Zatiranje srpskog imena i korena: 26 godina od krvavog Petrovdana u Zalazju iznad Srebrenice živi samo jedan Srbin!

Datum objave: petak, 13 jula, 2018
Veličina slova: A- A+
Zalazje - parastos
Zalazje – parastos

Duge su i mračne noći u Zalazju, pustom srpskom selu iznad Srebrenice. Ni laveža pasa, ni glasa čoveka, ni tračka svetla, samo skeleti davno razrušenih domova, praznilo i strašna tišina!
Neđo Stanojević jedini je stalni stanovnik sad pustog srpskog sela u kome je do krvavog Petrovdana 1992. godine i pokolja koji su tog dana izvršile snage Nasera Orića bilo 25 domova, samo u kući Jeftovića bilo 13 dece, u jednoj od kuća Cetinovića sedmoro… Sad je mnogo više meštana Zalazja na groblju na ćuviku više sela, po Srbiji, Americi, Kanadi, po belom svetu, Neđo je jedini ostao da svedoči o tužnoj sudbini sela…

A Zalazje je samo jedno od 150 srpskih sela u Podrinju, uništenih od 1992. do 1995. godine u kojima je stradalo 3.500 Srba.

– Deca dođu često da me obiđu, kažu, ajde tata sa nama, a kud ću ja odavde kad sa vezan za ovu zemlju – kaže Neđo.

Juče na 26 godišnjicu „krvavog Petrovdana“, samo još jednog od krvavih dana u istoriji Zalazja, Neđo je bio prvi na groblju više sela, sam, da zaplače, da zapali sveću, da zakuka od jada za svojim komšijama, za Zalazjem kakvo je nekad bilo. Na grob svoje supruge, očiju punih suza izneo flašicu soka, malo rakije i keksa, pa seo, tužan, i onako starački, gorko otplakao dok su se odozdo od Srebenice izvijale teške neprozirne zavese magle.
– Nema ovde života a živim! Evo šta je od Zalazja ostalo. Imam dva kera, sa njima se družim, uveče su oni oko kuće, čuvaju mi strah. I sećam se dana kad smo se moja supruga i ja vratili se u Zalazje, uselili se u šupu, u naše, sedam godina bili bez struje, ali nismo hteli da odustanemo – kaže Neđo.

Do Srebenice ima dva sata hoda pošto autobusa nema, do sela put je više pešačka staza, izrovan, pun rupa…

– Sreća pa slabo čujem, pa mi ova tišina manje smeta – kaže Neđo.

– Kakvo je ovo selo bilo, kako se ovde lepo živelo. Lepše je ovde bilo no u Srebrenici, selo puno naroda, puno dece, puno radosti, a pogledajte sad šta je od nas ostalo. Tuga pusta, da kamen zaplače nad našom sudbinom – prisećala se juče i Desanka Dragičević koja je na groblje došla da zapali sveće najmilijima.

Kod dva spomenika u groblju iznad sela juče je služen parastos pobijenim meštanima. Na jednom spomeniku, starijem, je 97 imena, od njih, 51 iz familije Rakića, njih su ustaše pobile 14. juna 1943. godine. Ni srpsko uvo u selu da ostane. Uglavnom žene i deca.

– Prvo je kroz selo naišao neki komšija, rekao Srbima – ne idite nikud, ostanite u kućama, ni dlaka vam neće faliti. I, Srbi su poverovali, ostali u kućama. Onda su došli ustaše, i ubijali redom, od kuće do kuće, od deteta u kolevci do najstarijih, da zatru i poslednjeg Srbina – prepričavali su juče u Zalazju strašnu priču iz 1943. godine.

Na drugom spomeniku su imena pobijenih na krvavi Petrovdan 1992. godine.

Veljko Vasić jedan je od šestoro ljudi koji se preživeli krvavi Petrovdan u Zalazju.

– Zavukli smo se nas šestorica na tavan kuće u centru sela, za sobom zapalili sprat ispod, i odozgo, kroz crep gledali Orića kako postrojava svoje borce, njega i Zulfa Tursunovića… Opkoljeni sa svih strana. Bili se sva šestorica pozdravili, oprostili sa životima. Srećom, nisu nas našli. Kad je pala noć jedva smo se izvukli ka Sasama – prisećao se juče Veljko.

– Tog dana ubili su mi muža, dvojicu braće zarobili i odveli u Srebrenicu, tamo ih mučili, patili i pobili, skoro smo im kosti našli. I, sad, za 1995. i Srebenicu svi znaju, za nas i naše žrtve niko – kaže Dragica Lazarević.

– Petrovdan je nekad bio slava, sad je simbol stradanja. Ovde smo danas da tugujemo i zbog stradanja, ali još više zbog nepravde koja nam se čini. Svako ko kaže da u Srebrenici nije bio genocid neprijatelj je Bošnjaka. Da je neko u Srebenici imao genocidnu nameru onda niko ne bi bio izveden, niko ne bi izašao iz Srebrenice. Ovde niko nije ostao, ovde su svi pobijeni, e, to je genocid. 26 godina niko za ovo nije osuđen, govore, Srbi su sami sebe ubijali – rekao je juče u Zalazju Mladen Grujičić, načelnik opštine Srebrenica.

Strašna je srpska priča u Zalazju, među ruševinama porušenih srpskih kuća. Tišina koja ubija. I srpske majke koje same, popadale po grobovima oplakuju svoje najmilije. Očiju presahlih od suza.
I još jedna strašna priča koju već godinama prepričavaju kada se na Petrovdan okupe na groblju:

– Nije davno bilo, naišao sat i po iza ponoći kroz Zalazje momak iz Sasa… Svi ga poznajemo. Kleo se posle da je na raskrsnici u selu, ispred kuće u kojoj su zapaljeni naši ranjeni borci, i koji su na Petrovdan živi izgoreli video krvavo kolo… Igraju ljudi, a svi bez glava… Momak je završio u bolnici, jedva je došao sebi – pričali su juče u Zalazju.

Autor: Zoran Šaponjić

Izvor: ISKRA

Vezane vijesti:

Služen parastos Srbima poginulim na Petrovdan 1992. godine




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top