arrow up
sveti-vladika-nikolaj-velimirovic-u-srednjim-godinama.jpg

ФИЛМ: Свети Николај Велимировић

Овај документарни филм је живот нашег Светог Оца Владике Николаја Велимировића. Све што је чинио и учинио, а урадио је много, било је без грешке за свој народ. Пут који нам је показао тад и данас је једини прави за нас православне Србе. Др. Владика Николај Велимировић (студирао и дипломирао у Берну) је после Светог Саве највећи духовни Србин ког смо имали. Филозоф за покољења – ратник с налив пером у руци. Непревазиђени беседник на страним језицима без акцента. На његове су се говоре у Лондону и Њујорку господари света тискали само да га доживе и чују. После су многи тај доживљај „Слушајући Владику“ као врхунски догађај и доживљај те

budo-ognjena_marija_livanjska.jpg

У Ливну шеснаест година касније

Одлазећи из Ливна 12. августа 1991. године, дан послије сахране посмртних остатака око 1.600 Срба страдалих у овом крају у усташким покољима 1941. године и промоције моје књиге „Огњена Марија ливањска“, посвећене тим злочинима, нијесам ни слутио да ће проћи више од шеснаест година док се поново вратим у овај проклети, окрвављени, опјевани и оплакани град. Иако су ноћ уочи сахране, у Ливну сијевнули ножеви усташке мржње ( на паркингу испред хотела „Динара“ су, додуше, исјечене само гуме на петоро-шесторо возила београдске и новосадске регистрације), и даље сам наивно вјеровао да се зло не може поновити, да је то само појединачни ексцес, а не  знак васкрслог, повампиреног усташког  лудила и

Јама

Извјесно је да је Иван Горан Ковачић боравио у многим ливањским селима и слушао потресна свједочења о звјерствима која су усташе починиле над српским становништвом. „Дивни галеб” је, прије него што ће управо ту у Ливну кликнути своју страшну пјесничку оптужницу, свој величанствени поетски и људски протест противу безумља и разбраћивања, чуо и за живу гробницу изнад села Рујана и за слична друга губилишта и безданице — неопојене гробнице око Ливањског поља, у којима никада нико неће кости избројити. Ако рујанска јама може бити и није директно инспирисала великог поету, на чијем ће врату убрзо послије тога такође сијевнути злочиначко сјечиво и прекинути једну од најтананијих пјесничких жица које су

Sa parastosa za postradale, 29. oktobra 2011. u crkvi sv. Marka u Beogradu

Жртве источне Билогоре од 1991. до 1997. године

Под источном Билогором чије су жртве предмет овог истраживања подразумијевамо про-стор са површином од око 700 км2 смјештен на сјеверозападу данашње Републике Хрватске и ограничен на западу насељима православне парохије Северин, на сјеверу селима парохије Мала Трешњевица, на југу Великим Зденцима, док је његова источна граница село Јасенаш, односно линија на којој строго географски гледано престаје Билогора – превој дуж којег се пружају пут и пруга Бастаји – Сухопоље.   Овај списак погинулих бораца и у терору страдалих цивила у току оружаних дејстава 1991. године те прије и послије њих у периоду од 1991. до 1997. односи се на жртве чији су егзеку-тори хрватске паравојне формације, као и терористичке групе

Vukovarski_bluz.jpg

Денис Бојић: Вуковарски блуз (ВИДЕО)

Филм који говори о стању српске заједнице у Вуковару, рефлексији на остатак Републике Хрватске, односима и потенцијалима. Филм који говори о стању српске заједнице у Вуковару, рефлексији на остатак Републике Хрватске, односима и потенцијалима. Улога и нарација Зоран Којић; аутор: Денис Бојић; сниматељ: Синиша Ћејић.   Концепт филма је на језику прихватљивом и нашем народу разумљивом, предочити ситуацију те међуетничке односе готово 20. година од заврештка ратних догађања на просторима бивше Југославије. Документарни филм у продукцији Радио телевизије Републике Српске, снимљен у мају 2014.

ognjena_marija_livanjska.jpg

Крваве легенде

Књига Љуба Анђелића „Ливањска легенда” свакако је једно од најпотреснијих ратних свједочанстава. Овај умни Колашинац, марљиви хроничар једног опаког времена и ратник племенита срца, оставио је својеврстан дневник о звјерствима која су починиле усташе на простору Ливна, Дувна, Купреса, Гламоча… Остале су тако записане крваве легенде о злу, о фанатизму, мржњи и безумљу усташких црних легија и њиховим злодјелима из љета 1942. године, које, сматрам, упечатљиво говоре и до кости разголићују усташки покрет, његове коријене и идеологију, његову крволочност и суманутост, односно допуњују и употпуњују слику његових злочина започетих годину дана раније. Једна од тих „крвавих легенди” је запис Љуба Анђелића о злочину у селу Катинићима у Вуковском пољу, почињен

goli-otok-vuksan-knezevic.jpg

Живот се разбио о камен

Вуксан Кнежевић, некада најмлађи голооточанин, после шест деценија вратио се на „место злочина“ и исповедио „Новостима“ своју голготу и голготу жртава комунистичког терора Ево га, Голи оток! Више не личи на себе. Некад овде није било ни дрвцета, ни комадић бетона. Само оштри камен који сече дланове. Ни птица није могла да пролети. А сад има, чак, и туриста. Има, ваљда, шта да се види… Више као за себе шапуће Вуксан Кнежевић (81) док се искрцава на стрму голет. Он је један од најмлађих голооточких кажњеника. После шест деценија, дошао је да нам исприча своју причу, на пустом острву надомак Раба, где је провео најдужу годину свог живота. Док се

logor-kerestinac-ratni-zlocin-blagojevic.jpg

Мучење Срба: Пржили ме струјом сат времена!

Батине су биле свакодневица. Тукли су нас бејзбол палицама, а прве ноћи су ми сломили10 ребара, присећа се Милорад Благојевић. Хорор: Милорад је у логору помишљао да се убије – Нисам задовољан пресудом. Они никада неће бити адекватно осуђени. Никад неће добити довољно велику казну за зверства која су ми починили у логору Керестинац. А моја једина кривица беше, како су ми рекли кад су ме ухапсили, што ми „не ваљају“ име и презиме – каже на почетку разговора за Курир Милорад Благојевић, затвореник злогласног логора Керестинац, у којем су цивили пребијани, мучени електрошоковима, силовани, због чега су петорица хрватских војника прошле недеље осуђена за ратни злочин и добила укупно

Jovo Grubor

Исповест Србина: Терали ме бојовници матер да стрељам!

Драматична исповест Јове Грубора, о злочинима после ”Олује”: Немам баш ништа против Готовине и Маркача, али ко је крив за убиство овдашњих Срба. Ево и сада чувам списак убијених Плављана и сељана околних заселака. Најтежи злочини су се догодили у Груборима дан пре доласка оног чувеног “воза слободе” којим су Хрвати прослављали “Олују”. Тада су убијени Јово, Марија, Мићо и Милка Грубор – све моји рођаци, а затим и Ђуро Карановић и Саво Ђурић. Преживели су “Олују”, али не задуго. На својој земљи – Јово је овде рођен и ту намерава да умре. Деца – син и две сада удате ћерке – одавно живе у Србији. Избегли су за време

hercegovina1.jpg

Како је покатоличена западна Херцеговина

Завршна фаза потпуног римокатоличења Западне Херцеговине, започета у петнаестом, догодила се у двадесетом веку. У току два светска рата, и у верске-грађанском рату који се водио од 1991. до 1995. године римокатолици су, предвођени својим бискупима и свештенством, народним првацима и институцијама којима је дух задахнула римокатоличке црква, насиљем (покољем и прогањањем) избрисали и последње оазе српског православног народа, који је још у седамнаест и осамнаестом веку чинио већину становништва ових простора. И у Западној Херцеговини, која се најдуже опирала Римској цркви и која је од свих далматинских приобалних регија последња покатоличена, поновио се онај својеврсни феномен: прво је, прешавши из православља у римокатоличанство, српско православно становништво променило веру, а

sveti-velikomucenici_prebilovacki.jpg

Село Пребиловци у Херцеговини – српска Голгота двадесетог века

Од 64 милиона људи, колико је у целом свету страдало у Другом светском рату, на српски народ отпада више од једног милиона. Према његовом укупном броју, само су Јевреји страдали горе од нас. Да подсетимо, у Првом светском рату Србија је од 4.500.000 становника изгубила 1.200.000, што је тада било 56,7 процената мушког становништва. Колико би данас било Срба да се ово није десило? Координате 43° 06′ 36″ СГШ и 17° 41′ 60″ ИГД, су на први поглед као и сваке друге. Међутим, ове координате на карти показују једно мало место са бурном историјом и много страдања. Вихор смрти више пута је опустошио ово село – Пребиловце. Августа 2012. смо

rade.jpg

Јели смо супу од људског меса

Никога у бањалучком приградском насељу Туњице није изненадило када је њихов суграђанин Раде Радивојац преко медија понудио, како је рекао, поштеној сиротињи или некој избегличкој породици на трајно коришћење своју викендицу у селу Доњи Орловци, недалеко од Приједора.  Нико се није изненадио јер сви у Туњицама, а и шире знају колико чика Раде воли да помаже људима. Исто тако, знају и за његову невероватну животну судбину, јер је овај 84-годишњак један од малобројних срећника који је пре 67 година успео да преживи голготу Јасеновца. – Како не бих понудио помоћ када сам и ја, поготово након страдања у Јасеновцу, био права сиротиња. Нисам имао корицу леба! Чак сам просио и

zaboravljene-svetinje.jpg

Заборављене српске светиње

Скопље – У налету према врелим грчким летовалиштима српски туристи углавном само протутње кроз Македонију. Ретко ко се сети крајпуташа српске историје, попут спомен-капеле код Удова, Доњег Караслара крај Велеса или Зебрњака надомак Куманова, који подсећају на сурову цену ратне голготе српских војника у минулим ратовима на поприштима у Македонији. Мало је оних, који се макар и на краткој паузи задржавају на некој од тих историјских тачака у транзиту кроз Македонију. Међу ретким изузецима у тој реци наших људи, који нарушавају уобичајену летњу туристичку слику били су Иван Раковић и Катарина Ристичевић. При повратку са одмора на обалама Егеја, они су се јавили Културно-информативном центру Срба у Македонији Спона са

ostojic-sk-slavija.jpg

Остојићи нису заборављени

…НЕ ПОПСТОЈИ НИШТА СКРИВЕНО ШТО НЕЋЕ ИЗАЋИ НА ВИДЈЕЛО И НЕМА ТЕ ТАЈНЕ КОЈЕ НЕЋЕ БИТИ ОТКРИВЕНА…   Поштовани пријатељи из Удружења „Јадовно 1941“, Прије свега ЖЕЛИМ ДА ВАМ СЕ ЗАХВАЛИМ ШТО СТАДОСТЕ НА КРАЈ ЗАБОРАВУ СМИШЉЕНИМ, СИСТЕМАТСКИМ, ЗВЈЕРСКИМ… ЗЛОЧИНИМА КОЈИ СУ СЕ ДОГОДИЛИ У НЕЗАВИСНОЈ ДРЖАВИ ХРВАТСКОЈ У КОМПЛЕКСУ УСТАШКИХ ЛОГОРА ЈАДОВНО! Ја сам Остојић (Данко) Владо из Хан Пијеска, унук Остојић Владимира – Влада (1903) из Власенице који је 28. јула 1941. године заједно са својим млађим братом Остојић Чедомиром – Чедом (1907) ухапшен од стране усташа и одведен у логор у Госпићу. Овај податак, о њиховом хапшењу и одвођењу у Госпић чуо сам од свога покојног оца

Šestoro preživjelih Crnogoraca: PERO, RAJKO, ILIJA (Rajkov brat), LUKA i MIJO, a ispred njih MARA CRNOGORAC

Седам дана у гробници

Напомена редакције: Јуче, 29. октобра 2017. упокојила се у Господу Мара Козомора рођена Црногорац, једна од мученица која је након седам дана изашла жива из јаме Бикуше. Ово је њена прича коју се записао књижевник Будо Симоновић. Опијело и сахрана ће се обавити на Бежанијском гробљу у сриједу 1. новембра. Опијело ће почети у 11 часова. Покој души мученици Мари. Занимљиво је такође да је, чак и од оних која су спашена и на неки начин избјегла усташко немилосрђе, веома мало дјеце из ливањског краја преживјело Други свјетски рат. Много их помрло још у току рата. Стигле их посљедице страдања, покосиле болести, глад и свакојаке друге недаће које су надолазиле у

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Попис
10.502жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.