АПЕЛ ЗА ОДБРАНУ СВЕТИХ СРПСКИХ НОВОМУЧЕНИКА ЈАСЕНОВАЧКИХ

Ваша Светости, Ваша Високoпреосвештенства, Ваша Преосвештенства!

Пишемо дубоко узнемирени покушајима ревизије историје страдања српског народа у клеронацистичкој НДХ и свесног потпуно неутемељеног смањивања броја жртава како у злогласном концентрационом логору Јасеновац, тако и у целој НДХ.

Оно што посебно узнемирава све нас јесте чињеница да се „Туђмановој историографији“ последњих година све више и све гласније придружује и владика славонски Јован (Ћулибрк).

И не само неутемељеном одбраном Степинца (узгред, потпуно раскринканом), него и узнемирујућом ревизијом о питању броја жртава у Јасеновцу. Владика Јован и представници Музеја жртава геноцида из Београда на челу са Вељком Ђурићем Мишином (чија директорска фотеља директно зависи управо од владике Јована као председника Управног одбора Музеја) игноришу налазе статистичара, официра и обавештајаца из Словеније, Немачке, Италије и Хрватске, иако је, на пример, познато да су веома тачни и прецизни извештаји које су Немачки обавештајци и официри слали Хитлеру и својим надређеним. Они игноришу рад десетина комисија, конференција, истраживача, сада већ  и таквих какав је Гидеон Грајф, главни истраживач Института за холокауст „Шем олам“ у Израелу, који је приредио студију „Јасеновац, Аушвиц Балкана“.

На званичном интернет сајту Музеја жртава геноцида, отворено се оспорава и омаловажава дугогодишњи рад и вређа личност покојних др Ђуре Затезала и Милана Булајића, оснивача Музеја.

На истом сајту објављена је вест да ће 21. октобра 2019. године у Народној библиотеци Србије бити одржана промоција књиге о броју жртава геноцида у којој се најављују „нове методе истраживања“. Имајући у виду да промоцију књиге организује поменути музеј на челу са својим директором Вељком Ђурићем, а на основу његових изјава последњих година, често у заједничким наступима са владиком Јованом, постоји оправдана бојазан да се ради о скретању пажње јавности да број јасеновачких жртава ни приближно није онолики колико је, на темељу многих изворних података и научних радова, званично утврђено.

Нажалост, директор Музеја увелико образује и промовише младе историчаре запослене у установи којој је на челу, који скоро листом имају чак и отворенији и агресивнији став у прилог туђмановске историографије. По њима, Пицилијеве пећи нису биле „праве“, па тиме ни ефикасне (?), у НДХ нису постојали логори за децу, већ су то била прихватилишта, Јасеновац је био радни логор, у Јасеновцу је убијено 10.000 – 130.000 жртава а у Јадовну 16.000 и томе слично.

Како се епископ Јован наметнуо СПЦ и влади Србије као „стручњак“ за холокауст нама није познато, али нам је познато да се тај владика није бавио никаквим озбиљнијим научним истраживањем јасеновачких жртава.

Познато нам је да он није написао ни један рад о хрватском геноциду, осим што је направио неку библиографију о тој тематици. Он простим логицирањем драматично смањује број жртава и приближава се цифри на којој инсистирају Туђман и његови политички наследници.

Неразумљива нам је одлука наших црквених и световних власти да једној особи, повери челне функције у готово свим институцијама у чијој компетенцији је култура сећања и памћења на Покољ, геноцид почињен над Србима од стране Независне државе Хрватске.

Осим што се на подручју његове свештене епископије налази већи део јасеновачког логорског система, Владика Јован се поред већ поменутих функција налази и на челу Комисије за уређење Старог сајмишта, председник је Одбора за Јасеновац и остала стратишта САС СПЦ, главни је координатор за сарадњу Војног архива Србије и Јад Вашема, члан је комисије за оцену лика и дела Алојзија Степинца.

Са великом забринутошћу казујемо и да су овакве тврдње у супротности са политиком државе Србије која се бори против покушаја Републике Хрватске да умањи број жртава у Јасеновцу и овај логор ужаса прогласи за „радни логор“ у коме су наводно комунисти убијали Хрвате.

Драматично смањивање броја Јасеновачких новомученика, дакле званично канонизованих од стране наше свете Цркве, представља неку врсту поновног убиства тих мученика, па због тога апелујемо на Вас као на озбиљне људе и пастире нашег многострадалног рода, да сугеришете и утичете на епископа Јована да се окане ревизије историје и окрене истинском пастирском раду, а проучавање историје да остави историчарима.

У противном, ако он настави без озбиљнијих научно утврђених доказа да смањује српске жртве пострадале у време НДХ нанеће велику штету не само нашој Цркви и држави већ и читавом српском народу.

У Београду, октобар Л.Г. 2019 по Р.Х.

Потписници по азбучном реду презимена:

Потписници по азбучном реду презимена:

1. Др Мила Алечковић
2. Бошко Антић, контраадмирал у пензији
3. Др Драгиша Бојовић, универзитетски професор, Ниш
4. Душан Басташић, председник удружења „Јадовно 1941.“, Бања Лука
5. Светлана Богдановић, новинар
6. YVES BATAILLE (Ив БАТАЈ), француски историчар
7. Ђорђе Бојанић, историчар, уредник сајта „Српска историја“
8. Др Душан Бањац
9. Др Радмила Васић, универзитетски професор
10. Владан Глишић, адвокат
11. Ранко Гојковић, публициста и преводилац
12. Др Владимир Димитријевић
13. Биљана Диковић, књижевник и новинар
14. Драган Ђерић, председник Српског националног савета Швајцарске
15. Биљана Ђоровић, новинар
16. Вељко Ђиновић, председник удружења „Јадовно 1941“ из Београда
17. Академик Др Србољуб Живановић, Лондон, Велика Британија
18. Др Никола Жутић, Институт за савремену историју
19. Миливоје Бата Иванишевић, председник Института за истраживање српских страдања у ХХ веку
20. Наташа Јовановић, новинар
21. Лука Јоксимовић Барбат, доктор хуманистичких наука
22. Митар Ковач, генерал
23. Академик професор Др Василије Крестић
24. Миодраг Којић, Удружење за одбрану ћирилице „Добрица Ерић“
25. Александар Лазић, уредни портала “Стање ствари“
26. Др Божидар Митровић, универзитетски професор, Москва
27. Др Младен Мирић, универзитетски професор
28. Момчило Мирић, предузетник
29. Душан Миловановић, историчар уметности
30. Ален Новалија, филолог и медиевиста, Љубљана
31. Ранко Новаковић, инжењер, Српски национални савет, Швајцарска
32. Јован Пјешчић, правник
33. Душко М. Петровић, књижевник
34. Војин Пејић, секретар Српског националног савета Швајцарске
35. Сава Росић, преводилац
36. Мирко Радаковић, пуковник
37. Љубиша Ристић, Удружење Српско-руски завет
38. Др Мирјана Стојисављевић, универзитетски професор, Бања Лука
39. Момчило Селић, књижевник
40. Ана Селић, публициста
41. Мр Милисав Секулић, генерал
42. Милан Старчевић, новинар
43. Предраг Савић, НВО „Кућа правде Стразбур“
44. Др Александар Ћорац, универзитетски професор, Косовска Митровица
45. Др Велимир Ћеримовић, универзитетски професор
46. Ања Игоревна Филимонова, кандидат историјских наука, Москва
47. Др Драган Хамовић
48. Јован Хонда, преводилац, уредник сајта „Православна породица“
49. Др Зоран Чворовић, универзитетски професор, Крагујевац
50. Дане Чанковић, председник „СНП – избор је наш“, Бања Лука
51. Мр Слободан Чуровић, професор, Подгорица
52. Др Миладин М. Шеварлић, универзитетски професор

Списак потписника који потписују петицију и после њене предаје у Патријаршију и Министарство културе Србије:

53. Драган Ђоговић, бизнисмен, публициста, уметник