Душан Басташић, аутор са Јадовно 1941. - КУЛТУРА СЈЕЋАЊА

Почетна » Архива за Душан Басташић » Страна 3

КУРДУЛИЈИН „ЛЕТ“ НАД СРПСКИМ ЈАМАМА: Сондама претражио цело подручје НДХ , тражећи скривене гробнице

18. новембар 2025.

Страхиња Курдулија, родом из села Корита крај Гацка, у јуну 1941. имао је пет година. Његова најужа фамилија и он су из једне од неколико породица из овог краја којој лоза није угашена у злогласној Коринћанској јами. Пише: Драган Вујичић Тај усташки злочин на граници Херцеговине и Црне Горе био је први велики покољ Срба у БиХ, а јама код Гацка је прва масовна српска гробница у том крају. Пред безданом је ликвидирано и у њега бачено 167 Срба од 16 до 60 година. Накнадно, још њих 50, доведених са разних страна. Страхиња је данас у озбиљним годинама. Не одваја се од 36 страница руком писаног материјала о српским страдањима

Страдање купрешког села Вуковско у новембру 1942. године

18. новембар 2025.

Масовни злочин над српским становништвом купрешког села Вуковско Црна легија је извршила у новембру 1942. године када је страдало најмање 258 житеља овог села. Међу жртвама великог покоља је 136 дјеце узраста до 15 година, од чега 59 дјеце узраста до три године, односно осморо дјеце у колијевкама. Из многострадалне породице Васић преживјела је Перса Васић тако што се рањена подвукла под мртве чланове своје породице. Дио становништва успио је избјећи у шуму, али су наредних дана умирали од посљедица смрзавања и глади. Према записницима Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, забиљежених на основу групе преживјелих свједока, Црна легија је у селу Вуковско вршила потпуно свирепе злочине

Ђурђица Драгаш: Заувек

12. новембар 2025.

Нека ова песма буде мој једини коментар на ово зло које је дигло своју погану главу! Кад вам дођем једног дана,рашћемо заједно,самоваћемо заједновековаћемо заједно. Рађаћемо се у пролећеи умирати у јесен.Спаваћемо под белином снега иотицати бистрим потоцима.Грејаће нас сунце и палити ватра,походити звери.Копаће земљу над нашим костима. Газиће нас чизме,рушиће камен са узглавља нашег.Почупаће цвет што израсте из дечјих очију.Исећи ће брезе,замутити воду,убијаће нас убијене. Гледаћемо их,неболни и насмејани.И питаћемо….шта је њихова тама према светлости нашој,шта је њихово сада наспрам нашег заувек. Џаба им поган, кама и огањ.Узалуд мржња…Не могу нам раздвојити душе неукаљане,сломити руке поломљене,извадити очи бездане.Љубави нашој не могу ништа! Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: Ђурђица Драгаш

Људи, како смо до тога дошли и чему се даље надамо?

8. новембар 2025.

Како то да на градском гробљу у Земуну, у главном граду државе Србије са православним хришћанима, крст и молитва за упокојене могу бити мржња према било коме, и како било ко, на заједничком гробљу може полагати право да се на некој парцели не може вршити верски чин људи друге вере? Пише: Гордана Достанић Пратим на сајтовима кривичне пријаве Јеврејске општине Земун против УГ Јадовно 1941. из Бања Луке и њеног председника др Душана Басташића. Читам и трљам очи и питам се како смо до тога дошли. До тога да се кривичном пријавом прети због одржаног помена и постављеног крста над гробницом 6.500 српских мученичких душа, побијених у логору Семлин (Anhaltelager Semlin),

СЕЋАЊЕ НА МАСАКР У КРИВОЈ РЕЦИ: Палили људе, дигли цркву у ваздух, најмлађа жртва беба Вера

19. октобар 2025.

Средина октобра 1942. године најужаснији је период у сећању мештана Криве Реке и Копаоника, а први попис жртава који је урадио судија Радован Марковић исте године сведочи о размерама трагедије: фолксдојчери су тада побили више од 300 мештана поткопаоничких села у масакру у коме су пекли људе, палили читаве породице у колибама, стрељали на ливади, ампутирали им руке и ноге. Остало је упамћено да су 70 цивила угурали у претходно минирану Цркву Светог Петра и Павла и дигли је у ваздух. СС дивизија „Принц Еуген”, у чијим редовима је било око 1.500 војника, подунавских Немаца, под командом пуковника бивше војске Краљевине Фрање Кодра и са Бугарским 36. пешадијским пуком од

Наташа Дракулић: Празна села и гробови без имена

13. октобар 2025.

Име села Дивосела у Лици, крај Госпића, настало је етимолошки спајањем речи дивно и село. Кажу да је баш такво и било; богато и велико, на лепом положају, мада то не знам јер никад у њему нисам била иако ми километражом није било далеко од родне куће. Била сам недавно тек надомак, у манастиру Медак, који више од три века одолева велебитским ветровима, али данас је, нажалост, усамљен. У прошлости, до Другог светског рата, село Дивосело је било још богатије и насељеније са православном црквом саграђеном половином 18. века, посвећеној Рођењу Пресвете Богородице или Малој Госпојини. Имало је и велику школу, а број становника се по пописима становништва из друге

Сама смрт, чин умирања – то ми није било јасно, о томе нисам имао никакве предоџбе

9. октобар 2025.

Навршило се осам година од упокојења Милана Басташића, мог оца, некадашњег једанаестогодишњег дјечака, јасеновачког логораша. ENGLISH VERSION Тим поводом, преносим дио његовог свједочења, објављеног 2010. године у књизи „Билогора и Грубишно Поље 1941-1991.“ чији је аутор. Са непуних дванаест година, као дјечак сврстан међу мушкарце, марвеним вагоном из родног Грубишног Поља, превезен је у Јасеновац. Сплетом околности које никако не могу бити случајне, након два мјесеца, оболио од тифуса вратио се кући. Преживио. Једини преживјели дјечак јасеновачки логораш са Билогоре. Идем у смрт, тога сам свјестан, али тај пут у смрт нема завршног „чина”. А, у ствари, он, тај „чин” – то је смрт. Ујутро устајемо, хладно, све је влажно,

Ђурђица Драгаш: Повратак кући

9. октобар 2025.

Питају ме где сам била до сад… Сагињем главу… Сама сам…. Слушам птице… Питају ме где сам била до сад… Ћутим… Пружам руке ка небу, чини ми се да додирујем ивице облака.. Осећам њихову паперјасту мрежу под прстима. Смеше ми се, нестални, нежни, далеки.. Питају ме где сам била до сад… Сагињем главу… Корачам кроз дивље траве, купине ми се пењу уз ноге… Милујем њихово трње… Неболно је, као да само жели да му будем близу, да осети људску кожу, топлоту, ритам мог срца .. Пита ме где сам била до сад… Плачем.… Чујем чекрк са бунара… Трчим…жељна, срећна, опијена.. Чека ме канта пуна воде… Не размишљам, не питам…пијем, гасим

Ослобођени Јасеновац

8. октобар 2025.

Ишао сам у логор Јасеновац да опишем то што ћу тамо видјети. Били су посљедњи дани априла, лијепи дани, небо ведро, сунце грије. Година је 1945. А ријека… то је ријека Уна низ коју идемо. Аутор: Ћамил Сијарић Оно неколико градића и насеља низ ову ријеку ослобођено је од усташа и Нијемаца: Босански Нови, Двор на Уни, Костајница и Дубица. Са лијеве стране пута низ који идемо брда су, а тамо иза брда топови су – чују се некако као испод земље. Знамо да је пут пред нама миниран, али никако не можеш знати на којем су мјесту постављене мине, па идеш онако на своју срећу… Испред подне – а

Милан Басташић (1931 – 2016.)

7. октобар 2025.

Био је један од оснивача удружења грађана Јадовно 1941. Навршило се осам година од упокојења. Рођен је у Грубишном Пољу 30. јануара 1931. године у породици Луке и Евице (р. Ђукић), као треће дијете. Отац му је био солунски добровољац. Тадашњу четворогодишњу основну школу је завршио у Грубишном Пољу.Крајем априла 1941. године хрватске усташе му хапсе оца и осамнаестогодишњег брата Стеву и потом их убијају у Јадовну на Велебиту. Послије масовног масакра српског народа на Билогори и у Грубишном Пољу концем септембра и почетком октобра 1942, Милана су са мушкарцима усташе отјерале у Јасеновац, а мајку и сестру Јованку у Сисак. Игром случаја се спашавају из логора. Крајем рата, по

Ђурђица Драгаш: ТАМО

3. октобар 2025.

Тамо у крају моме црвени се јабука и кућу чува. Шипурак на сунцу спава.Тамо у завичају мирише сои самује пожутела трава. Облацима ветар размазује небо.Тамо у крају моме црвени се јабукаи кућу чува.Кућу без зидова, без крова и врата.Кућу срцем отемељену,душом озидану,сећањем покровљену. Спушта се јесен низ двориште.Тамо у завичају још мирише земљаи корита жедна чекају кишу.Бура односи трагове лета,вечна и снажна,невеста камена. Заћи ће сунце.Тамо у крају моме умреће на модрим врховима Велебита,црвено попут кајања.Умреће да би се родило опети сенке заробило наше..Испред кућебез зидова и крова. Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: Ђурђица Драгаш

Ко је био Динко Шакић: Ватрени усташа, комадант геноцидног логора смрти Јасеновац

2. октобар 2025.

Након рата, Шакић заједно са супругом пацовским каналима бјежи у Аргентину а 1947. године у Росарију је отворио малу фабрику текстила. Имао је троје дјеце, којима је крштени кум био Анте Павелић. У Загребу, 4. октобра 1999. године, командант усташког логора у Јасеновцу у Другом светском рату Динко Шакић осуђен је на 20 година затвора Рођен је у околини Имотског. Проглашење Независне Државе Хрватске 1941. године затекло је њега и његовог оца Мату, ватреног усташу, у Босанском Броду. Као такав, Мато је одмах именован за предсједника општине Босански Брод. На тој дужности се истакао злочинима. Динко се оженио Надом Лубурић, полусестром усташког пуковника Вјекослава Лубурића, којем је надлежност била организација

Милорад Екмечић: Број страдалих у Јасеновцу од 500–600 хиљада минимум који се научним испитивањима доказује

2. октобар 2025.

Ниједан научни скуп не може дати коначне одговоре на историју геноцида 1941–1945. Цела српска наука је осуђена да то буде трајан напор који се не сме сматрати завршеним. Српска наука је после Другог светског рата била прикраћена да до краја истражи историјске коренове геноцида који је извршен у Независној Држави Хрватској над српским, јерврејским и ромским народом. Југославија је након 1945. била једина држава на свету чија влада није пребројала своје мртве. Импровизовало се са успостављањем установа за испитивање броја мртвих, гробови и јаме (foibe) на крашком подручју нису отворени, све до расула државе 1991. То је остављало видљиве трагове на све покушаје да научници умисле накнадно и сами да

Душан Марић: Врисак мале Мирјане

30. септембар 2025.

Овако су муџахедини силовали и убили деветогодишњу српску девојчицу. Могу ти причати колико хоћеш, лакше ми је кад причам, као да чемер из себе избацујем, али ти своју патњу, свој ужас од живота који живим, не могу описти. То се, брате мој рођени, не описује. То несрећник којем је од Бога суђено да буде несрећан доживи и однесе са собом у гроб. Овако своју исповест почиње Рада Драгићевић из Доње Биоче код Илијаша, која је 28. децембра 1992. године гледала како јој муџахедини силују а затим убијају деветогодишњу ћеркицу Мирјану. – Не знам да ли ми је теже кад мислим на те тренутке и као да и сад слушам врисак

Ђурђица Драгаш: Знате ли ко је Стојадин Мирковић?

29. септембар 2025.

Имао је Цоле избор. Могао је, као и остали војници са којима је био у војном складишту Барутана крај Бјеловара, да послуша наређење мајора Милана Тепића и повуче се у заклон. Први пут се оглушио о наредбу. Децембар 1990. године. Крај скромне куће у селу Горње Лесковице на Повлену мешају се музика, песма, понос и сузе. Породица Мирковић, њихови рођаци и комшије прате у војску свог Стојадина. Цолету (како од миља зову овог веселог младића) се испунила жеља. Биће тенкиста и после овог славља креће пут Бањалуке, до Центра за обуку возача војних возила. Док весело и прилично пијано друштво слави Цолетов тест зрелости, мајка Аница крије сузе. Бринула би