Извјесно је да је Иван Горан Ковачић боравио у многим ливањским селима и слушао потресна свједочења о звјерствима која су усташе починиле над српским становништвом. „Дивни галеб” је, прије него што ће управо ту у Ливну кликнути своју страшну пјесничку оптужницу, свој величанствени поетски и људски протест противу безумља и разбраћивања, чуо и за живу гробницу изнад села Рујана и за слична друга губилишта и безданице — неопојене гробнице око Ливањског поља, у којима никада нико неће кости избројити. Ако рујанска јама може бити и није директно инспирисала великог поету, на чијем ће врату убрзо послије тога такође сијевнути злочиначко сјечиво и прекинути једну од најтананијих пјесничких жица које су

Књига Љуба Анђелића „Ливањска легенда” свакако је једно од најпотреснијих ратних свједочанстава. Овај умни Колашинац, марљиви хроничар једног опаког времена и ратник племенита срца, оставио је својеврстан дневник о звјерствима која су починиле усташе на простору Ливна, Дувна, Купреса, Гламоча… Остале су тако записане крваве легенде о злу, о фанатизму, мржњи и безумљу усташких црних легија и њиховим злодјелима из љета 1942. године, које, сматрам, упечатљиво говоре и до кости разголићују усташки покрет, његове коријене и идеологију, његову крволочност и суманутост, односно допуњују и употпуњују слику његових злочина започетих годину дана раније. Једна од тих „крвавих легенди” је запис Љуба Анђелића о злочину у селу Катинићима у Вуковском пољу, почињен