Душан Басташић, аутор са Јадовно 1941. - КУЛТУРА СЈЕЋАЊА

Почетна » Архива за Душан Басташић » Страна 4

СТРАДАЊА СРБА У СЈЕНИЧАКУ НА КОРДУНУ ПОСЛИЈЕ „ОЛУЈЕ“ 1995. ГОДИНЕ

31. август 2025.

Хрватски војници и цивили су месецима пљачкали по Сјеничаку. Најпре су одводили стоку, а затим одвозили покретну имовину најпре тракторе и аутомобиле, а потом и пољопривредне машине и прикључке. На „ред“ су дошли намјештај, столарија и електричне инсталације. На крају су одвозили чак и куће-брвнаре. Десетак имања имућних и виђенијих Срба у селу су запаљена чиме је послата јасна порука да се ни не помошља о повратку. Пише: Светозар Данчуо Вјерујући да никоме нису нажао учинили и да за ништа нису криви, а најмање за рат, мали број српских цивила, свега неколико стотина, углавном старијих, остало је на „кућном прагу“ на Кордуну у току хрватске агресије у августу 1995. године.

Помоћ страдалницима из Бановине Хрватске

27. август 2025.

Пред хајком ХСС и његове Заштите соколске избеглице из Бановине Хрватске помоћ су потражиле у Београду и Србији. Највеће искушење на коме се показала чврстина соколске заједнице био је долазак избеглица из новостворене Бановине Хрватске 1939. Пред хајком ХСС и његове Заштите соколске избеглице из Бановине Хрватске помоћ су потражиле у Београду и Србији. Најугроженији соколи у Бетини код Шибеника Бранко Билић, Шиме Капов, Петар Јурош и Јере Микин, пред терором Заштите, склонили су се у Београд 21. новембра 1939. Примио их је Савез Сокола у Београду и помогао им. (1) “Јутарњи лист” од 17 децембра 1939. објавио је апел Соколског друштва Београд II за помоћ соколима, који су били

Милан Ружић: Ноћас звале су ме јаме

26. август 2025.

Ноћас звале су ме јаме, уста сам им запушио тамјаном и очи ослепео свећама. Сад сви полако, свако у своју јаму. Док је јама, биће и Срба што над њима, то у њима. Јама Капавица (Фото: Слободна Херцеговина) Ноћас звале су ме јаме – црне рупе српске историје. Обилазио сам их лак попут пера којим нису исписана имена свих оних који су у јамама заноћили занавек. У сваку сам главу протурио према онима који су своју у том мраку губили и љубио стене, палио свеће, сузама спирао прашину заборава са њих. Не знам да ли сте икада били близу тих јама, а неко ваш сигурно јесте ако сте српским именом

Славко Васић из Адашеваца, преживели заточеник Јасеновца

26. август 2025.

Покушаћемо да изнесемо потресни део једне животне историје, кратку истину човека који пуне три године није носио звучно име – човек – јер то није био – не својом кривицом. Живео је под околностима где се људски живот није ценио – био је безвредан. Носио је само број као заточеник Јасеновца. Спасао се последњег дана из „фабрике смрти“, из страшног пакла, 1945. године, испред последњег крвавог обрачуна усташа над преосталим заточеницима, пред њихово безглаво повлачење и избезумљено бекство сипред јединица Народноослободилачке војске. Хтели су сваки траг и сведоке да униште, што им је само делимично успело. Славко Васић, ћурчија у кројачкој задрузи у Шиду, причајући отресну причу о ужасним неделима

Ђурђица Драгаш: Пашка плава гробница

23. август 2025.

У знак сећања на жртве НДХ логора на острву Пагу. У ноћи између 14. и 15. августа убијена је последња група логораша. Било их је 791 -91 дете до 15 година, укључујући бебу од пет месеци, 293 жене и 407 мушкараца. Логор је затворен под притиском Италијана који су касније ексхумирали ове жртве и спалили њихова тела у страху од заразе. На овом острву смрти страдало је око 8 хиљада Срба и Јевреја, а међу њима је било и Дивосељана. Мир њиховим душама! ПЛАВА ГРОБНИЦА Везаше ми камен око врата. Одвуче ме на дно, плаво и самотно. Нестаде ми даха у грудима, заболи ме со на ранама. Ал’ трајаше кратко.

Двије руже за двије цртице

23. август 2025.

Праћени јутрањом маглом касног љета, возимо се према Јастребарском. Наилазимо на таблу која нам жели добродошлицу на подручје ове општине. Недуго затим појављује се шарена, разиграна табла са натписом: Јастребарско – град пријатељ дјеце. Због дјеце смо данас у Јастребарском. Желио сам већ дуго да обиђем моје, који као дјеца ту вјечно осташе. Да Даници и Милошу положим по ружу, запалим свијећу, као и свој дјеци што страдаше. До тада сам у Јаски био једном, и то 1972. године, на моје инзистирање. Отац као преживјело логорашко дијете није ме хтио водити. Ваљда ме је желио свега тога поштедјети. Градић је у близини Загреба. Још је јутарње миран. Труди се да

Помен жртвама свирепог злочина у селу Чаваш

21. август 2025.

У селу Чаваш у Поповом пољу служен је парастос за 101 жртву усташког злочина из 1941. године, када су жене, старци и дјеца на свиреп начин убијени и бачени у јаму. Ријеч је о једном од највећих стратишта српског народа у овом дијелу Херцеговине. Помену је присуствовао велики број званичника, потомака и мјештана, који су поручили да се тај злочин никада не смије заборавити. – Ту је убијен наш 101 мјештанин, од чега чак 60 одсто дјеце млађе од 15 година. Ти злотвори су бацили бебу од девет мјесеци у ваздух и дочекали је на бајонет. Ово је јако битно, и гледамо да у што већем броју долазимо и да

ЗВИЈЕЗДА И KРСТ У ИВАНОВИЋ ЈАРKУ

20. август 2025.

Кад се вукови острве на стадо страдају овце с краја. Никад оне уз пастира или средине. Пише Жељко Кресојевић Hије мe било у Ивановић јарку скоро па четрдесет година. Љето 2004, у завичају сам након дуго времена. Након прве комеморације на Вељуну и онога чувеног пишања Бисерке Легардић по костима ђедова наших, уз ријечи: – Могу пишати на мојој хрватској земљи гдjе хоћу!!!“. Прелазим поток. Ближим се споменику. Тешко је понекад повезати злочин и мјесто. Оне велебитске, јадовничке и остале јаме својим зјапљењем, претећим отворима некако су му ближе. Тко је могао клати у овој питомости? Исто тако под младим буковим лишћем на Петровој гори… у Метаљки, на Барин коси,

Фељтон: Логор Слана – Паг 1941.

20. август 2025.

Фељтон „Пакао у каменој пустињи“ стравична је прича о усташким концентрационим логорима Слана и Метајна на острву Пагу које су усташе основали половином јуна и расформирали крајем августа 1941. године. Прочитајте фељтон: Пакао у каменој пустињи Аутори: Борислав Остојић, Михаел Соболевски Фељтон „Пакао у каменој пустињи“ стравична је прича о усташким концентрационим логорима Слана и Метајна на острву Пагу које су усташе основали половином јуна и расформирали крајем августа 1941. године. У фељтону су описана мучења и звјерства усташких крвника који надмашују средњовјековне примјере мрачне инквизиције. Имена и догађаји су аутентични. То су казивања очевидаца, ријетких преживјелих логораша и преслушања ухваћених усташких крвника.Слана и Метајна, море око њих, сабирни центар

Душан Љ. Кашић: Српска црква у тзв. Независној Држави Хрватској

20. август 2025.

Према подацима с којима је Свети синод располагао 1943, приближан број до тада побијених Срба у НДХ износио је око 700.000. Манхатан узима да је погинуло 850.000 људи, жена и деце Аутори: Зоран Чворовић, Владимир Димитријевић Уместо увода Пред читаоцима се налази текст угледног српског црквеног историчара, покојног проте Душана Кашића, који је, на основу црквене документације и вредних историографских подухвата, направио синтезу о страдању СПЦ и народа у усташкој НДХ. Овај синтетички текст је изврсна брана савременом ревизионизму, који се, под изговором „научне објективности“, подмеће српском народу, а који заговарају (O, tempora! O, mores!) чак и појединци у самој СПЦ. Они новим истраживањима приступају као да је у питању

Немања Зивлак: Тужна поема

18. август 2025.

Заборави ли Србине? Или те ране више не боле? Или су ти памћење избрисали? Можда су сами себи криви, Што су се Србима, Православним, У зло доба писали и звали? Још су свјеже хумке, А љета су прошла. Свако има неког ко је тамо страда, Због вјере и крста са чет’ри оцила Што се Србин звао, И што није хтио, Да пребјег буде, Из Христовог праведног, Страдалнога стада. Тешка је туга, Као камен млина, Као бол оца за нејака сина. Што душманске каме погубише нејач, На правди Бога, Без смртног’ гријеха, Оставише вјечно незараслу рану На срцу народа, српскога, мога. Седамстотина хиљада! Или милион и хиљада триста. Страдална војска, Свевишњег

Ђурђица Драгаш: Пашка истина о људима и нељудима

17. август 2025.

Данас, ништа на острву Пагу не подсећа на оно зло време, осим два часна крста – на месту логора и масовне гробнице у којој су била тела последње групе логораша. Лето је… време годишњих одмора, путовања, уживања. Друштвене мреже просто горе од фотографија које би требало да потврде све то. Нижу се слике и снимци плажа, залазака сунца, таласа који запљускују изманикирана стопала, књига на препланулим бедрима са морем у позадини. Лепо је, опуштено, лагано… И не бих ја кренула да пишем овај текст да међу тим летњим разгледницама готово свакодневно не виђам и оне са острва Пага у Хрватској. Хвале се многи моји Фејсбук пријатељи прелепим, кристално чистим морем,

Мало ко зна да је Јадовно претеча Јасеновца

17. август 2025.

Први логораши Јасеновца, довежени из Госпића преко Јастребарског у марвеним вагонима 21. августа 1941, били су преживјели логораши комплекса логора Госпић – Јадовно – Паг. Они које хрватске усташе нису стигле побити због италијанске реокупације. Били су први логораши логора I и II, Крапје и Брочице. Велика већина њих је побијена већ до половине децембра. Доносимо дио записа др Ђуре Затезала. Заточени у казнионици Окружног суда су осјетили знатну узнемиреност и ужурбаност усташа и казнионичких стражара, али нису знали шта се дешава ван затворских зидова. У зору 18. августа, њих 1.100 су почели да сврставају у већ уобичајене колоне и везују жицом и уздужним ланцем. Све до један сат послије

И Јадран има Плаву гробницу, страшнију од Крфа

15. август 2025.

Шта повезује Видо и Паг и зашто ова острва не би требало да буду места за журке и провод. Вероватно сам један од ретких становника Србије који је грчко море први пут видео тек са четрдесетак година. Током деведесетих било какво море или одмор били су за мене „мисаона именица“, а после, кад сам почела да радим, некад није било времена, а некад доброг плана. Пише: Ђурђица Драгаш Некако ми је стално измицало то путовање, а знатижеља бивала све већа. Коначно су се коцкице склопиле пре пет година. Пошто ми купање и сунчање нису никад били приоритет, одлучила сам се за предсезону и неку врсту ходочашћа. Испунила сам себи давнашњу

Зоран Ђуран: Коме су потребна сећања, а коме заборав

10. август 2025.

Срби из Челебића и околних села морали су своју децу слати у школу у исту кућу у којој су им зверски убијане и силоване мајке, сестре, ћерке… И да о том ћуте. Поводом јавних манифестација грађана с намером да се изразе сећање и осуда етничког чишћења Срба у операцији „Олуја“ 1995, поједине јавне личности ових дана иступају без искреног солидарисања према страдалима и прогнанима, с очитом намером да позову Србе да поново све забораве, у неком новом „вишем интересу“. Невероватно су злонамерни закључци које критизери изводе из таквих манифестација, као што је била невероватна и гротеска у СФРЈ, коју смо као народ очито наследили – да није добро за нас