Арбитар је свирао почетак рата

уочи утакмице између Динама и Звезде у Загребу, на трибинама 13. маја 1990. године, хулигани с трибина први пут су употребљени у политичким сукобима

Александар Апостоловски

Чедно су изгледале трибине „Маракане“ и „Стадиона ЈНА”, сплитског „Пољуда” или загребачког „Максимира” у време црвене диктатуре. Врхунац делинквенције догађао се кад су очеви, стричеви или ујке, у бесу, викали да „судија нема пишу”. Била је то експлозија најнижих страсти, готово контрареволуционарна активност, која се окончавала тако што су се галамџије враћале кући, на недељни ручак.

С таквим типовима у оделима и с краватама није могао да се изведе ни поштен развод брака, а камоли крвави грађански рат и распад земље. За такав пројекат су биле потребне паравојске састављене од стотину хиљада бесних дечака. Тим дечацима убризгавани су исти састојци, сачињени од мржње, национализма суровости и бездушности, како би се створили роботизовани војници мрачне будућности.

И, утакмица је могла да почне. Југо­лига била је заправо светски вредно место фудбалског бизниса, моћни концерн финансијског инжењеринга и суптилне муљаже запетљаних међурепубличких односа. Ко је озбиљан посматрао фудбал као игру, као наизглед хаотично трчање за лоптом и давањем голова? Само наивци, наравно.

Прва југословенска лига била је политички полигон републичких кадрова и муфљуза највишег ранга, који су, заједно са судијама, црним фондовима, комесарима за безбедност, све самим генералима Удбе или КОС­а, и, разуме се, усијаним медијима, створили циркуски спектакл који се из недеље у недељу настављао, апсурдно и надреално, као чекање Годоа.

Али, моћни републички клубови, а сваки од њих је био спреман бар за финале Купа Уефа, од сарајевског Жеље до Радничког из Ниша, представљали су нове симболе посткомунистичких етничких каприца, који су ескалирали у неизлечиву параноју. Било је, ипак, и дозе романтике у том пројектованом паранормалном свету, кад је један од првих идеолога „гробара”, цвикераш Пампи, заправо Троцки српског хулиганизма, заробио вођу навијача Динама у возу за Шид, извесног Бубу Луђака, одвео га на гроб центарфора Драгана Манцеа, везао га за дрво и терао га да пева Партизанове песме. Кад је наишла Манцеова мама, хулигани су побегли, црвенећи од срама.

После су Бубу одвели кући, везали га за радијатор и терали га да цео дан гута тегле препуне љутих папричица. Истина је да ову тезу о феферонама којима се хранио вођа „бед блу бојса”, присваја и Пеца Панкер, командант Звездиних „делија”.

Нема овде неке нарочите филозофије, која се углавном маскира социолошким истраживањима о настанку насиља на трибинама. Наравно да су завереници у одајама домаћих и страних служби, добивши налоге од политичких вођа, спровели план о стварању нове сорте хулигана, с намером да дестабилизују земљу и унесу страх и насиље као основно стање страшних дана и тек нешто језивих ноћи.

Врхунски оперативци, попут омиљеног агента Станета Доланца, Жељка Ражнатовића Аркана, кога усваја Слобин шеф полиције Радмило Богдановић, шаљу се на север „Маракане”, док се слични теренски радници хрватске службе шаљу на загребачки „Максимир”, да би све било спремно за утакмицу одлуке. Сусрећу се Динамо и Звезда, 13. маја 1990. године. Утакмица није одиграна, али је судија свирао почетак рата! Сасвим случајно, на тај дан, 1944. године, основано је Одељење за заштиту народа, у народу злогласна и мистична ОЗНА, чији агенти­духови још лебде у кожним капутима по бившим републикама, плашећи малу децу и угрожавајући тамошње крхке демократије.

И, гле ироније: на Дан безбедности почињу грађански сукоби, сукобом „делија” и „бед блу бојса” на трибинама, које су потом Туђманове нове власти искористиле за смену српских кадрова у хрватској полицији и телевизији, док су на супротној, српској страни, нереди приказани као повампирење усташтва, које могу спречити само нови српски хероји, предвођени удбашким шармером, пљачкашем банака и вођом тигрова с беби фејсом. Најпре је та навијанска чељад клицала Вуку Драшковићу и Шешељу. Али је, после уласка Аркана на север, почело да хучи Слобино име. У Хрватској се догодило нешто слично. „Динамовци” су кренули најпре с клицањем комунистичком функционеру Стипи Шувару који је, какве ли стадионске заблуде, све време био за очување југословенства, да би се, уз долазак Анте Готовине из Легије странаца, ствари вратиле на своје место. „Бед блу бојси” су пронашли старог, Партизановог навијача, Фрању Туђмана.

Звери су пуштене с ланца. Политичка употреба хулигана започета је на „Максимиру” и показала се тако успешном да се он такве стратегије држања грађана у вечном стању страха не одустаје ни дан­данас.

И тако је од Вардара па до Триглава.

Некада су се навијачи Звезде, који су се толико поносили именом „цига­ ни”, изненада, без свештеника и два сведока, прекрстили у „делије”. Ваљда је креаторима великог сценарија изгледало драматуршки нелогично да за српску ствар крваре браћа чергари. Новорођене „делије” са севера и њихови двојници с „Максимира”, чине регрутну базу паравојски, одлазећи у свете српске и хрватске земље. Хулигани постају хероји, ратници за лепу нашу и лијепу њихову ствар, у том, тако једноставно дизајнираном поретку посттитоизма.

Рат је завршен, али се сукоби настављају мирним средствима. Хулигани су само прешли у резервни састав, као територијална одбрана и цивилна заштита републичких квазидемократских режима.

Хулигани добијају нову улогу. Постају аниматори транзиције, који се активирају према потреби. Отуда толика збуњеност нормалног света, који никако не може да схвати како је могуће да хулигани заправо функционишу као корпорације. Они имају своје компаније. Вође с трибина су чланови управних одбора клубова. Они држе контролу над пословима с дрогом, обезбеђењем сплавова и осталих угоститељских објеката… Њима се не суди, они су недодирљиви, као што је то серија „Луда кућа”. Наиме, не смеш да додирнеш даљински и одгледаш ту умотворину, јер ће те, ако си нормалан, ударити струја, одрећи ће те се отац и мајка преко билборда, треснуће те гром… Да ли је оно најгоре регрутовано у ту војску, у којој вође живе као генерал­пуковници: имају огромне гајбе, возила, шофере, љубавнице, или заправо ти дечаци, претворени у плаћенике, нису имали нарочитог избора?

Свакако да у моралном расулу обичном човеку није лако да разоткрије сву травестију српске драме. Чак и то да наша бедна фудбалска лига постоји, заправо, искључиво ради њих. Целокупна фудбалска мрежа, са стадионима као скелетима некадашњих храмова фудбала, с тимовима губиташима и играчима који једва чекају да утекну с травнатог тамног вилајета, функционише да би се хранила та мистична хулиганска хидра, с јасном хијерархијском организацијом по дубини: од редова до генерала.

Тај паралелни милитарни свет српског универзума испуњава све жеље: изазива грађанске ратове, изводи демократске и антидемократске револуције, спречава геј-параде. Наравно да је велики свет постјугословенско доба поставио на истим друштвеним и политичким обрасцима, немајући времена да, макар суптилним завереничким марифетлуцима, сакрије део савршеног плана о контроли колонијалних државица на простору бивше Југославије, југосфере или Западног Балкана – како вам драго.

Зато су хулигани који су породили нову младунчад наша судбина. Кад је требало, устоличили су Слобу. Кад је требало, срушили су га и довели Коштуницу и Ђинђића. Потом су урлицима против њих с трибина најавили њихов одлазак. Кад треба унети додатну драматургију у српски дар­мар, они се активирају као силеџије на навијање.

Извор: ПОЛИТИКА, недјеља 22 мај 2016., стр. 10