Na televizijskim ekranima širom sveta nizale su se potresne, zastrašujuće i nepodnošljive slike. Istovremeno sa svojim sunarodnicima, 17. i 18. marta 2004. gledao sam pogrome koje kosovski Albanci sprovode nad Srbima.
Desetine hiljada njih ubijali su i progonili Srbe koji su ostali na Kosovu posle juna 1999, otimali su i pljačkali njihove kuće i imanja. Taj organizovani talas nasilja brzo je preplavio oružane kontigente KFOR-a; neki su se suprostavljali, dok drugi nisu ni mrdnuli prstom.
Crkve u centru Prizrena su oskrnavljene i popaljene, kao i zgrade pravoslavne bogoslovije, koje su završile u plamenu zajedno s bibliotekom retkih knjiga i rukopisa, zbirkom ikona i eparhijskom arhivom. Čak i više nego muškarce i žene, hteli su da s Kosova prognaju i samo pamćenje.
S martovskim događajima otišao je u nepovrat i sam projekat OUN o stvaranju „multietničkog, tolerantnog i demokratskog društva“. Mediji su jednodušno osudili te pogrome.
Političari su sa svoje strane osudili nasilje, kao i diplomate i visoki funkcioneri NATO-a koji su otada počeli da javno govore da su Srbi žrtve „etničkog čišćenja“. Ukratko, ceo svet je osuđivao. Ali šta su radili osim što su osuđivali? Ništa!
I šta vredi osuda ako posle svake reči osude ne usledi akcija? Opet ništa. Između reči i akcije koja je trebalo da usledi zjapio je dubok jaz. Ljudi su izražavali saosećanje, zgražavali su se i žalili Srbe, ali se ništa nije preduzimalo, a stanje na terenu ostalo je isto. A „u početku beše akcija“, kako je to pisao Gete. Sve ostalo za mene je bilo puko naklapanje. Želeo sam da pomognem tim Srbima u enklavama, o kojima niko konkretno nije vodio računa. Hteo sam da im pomognem iz idealizma i ubeđenja, jer pripadamo istoj kulturi istoj civilizaciji.
Hteo sam da budem učesnik istorije, a ne samo njen puki posmatrač… Ove reči koje sam napisao u svojoj knjizi „Svi moji putevi vode ka Srbiji“ možda i najpribližnije dočaravaju glavni razlog zašto sam odlučio da pre 17 godina krenem u svoju humanitarnu misiju.
Arno Gujon
Izvor: VIDOVDAN