Срна у пет наставака, уз до сада непознате детаље, доноси фељтон о страшном усташком покољу у Великом Паланчишту код Приjедора у октобру 1942. године, када су у jедноj ноћи, без испаљеног метка, убиjена 342 житеља села, међу коjима 226 дjеце. Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 8. октобра  2015. године. Похорине, jедно од стратишта у Великом Паланчишту, у коме jе у Другом свjетском рату страдало jе 536 становника српске националности, или половина од укупно 1.080 становника. Читави засеоци били су спаљени, а броjна огњишта у потпуности угашена.  На пет мjеста у Великом Паланчишту, на коjима су усташе поклале мjештане, до октобра прошле године, значи

До jесени 1941. године свих 9 епархиjа Српске цркве коjе су се задесиле на териториjи Независне Државе Хрватске остале су без своjих канонско постављених архиjереjа. Уочи рата се преставио у Господу Епископ пакрачки Мирон Николић, а са териториjе НДХ су протерани епископи: зворничко-тузлански Нектариjе Круљ, захумско-херцеговачки Николаj Јокановић (упокоjио се 1943. године). Од последица нечувене тортуре подлегао jе повредама нанетим од усташа, на териториjи Недићеве Србиjе, прогнани Митрополит загребачки Доситеj Васић. Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 25. марта 2016. године. Усташе су извршиле сурова убиства над Митрополитом дабробосанским Петром Зимоњићем, епископом горњокарловачким Савом Трлаjићем и епископом бањалучким Платоном Јовановићем. Епископ далматински Иринеj Ђорђевић

Српска православна црква на подручју Босанске крајине дуго је осећала ране и ожиљке из времена Другог светског рата. Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 25. марта 2016. године. Према званичним подацима из 1970. године, део данашње Епархије бихаћко-петровачке који је тада био у саставу далматинске епархије (Дрвар, Босански Петровац, Грахово, Гламоч и Ливно) имао је 13 цркава које су 25 година након завршетка рата биле у огоретинама и рушевинама (Крњеуша, Вођеница, Јањила, Буковача, Колунић, Бастаси, Врточе, Пећи, Босански Тишковац, Ваган, Камен, Кулен Вакуф и манастир Рмањ). Обновљено је тек пет храмова, у Спасовини, Трубару, Пеуљама, Гламочу и Рорама. Интересантно, да је уочи „Маспока“ и

Кулен Вакуф, варошица jужно од Бихаћа, знана из српске епске поезиjе и као посед муслиманске спахиjске породице Куленовића.Српски Хомер Филип Вишњић овековечио jе тугу Кулинове љубе као почетак новог доба и заласка османске власти на Балканском полуострву. Када се само прође кроз ову, иначе симпатичну варошицу, навиру стихови учени jош у гимназиjским данима: „Нити иде Кулин капетане, нити иде нити ће ти доћи, рани сина, пак шаљи на воjску Србиjа се умирит не може!“ У Кулен Вакуфу данас и нема православних, иако постоjи православна црква, коjа jе паљена 1941. године и у последњем рату 1995. године. Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 25.

„Кад би Уна, а и Сана знале Колико су Срба прогутале! Колико jе око Сане врба Још jе више побиjено Срба!“ Ово су речи тужбалице коjа се певала у току рата и непосредно после њега, а коjа се односи на историjско искуство Срба у Босанскоj Краjини. Познат jе план Анте Павелића, коjи jе он излагао своjим присталицама, да ће по преузимању власти дати своjим усташама рок од три месеца и одрешене руке да би се „хрватски животни простор“ очистио од Срба. Заиста jе наjвећи талас убиjања и покоља над Србима био у лето 1941. године. Адолф Хитлер jе сматрао усташе неозбиљним и неспособним глупацима коjи треба да спроводе нетолерантну и

А да се мало окренемо будућности? Чему то копање по ранама из прошлости, зар не видите да се тиме само распируjе етничка нетрпељивост, говорили су тронуто западни амбасадори и водећи либерални интелектуалци док су почетком деведесетих година свештеници вадили кости из херцеговачких jама. Напомена: Прилог је први пут објављен на порталу Јадовно.срб 25. октобра 2016. године. Нису помогли аргументи да jе реч о злочинима о коjима се предуго ћутало, да има хиљаде потомака коjи већ децениjама траже гроб своjих наjближих, док су усташки егзекутори умирали некажњени на некоj плантажи воћа у Јужноj Америци. Та вриштећа неправда као да jе морала да остане зацементирана у некоj jами како не би била уздрмана