходочасници изнети до Катине јаме, изнад Брушана, подно Велебита. Не, није тада, већ је све почело у Молу, када се јула 1884. године у породици Трлајић родило мушко дете коме су наденули име Светозар. Дете је расло, Светозар је постао младић, завршио богословију у Сремским Карловцима, па онда Правни факултет Универзитета у Београду. Одлучио се, међутим, да служи Богу, не праву, и постао

Свједочанство једног злочина (1): Записи о судбини породице Ђукић

11. јун 2026.

Осјећај неправде због губитка вољеног оца и мужа те жеља да злочини не падну у заборав, били су потицај Кати и Душанки Ђукић да забиљеже своја страдања, која су писана комбинацијом сјећања и приповједања, што ове записе чини изразито посебнима. Записи употпуњују слику истребљења српског народа у злочиначкој усташкој НДХ и заслужују да буду објављени Мемоарски записи двију Глињанки, мајке и кћерке, Кате и Душанке Ђукић,о трагичним збивањима у Глини 1941. више од пола стољећа били су непознати ширем кругу истраживача и повјесничара. [1]Њихова трагедија и траума није забиљежена ни у списима Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача Хрватске, који су од капиталне важности за разумијевање масовних

Крвави пир у Глинској цркви

9. јун 2026.

Један од најсвирепијих и најјезивијих злочина над Србима у НДХ био је покољ неколико стотина Срба мушкараца у православној цркви у Глини. Србе затворене у глинској православној цркви усташе су одводиле по групама до стратишта у Глинско Ново Село, Хаџер и Прекопу, где су их зверски мучили, најсвирепије убијали и покопавали у већ ископане јаме. Франц Жућек, жупник Цркве Светог Ивана у Глини, добро се сећа догађаја: „По црквеним књигама знам да је то било 29. 7. 1941. Србе из околине Вргинмоста довозили су у православну цркву камионима и аутобусима, а одатле их даље водили у Хаџер и Прекопу, гђе су их побили. Мене је тог дана један од затворених звао

Ђорђо Шувајло, „1335 дана“ (1)

2. јун 2026.

Када прећутиш злочин!? Казна је награда, отац мој као и твој, под притиском система Јосипа Броза су ћутали за боље сутра. Нису дочекали! Зато, пишем и причам, због дјеце и њихове дјеце, и од те дјеце, њихове дјеце, и од те дјеце…. Уморни и промрзли, тешка корака враћали смо се у храснички затвор. У међувремену су нас груписали у једну просторију. Мокри, влажни, влажних чарапа, брзо би упухали и тако загријали просторију у којој смо спавали. На неугодан мирис наших тијела и наше влажне одјеће нико није обраћао пажњу. Жељни смо били сна и одмора. Друго јутро, поново у колону по два. На том дугом пјешачењу сјетих се прича наших

Стари Брод је место на ком се српска крв улива у Дрину

30. мај 2026.

Никада се ниједан Србин не може осећати добро говорећи о злочинима у Старом Броду, али је још горе и теже ћутати. Ћутање нас је коштало заборава преко шест хиљада српских жртава у Милошевићима и Старом Броду. У питању је место где речно дно више није покривено камењем, него Србима. Ово бескрајно модро пространство је једина тачка где Дрина тихо тече да не буди оне које је покрила. Бежећи од загрљаја ножева, људи су скакали у загрљај реке и она их је својом песмом уљуљкала у смрт, тачније у вечни живот. Ово је место величанствене лепоте, али и великог ужаса. Сва ова лепота је морала да гледа шта су локални муслимани

Пакао који су у јамама открили археолози током шездесетих година

26. мај 2026.

Истраживаче који су радили на откопавању /мањег/ дијела јасеновачког комплекса током шездесетих година прошлог вијека највише су шокирале бројне дјечије чизмице за малишане предшколског узраста. Ови предмети су припадали убијеним жртвама и набацани су на њих прије затрпавања јаме земљом… Приредио: Ненад ТАДИЋ У општој лицитацији бројем јасеновачких жртава, Срба, Јевреја, Рома, те антифашиста, хрватска страна нерадо цитира оне које су вршили ископавања током шездесетих година прошлог вијека и који свједоче да је само у /мањем/ дијелу концентрационог логора у јаме бачено до 130.000 људи. Уз ову бројку, коју помиње вођа истраживања Здравко Марић, угледни археолог и некадашњи директор Земаљског музеја у Сарајеву, треба напоменути да 19 година након рата