Архитекта Пеђа Ристић: Београд вапи за јасеновачким меморијалом

Две реке, Сава и Дунав, на неки начин одредиле су судбину архитекте Пеђе Ристића, аутора неких од најлепших новијих српских цркава. Бивши члан „Медијале“, а потом Enfant terrible београдске уметничке сцене данас има 87 година. Био је у тиму Богдана Богдановића када је овај правио јасеновачки споменик Камени цвет. Потом је прошле деценије у Скупштини града покренуо иницијативу да се на Великом ратном острву подигне црква мученицма чија је тела избацила Сава и где их је сахранио Тома Максимовић, Недићев министар за избеглице. Прошле године овај човек био је у жирију за израду Меморијалног комплекса жртвама Јасеновца у Доњој Градини, а нада се да ће 2017. и његова црква почети да се гради на месту страшног злочина у Доњој Градини.

– Сећам се Београда 1941-1944. – прича нам Ристић док шетамо дуж савског кеја подно Калемегдана. – Са четири године научио сам да пливам, а од девете до петнаесте више нисам улазио у Саву. Лешеви су тада пливали уместо људи.Вадили су их код Куле Небојше и сахрањивали на лицу места.Вадили су их на Великом ратном острву, где је никло велико гробље од малих белих крстача. На острву, које су тада држали Немци, сахрањивао их је Тома Максимовић. Никада после рата та гробља нису обележена.

Док осматрамо шпиц Великог ратног острва, где је било гробље, Ристић се „враћа“ на мирис смрти током окупације Београда. Каже, то му је одредило занимање. Да прави цркве.Тих година обале су биле пуне лешева људи побијених у Хрватској.

Према речима неимара, на три места у граду, током окупације, прикупљана су тела уморених у Јасеновцу. Једна масовна гробница, за коју се причало да је у њој укопано 2.000 жртава, налази се код Куле Небојше на Калемегдану, а масовне гробнице са не зна се колико сахрањених постоје и с друге стране реке. Поклане Србе вадили су лађари, а Ристић се сећа Словенца који се презивао Рак и који је увек био ту да помогне да се људи достојно сахране.

– Слике лешева поређаних у врсти испред куле никада нећу заборавити – наставља Ристић. – Први пут 1942. Дунавом су стигле мађарске жртве из Новог Сада. Због тих призора у мени се родила мисао како смо као генерација дужни да оставимо белег где су ти људи сахрањени и да у историји оставимо траг ко су ове жртве, зашто су уморене и ко је крив за то. Јер,јасеновачки злочин је хрватски геноцид расут Савом све до Црног мора.