Логор Јадовно на Велебиту, први логор масовне смрти на подручју Независне Државе Хрватске, и након пуних 50 година по много чему представља енигму, прије свега по великом броју невиних жртава. Планински пропланак ограђен бодљикавом жицом, с неколико дрвених барака, у којима су боравили логорска управа и усташе то није био логор у правом смислу те ријечи, већ посљедња животна тачка оних који су из разних крајева НДХ упућивани у концентрациони логор Госпић, а преко њега у смрт. Мјесто гнусног злочина утемељеног у геноцидном законодавству НДХ, које се у пуној мјери манифестовало масовним терором над српским и јеврејским народом. Звјерства извршена на Велебиту и отоку Пагу од средине априла до поткрај

И с подручја Херцеговине, у исто вријеме када и из других крајева НДХ, Срби су транспортовани, преко Мостара, Сарајева, Славонског Брода, Загреба и Карловца, у логоре Госпић, Јадовно и Слана. Овај пут је прешао велики број Срба и Јевреја из Мостара, Љубиња, Требиња, Стоца, Љубушког, Коњица и других херцеговачких насеља. У вријеме капитулације Краљевине Југославије, 16. и 17. априла, у Мостару је успостављена усташка власт. За усташког повјереника је постављен Иван Хочевар, дотадашњи гардијски официр. Истовремено је формиран усташки стожер, на чијем челу се налазио Станко Шарац, а чланови су били: Ђуро Спужевић, судија, Стјепан Барбарић, судија, постављен за логорника, Петар Врдољак, професор, Мато Бунтић, директор занатске школе, Мирко Удиљак,

IIНЕЗАВИСНA ДРЖАВА ХРВАТСКА ДРЖАВА ГЕНОЦИДА И КОНЦЕНТРАЦИОНИХ ЛОГОРА Успостава Независне Државе Хрватске   Усташки покрет вуче своје коријене од др Анте Старчевића (1823-1896),[1] названог „оцем домовине“. Иако није имао увијек исти став према Србима, он је својом расистичком теоријом и дјеловањем Странке права, коју је основао 1861. године, покренуо праву лавину мржње против Срба, које није признавао за народ, већ за „нечисту пасмину“ зликовачке ћуди и „влашки накот“ који треба истријебити.[2] Неке владајуће политичке идеје у Хрватској XX вијека заснивају се на Старчевићевом учењу. Његови сљедбеници, као што су Јосип Франк, Доминик Мандић, Иван Пилар, Керубин Шегвић, Анте Павелић и други, више од пола вијека су на тлу Хрватске развијали

У Босни и Херцеговини је хапшење Срба, Јевреја и југословенски опредијељених Хрвата и Муслимана почело у априлу и мају, као и у другим дијеловима НДХ. Затвори су се брзо пунили невиним људима, којима нико није објашњавао зашто их хапсе, затварају, туку и одводе у логоре. Поглавниково повјереништво у Сарајеву, повјерено професору Хакији Хаџићу и жупнику цркве Св. Јосипа Божидару Брали, средином априла је организовало хапшење Срба и Јевреја у Сарајеву и његовој околини. Први похапшени Срби, међу којима су били Милан Божић, протојереј и вјероучитељ из Сарајева, човјек који је неколико пута био биран за народног посланика, затим доктор Војислав Бесаровић, предсједник трговинске коморе у Сарајеву, професор Милан Јањешевић, управник

У вријеме масовних хапшења у Загребу, почетком јула, усташе су хапсили Јевреје и Србе и у Вараждину. Хапшењима је руководио извјесни Грегл (Grögl), виши усташки функционер, према расном закону полујеврејин. По његовој заповијести, усташе су ноћу ишли од стана до стана и наређивали Јеврејима, како мушкарцима тако и женама с дјецом, да се спреме за одлазак у року од 15 минута. Тако похватане Јевреје би потрпали у теретне вагоне на жељезничкој станици и преко Загреба транспортовали у логор Госпић. Током транспортовања, били су изложени окрутностима за које нема довољно ријечи. Зато овдје наводим ријечи из елабората о злочинима над Јеврејима, у којем је изнесен и језовит примјер како је „једна

Хапшења Срба и Јевреја у Карловцу, те Срба на Кордуну и Банији, такође су почела у априлу 1941. Међу првим Србима у Карловцу, 16. априла су ухапшени професор и катихета Милан Радека, Михајло Медаковић, Димитрије Димић, Божидар Дозет, трговац, Јанко Михајловић, трговац, Милош Улемек, трговац, Стеван Дракулић, Милан Козомарић, трговац, Андрија Новаковић, Душан Докмановић и Михајло Затезало, жељезничари, Ђорђе Пајић, гостионичар, Петар Каран, Ђуро Грудић, Миле Цревар, Вујо Воркапић, Андрија Воркапић, Душан Маројевић, Ђуро Шарић, Урош Петровић, Ђуро Петровић и други. Већ крајем априла и почетком маја, ухапшено је више Срба и Јевреја. Међу њима су били и познати професори Марко и Перо Сабљић, др Никола Бадовинац и инжењер Иван

У казнионицу Окружног суда Госпић, коју ће претворити у логор, усташе су похапшене Србе из Госпића и читаве Лике почели да доводе већ 11. априла 1941. године. Током маја и јуна, прилив ухапшених је растао из дана у дан, а по изградњи комплекса логора Јадовно, транспорти са Србима, Јеврејима и Хрватима су у Госпић стизали из свих дијелова НДХ. Интензивније, свакодневно довођење на губилишта логора Јадовно почело је почетком јула и трајало све до 18. августа 1941. Почетком јула је концентрациони логор у Госпићу потпуно завршен и оспособљен да прихвати дневно и до 1.000 заточеника. То потврђује и Налог Равнатељства за јавни ред и сигурност НДХ од 8. јула 1941,