„Него, ’ајде да се сада ми договоримо како ћемо с тобом. Знаш, ако ти остајеш овдје, мама и Јованка су у смртној опасности. Оне се не могу изговарати да си ти потребан Милеви у Орловцу. Они могу отићи и тамо па установити да те нема. Пуно сам размишљао о свему томе и мислим, Мили, да је најбоље да се вратиш кући. Ето, остани који дан и код мојих у Барни па да се увјериш да усташе више неће дирати жене и дјецу“, каже ми Гојко. „Гојко, да ти кажем, то ја ни једно ни друго нећу. Ако сам у Барни, тамо је несигурније него у Грубишном откако вам је Ногало

Оде он, а ево Гојка. Некако ми наздрави и сједе на пањ. Однесем ја већ сложен нарамак пред кухињу и брзо се вратим, узбуђен и знатижељан шта ће ми рећи. Сад имам некакав осјећај да ја са њим више не могу онако разговарати као кад смо се сретали тамо у Барни. Сад ја овисим о неком његовом рјешењу које ће у потпуности промијенити мој живот. Није то више оно – дођем Шукићима, кажем шта имам, саслушам шта морам рећи другима и идем кући. Увијек исто. Сад, међутим, очекујем некакву његову одлуку, коју ћу морати поштивати и по којој ћу морати живјети. Али, шта је ту је. Ја њему вјерујем, он

Заспао сам изненада, нисам ништа размишљао. Била је то прва сигурна ноћ, ноћ без злослутних неизвјесности, каквих је било на стотине од почетка 1941. године. Док сам ја опрао ноге, Стево је већ заспао. Ујутро је устао и отишао, нисам га ни чуо. У једном моменту ми се учини као да чујем куцкање и стругање жлица, онако иза сна. Приберем се и схватим гдје сам – ваљда то ти партизани доручкују. Не знам да ли је баш сад паметно да устанем. Или да то учиним кад они оду? Лежим и шутим. Чујем неки одлазе, поздрављају се, жлице се не чују. Устанем, обучем хлаче, навлачим чарапе и обујем се па пођем

Е, па сад је стварно доста и превише. Имам крваво, стравично, појединачно и групно, погибељно, самртничко искуство. Још само немам нож у грлу, а то ми свакога дана стално пријети. Морам се макнути од џелата. Више им не могу и нећу бити доступан. И, откачим: „Мама, ја идем у партизане! Не можеш ми то забранити“! Мук потраја још кратко. „А шта ће бити са нама, са мном и с Јованком? Нас ће поубијати или заклати“, рече мама. „Ајте и ви“, одговорим и наставим, „ја идем одмах. Не знам које ћу ципеле понијети, велике или оне друге“? „Ма, шта ће ти велике, да ти направе жуљеве“, одговара мама. Обујем се и

Већ је негдје половица августа, машинање се приводи крају. Опет једна немирна ноћ са много пуцњаве у варошу. Чуле су се и мине. Једна је пала негдје близу у нашој башчи. Грмило је од рафала, пушака и мина до у свитање, а онда одједном престаде. Како нисмо готово ништа спавали, рано смо поустајали и завршили свакодневне јутарње обавезе. Не излазимо никуда из дворишта. Трегнерови исто хране стоку. Сватко има своје дојмове о протеклој ноћи. Ми се прећутно радујемо што су партизани стално присутни са својим активностима. Они нас храбре – осјећамо да су јаки, све јачи. Међутим, не смијемо то испољити ни на који начин, а већ је тешко и

Драго Вукелић је ријетко долазио к нама јер за то није било покрића, оправдања. Сви његови послови везани су за шуму и дрва, а ми ту нисмо имали честих потреба. Дошао је једном предвечер, већ смо подмирили благо и све живо за починак. „Снашо, ако би вас ’ко питао што сам долазио, реците да сам питао Милана да ли је видио некога да вози некаква дрва из шуме. Отићи ћу и до Луциног Звонка па ћу и њега питати исту ствар, да имам изговор. Дошао сам вам рећи да Милан ујутро треба отићи рано са кравама и јавити Шукићима да банда иде ујутро по покошено жито у Велику Барну. Припремљено

Ујутро уобичајена слика – усташе по грабама у претходници, а онда колона… Кад је лијеп, сунчан дан, краве тјерамо у шуму на пашу. Ту се, уз путеве, нађе младе траве, а има и младица са меканим листом што краве исто једу. Одемо од куће негдје око десет или једанаест сати, а враћамо се око три послије подне. Живко је припазио краве, а ја сам скокнуо до Шукића. Никога од партизана нисам видио, али мама Шукићка ми је доста тога испричала. Каже да Руси брзо напредују, а Инглези (тако она изговара) и Американци разбили су пола Њемачке – половица градова у Њемачкој је сравњена са земљом. Сва задовољна прича како њемачки

Једне ноћи, већ пред зору, опали пушка ту негдје повише наше куће. Мислимо, можда Луцин зет Славко, усташа, пуца. А можда су и партизани. На томе једном пуцњу се и заврши. Никад се није дешавало да чујемо један пуцањ, увијек се иза првог пуцња чује још по десетак и по који рафал. Тако се пуцњеви чују из вароша, а овај је према горњем крају и само је један. Ипак мислимо да је то пуцао тај Славко. Али, што би он ту тако рано радио кад знамо да и он спава у “жици”? Први човјек који је тога јутра из горњег краја отишао у варош био је Јужи Киш, омањи човјек,

Недјеља, дан је сунчан. Поранили смо са кравама, али већ лијепо грије. Прашина је на цести, а поготово у сокаку. Дебела роса јој није ништа нашкодила. Идемо за кравама, размјењујемо уобичајене ријечи и тако стигосмо до куће Јошка Шимуновића. Престадосмо разговарати у исти час! Нешто нам се причини, а онда се увјерисмо да чујемо некакав плач и неуобичајену вриску, запомагање. Пређосмо још неких педесетак метара. Јасно се чује да све долази из дворишта покојног Павла Гаврана. Сад смо већ близу и видимо у дворишту неколико жена и дјеце – сви се некако крећу у уском кругу, плачу и јаучу, машу рукама. Не схватамо што се догађа па упитамо тету Вернерку,

Све је унапријед договорено – ракија ће се пећи код Најхаузера у Сталовици. Они ће дати и дрва, а одређен је и ушур по котлу, у ракији. Смјеса је морала бити у топлом па смо је држали у штали. Кад је одаврела, договорено је да ми печемо након Трегнера. Смјеса ће се возити у кантама на тракачу, јер до Најхаузера има нешто више од двије стотине метара. Ми ћемо посудити наше двије канте Трегнерима, а они ће их нама вратити када испеку. Ипак је то посебан догађај, а занима нас и каква ће бити ракија. Вјерујем да ћу морати придржавати канте на тракачу, што ће ми осигурати присуство међу тим

Прође пар дана, кад у горњи крај из вароша прођоше два камиона и једна “марица”. Код нас је била Цвијета Поповића и њен син Живко. Сви гласно закључимо: „Сигурно ће нас купити“. Нама двојици кажу да бјежимо у ископану рупу у штагљу и да се никоме не одазивамо. Сијена је било мало, па смо се лако подвукли у простор кога су омеђавали високи и дебели подсјеци. Преко подсјека били су дуги комади дрвета, а унакрст преко њих краћи комад. Тако сијено није било на земљи иако је дијелом пропадало и висило између те “мреже”. Смјестили смо се у ту рупу која је била плитка можда пола метра. Недуго затим уђе

Негдје у пола зиме истом везом дошла је обавијест да је Тито краљу Петру II забранио повратак у Југославију! То је била велика и, за нас, некако чудна вијест. Ми волимо друга Тита, волимо партизане, па и ми смо некакви партизани, али смо и Срби. Ми смо страдали зато што смо Срби. Кад је на простору Хрватске на фронту издана Југославија, гажене су и паране слике краља Петра. Нашим ухапшеним и мрцвареним очевима, браћи и стричевима, ујацима и братићима усташе су упућивале најпогрдније ријечи уз спомињање краља Петра. Све до оне узречице: „Нека вам сада краљ помогне“! Уз те повике су клани, убијани, мрцварени и у бездане бацани. А сад?!

Једног дана са суварком је донијела и велику вијест. То никоме нисмо смјели причати јер до тада то нисмо нигдје дознали. Каже да су Американци заузели Италију, да је пукла осовина Рим–Берлин. Нисмо знали каква је то осовина, али доста је било да су Американци заузели Италију. Касније се објашњава да се Хитлерова и Мусолинијева машина више не може котурати преко Руса, Американаца и Енглеза. Сада та машина има само Хитлеров котач! Сад је значење пуцања осовине јасно. Онда сазнајемо да су Американци ухватили и Мусолинија. Послије неког времена, до Бујићке је навратила кума Ката Грубића. Она живи у варошу. За комшије има Хрвате Смолчиће. Један од њих, Мартин, укључен

У вријеме тих јесенских радова почеше да ме боле зглобови. Најприје упала зглобова у лактовима. Уз јаке болове једва могу да исправим руке у лакту. Покушавам по два-три пута док их не испружим. Ускоро почеше да ме боле и кукови. Ишао сам љекару и на крају ми он препоручи бању. Најближа бања је била у Дарувару. Њу је доктор и препоручио. Мама је одлазак уговорила са кумом Брицинком, Маријом Босанац, женом брице Милана Босанца који је отјеран са осталим Србима из Грубишног Поља у Копривницу, али је на крају завршио у Јасеновцу. Она је у Дарувару имала сестру Јулку Башић. То је мајка Милана Башића, који је у неко вријеме

Кума Драгана Јовановић из Сталовице нам је готово свакодневни посјетилац. Она је прави мушкарац. Уз мамину и Јованкину помоћ она је испекла ракију од шљива, којих је ове године било доста. Направила је и гредељ за плуг јер је стари био сломљен. Лијепо га је ођељала са пођељачем, провртала потребан број рупа за заворањ и на њега припасала плуг са лемешом. Орнице су биле у употребљивом стању. Од некуда је донијела горњи дио јарма, а доњи и плетнице је сама направила. Наметнула је мами идеју да ће помало “презати” краве у јарам, да се уче вући кола. То ће она радити у дворишту како краве не би побјегле ако се