Душан Басташић, аутор са Јадовно 1941. - КУЛТУРА СЈЕЋАЊА

Почетна » Архива за Душан Басташић » Страна 3

Милан Басташић (1931 – 2016.)

7. октобар 2025.

Био је један од оснивача удружења грађана Јадовно 1941. Навршило се осам година од упокојења. Рођен је у Грубишном Пољу 30. јануара 1931. године у породици Луке и Евице (р. Ђукић), као треће дијете. Отац му је био солунски добровољац. Тадашњу четворогодишњу основну школу је завршио у Грубишном Пољу.Крајем априла 1941. године хрватске усташе му хапсе оца и осамнаестогодишњег брата Стеву и потом их убијају у Јадовну на Велебиту. Послије масовног масакра српског народа на Билогори и у Грубишном Пољу концем септембра и почетком октобра 1942, Милана су са мушкарцима усташе отјерале у Јасеновац, а мајку и сестру Јованку у Сисак. Игром случаја се спашавају из логора. Крајем рата, по

Ђурђица Драгаш: ТАМО

3. октобар 2025.

Тамо у крају моме црвени се јабука и кућу чува. Шипурак на сунцу спава.Тамо у завичају мирише сои самује пожутела трава. Облацима ветар размазује небо.Тамо у крају моме црвени се јабукаи кућу чува.Кућу без зидова, без крова и врата.Кућу срцем отемељену,душом озидану,сећањем покровљену. Спушта се јесен низ двориште.Тамо у завичају још мирише земљаи корита жедна чекају кишу.Бура односи трагове лета,вечна и снажна,невеста камена. Заћи ће сунце.Тамо у крају моме умреће на модрим врховима Велебита,црвено попут кајања.Умреће да би се родило опети сенке заробило наше..Испред кућебез зидова и крова. Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: Ђурђица Драгаш

Ко је био Динко Шакић: Ватрени усташа, комадант геноцидног логора смрти Јасеновац

2. октобар 2025.

Након рата, Шакић заједно са супругом пацовским каналима бјежи у Аргентину а 1947. године у Росарију је отворио малу фабрику текстила. Имао је троје дјеце, којима је крштени кум био Анте Павелић. У Загребу, 4. октобра 1999. године, командант усташког логора у Јасеновцу у Другом светском рату Динко Шакић осуђен је на 20 година затвора Рођен је у околини Имотског. Проглашење Независне Државе Хрватске 1941. године затекло је њега и његовог оца Мату, ватреног усташу, у Босанском Броду. Као такав, Мато је одмах именован за предсједника општине Босански Брод. На тој дужности се истакао злочинима. Динко се оженио Надом Лубурић, полусестром усташког пуковника Вјекослава Лубурића, којем је надлежност била организација

Милорад Екмечић: Број страдалих у Јасеновцу од 500–600 хиљада минимум који се научним испитивањима доказује

2. октобар 2025.

Ниједан научни скуп не може дати коначне одговоре на историју геноцида 1941–1945. Цела српска наука је осуђена да то буде трајан напор који се не сме сматрати завршеним. Српска наука је после Другог светског рата била прикраћена да до краја истражи историјске коренове геноцида који је извршен у Независној Држави Хрватској над српским, јерврејским и ромским народом. Југославија је након 1945. била једина држава на свету чија влада није пребројала своје мртве. Импровизовало се са успостављањем установа за испитивање броја мртвих, гробови и јаме (foibe) на крашком подручју нису отворени, све до расула државе 1991. То је остављало видљиве трагове на све покушаје да научници умисле накнадно и сами да

Душан Марић: Врисак мале Мирјане

30. септембар 2025.

Овако су муџахедини силовали и убили деветогодишњу српску девојчицу. Могу ти причати колико хоћеш, лакше ми је кад причам, као да чемер из себе избацујем, али ти своју патњу, свој ужас од живота који живим, не могу описти. То се, брате мој рођени, не описује. То несрећник којем је од Бога суђено да буде несрећан доживи и однесе са собом у гроб. Овако своју исповест почиње Рада Драгићевић из Доње Биоче код Илијаша, која је 28. децембра 1992. године гледала како јој муџахедини силују а затим убијају деветогодишњу ћеркицу Мирјану. – Не знам да ли ми је теже кад мислим на те тренутке и као да и сад слушам врисак

Ђурђица Драгаш: Знате ли ко је Стојадин Мирковић?

29. септембар 2025.

Имао је Цоле избор. Могао је, као и остали војници са којима је био у војном складишту Барутана крај Бјеловара, да послуша наређење мајора Милана Тепића и повуче се у заклон. Први пут се оглушио о наредбу. Децембар 1990. године. Крај скромне куће у селу Горње Лесковице на Повлену мешају се музика, песма, понос и сузе. Породица Мирковић, њихови рођаци и комшије прате у војску свог Стојадина. Цолету (како од миља зову овог веселог младића) се испунила жеља. Биће тенкиста и после овог славља креће пут Бањалуке, до Центра за обуку возача војних возила. Док весело и прилично пијано друштво слави Цолетов тест зрелости, мајка Аница крије сузе. Бринула би

ПРИЈЕ 77 ГОДИНА УСТАШЕ ПОЧИНИЛЕ СТРАВИЧАН ЗЛОЧИН НАД СРБИМА БИЛОГОРЕ

28. септембар 2025.

У суботу, 28. септембра, навршава 77 година од усташког злочина над више од 500 Срба са Билогоре и Грубишног Поља, углавном жена и дјеце. Предсједник Удружења „Јадовно 1941.“ Душан Басташић рекао је Срни да су усташе у селима поубијале готово све које су затекле. „Убили су 500 људи и побацали их у заједничке гробнице. Овај страховит злочин почињен је само зато што су ти људи били православни Срби“, истакао је Басташић. Басташић је навео да је у Грубишном Пољу убијено 69 људи, у Малом Грђевцу 62, Сибенику 87, Великој Ператовици 67, Тополовици 66, Гакову 48, Малој Ператовици 37, Брзаји 32, Великој Дапчевици 31, Малој Дапчевици 32 и Лончарици 15 људи.

Погледајте: „Крст над јамом“ документарни филм

23. септембар 2025.

Филм у коме не може да се ужива, али чија прича може да се преноси са колена на колено, „Крст над јамом“ говори нам управо о насушности незаборава. Дугометражни документарни филм „Крст над јамом“ снимљен је у продукцији удружења грађана „Јадовно 1941.“ из Бањалуке. Без иједне насилне сцене или фотографије, овај документарац о страдању српског народа са подручја Независне Државе Хрватске током Другог светског рата, пун је емоција. „Овај филм је другачији од оних сличне тематике. 95% материјала снимљено је на терену, на месту страдања. Трагали смо за местом злочина и од 32 регистроване јаме, пронашли смо њих 11, као и две масовне гробнице. Једна, највећа од њих је на

To су мукe црнe билe

19. септембар 2025.

‘Mи изишли нa пoљe, кaд видимo, нaшe кућe гoрe. Дим пуши, пуцa сe’, причa зa Нoвoсти Maриja Грубoр (90), кoja je имaлa срeћу дa сe у трeнутку злoчинa у Грубoримa ниje нaлaзилa у сeлу, aли je нeпoсрeднo нaкoн тoгa свjeдoчилa пoсљeдицaмa: ‘Oни су убили двa чoвjeкa нa крeвeту, бaбу нa крeвeту, и Mићу су убили нa крeвeту, лeжao je jaдaн нa крeвeту и убили су гa’. Пише: Машењка Бачић У љeтo 1995. гoдинe тaдa 65-гoдишњa Maриja Грубoр oстaлa je у Грубoримa нaкoн ‘Oлуje’. Њенa снaхa и двoje унучaди oтишли су с вeћинoм у кoлoну, дoк je њeн син чeтири гoдинe служиo у крajишкoj вojсци и нису знaли гдje сe нaлaзи.

ЈА САМ ТИ, ДИЈЕТЕ, ЖИВИ СПОМЕНИК СТРАДАЊА И ПРКОСА: Драгиња Балаћ, рођена у селу Јасеновац, преживела је логор

18. септембар 2025.

Идите до краја пута који води до логора и споменика. Последња кућа је бака Драгина. Потражите је. Саслушајте је. Има много да каже. Пише: Срђан Мишљеновић Овако нас је мати Марија, игуманија манастира Јасеновац, упутила према кући баке Драгиње Балаћ (92) рођене Кукић, једног од последњих живих сведока усташке фабрике смрти, пре 80 година девојчице одведене у злогласни логор која је преживела и упамтила све његове страхоте. Али, она је истовремено и жена рођена у месту Јасеновац, одрастала у њему, спроведена у логор петстотинак метара од родне куће, преживела сву његову суровост и после рата вратила се да у Јасеновцу живи. Кренули смо према њеној кући, јасеновачким сокаком који је

Бојан Вегара: Никада нећемо заборавити ко смо, одакле смо и ко су нам комшије

16. септембар 2025.

Сви, који нису имали или нису хтјели да слушају бабу и ђеда, завршили су деведесетих као Свети Петар Зимоњић, те 1941 године. Страдали су у логорима, јами Казани и на ко зна колико још стратишта. На крају рата кажу, да је фалило 8 000 душа српских у Сарајеву под комшијском контролом. Ми који смо имали и слушали бабу и ђеда, те знали за судбину митрополита Петра, дигли смо се на оружје и све што смо имали дали смо да створимо ово мало Српске. Нисмо се одрекли Господа, Крсне Славе и писма, а душмани су нас запамтили за сва времена, у оном рату против читавог свијета. Ми смо први звјер ранили

Хроника темељно припреманог злочина

8. септембар 2025.

Јасеновац је место које је постало синоним националне трауме. Али без сећања и на жртве на осталим стратиштима, будуће генерације неће моћи да сагледају трагедију и размере злочина над Србима у НДХ Пише: Марко Лакић Јасеновац је најстрашнија српска реч. То је била фабрика смрти на балкански начин. Брутална и примитивна. Потпуна супротност немачкој индустрији смрти која је била педантна, административна и хладна. Јасеновац је био сушта супротност. Тамо је све било лично. Злочине су вршили појединци. Они су жртве гледали у очи. Такмичења у клању, маљеви, будаци, бајонети… Због тога је то место постало синоним националне трауме. Али, бавећи се Јасеновцем и одбраном обима трагедије на том месту, коју

КАЗИВАЊЕ СИМА БОЈБАШЕ ИЗ ГЛУШАЦА: У Јасеновцу су ми страдали мајка Боса, баба Мара, брат Милорад, сестра Даница и тетка Милица

3. септембар 2025.

Село Глушци се налази у општини Метковић, у долини ријеке Неретве, на самој граници са Херцеговином. То је једино чисто српско село на простору од црногорске границе на Дебелом Бријегу, па све до Задра, Шибеника и Книна. Пред Други свјетски рат бројало је преко 200 становника, а сада их тамо има око 40. У логору Јасеновац страдало је 90 житеља овог мјеста, претежно жена и дјеце. Породице које тамо живе су: Бојбаше, Пуцари, Вуковићи, Арнаути, Ликићи и Станићи, а у засеоку (које припада Херцеговини) су Брстине. Нема никакве разлике, у менталитету, обичајима и свим осталим карактеристикама ових људи, са осталим Србима из Херцеговине. Ја сам, као дијете, доживио оно што

Ђурђица Драгаш: Не питајте колико нас има

3. септембар 2025.

Наша је крв на класју што зри у касно лето, на кућним праговима где нас нађоше звери.Наш пепео самује на згариштима. Питате колико нас има…Има нас више него вас!!! Са нама спавају нерођена деца и пресахле мајчине груди. Иза нас осташе пуста села, изгубљена стада и неузоране њиве.Из наших костију расте трава по којој газите.Из наших очију побеже небо под којим ходате. Наша је крв на класју што зри у касно лето, на кућним праговима где нас нађоше звери.Наш пепео самује на згариштима. У сваком смо дрвету, листу, цвету, ветру што вам милује лице.У свакој смо капи мирисне кише, у пахуљи што се леди на прозору. Наша душа је у

Ђурђица Драгаш: НЕИЗБРОЈАНИ

31. август 2025.

Много нас је… много више него вас!! Питате колико нас има,тражите нам имена…. Ми смо неизбројани, безимени.Са нама спавају нерођена деца и пресахле мајчине груди.Иза нас осташе пуста села,изгубљена стада и неузоране њиве.Из наших костију расте трава по којој газите.Из наших очију побеже небо под којим ходате. Наша је крв на класју што зри у касно лето, на кућним праговима где нас нађоше звери.Наш пепео самује на згариштима. У сваком смо дрвету, листу, цвету,у пролећу што нас пробудити неће.У свакој пахуљи што се леди на прозору. Наша душа је у камену што га бацате на нас,у свакој грубој речи,у забораву којим нас убијате поново. Ал’ ми вас пратимо, невидљиви, лагани,