Antifašizam opasniji od fašizma

Početkom devedesetih godina, kada je mila nam Jugoslavija počela da puca po šavovima visokokulturnih zapadnih strasti, veliko ime srpske kulture, avangarda u svakom smislu, Borka Pavičević, po gradova ujedinjene Nemačke, držala je predavanja o bujanju fašizma među Srbima. Iz Hrvatske, Nemačke miljenice, tada se u Srbiju dokotrljala grudva podele Srba na ruralne i urbane, da bi se fašizam među Srbima obogatio posprdnim pojmom populizam.

U sveopštoj istoriji beščašća među Srbima, koju niko nikad neće napisati, za Borku Pavičević time je obezbeđeno počasno mesto u dotičnim godinama, protegnutih do naših dana. Njena misao o Srbima fašistima u Srbiji pala je na plodno tlo. A saglasno njenoj antifašističkoj delatnosti ustanovila je dekontaminiranje srpske kulture od srpskog nacionalizma, da ukoliko se to protegne na još koju deceniju, u Srbiji će službeni jezik biti hrvatski (ako već nije, bar po pismu) – što će predstavljati malecnu epizodu u sveopštoj istoriji beščašća među Srbima. (Za detaljnije obaveštenje o Borki Pavićević pogledaj moj tekst „Magareća klupa“, Novi standard, 2012..)

Na jednom od antifašističkih bojišta protiv srpskog nacionalizma, početkom devedesetih našao sam se na predstavljanju jedne knjige. Izdavač je manje poznat i izražava se kroz ime NNK, a knjiga je bila o ribama Srbije. Ne sećam se punog naslova. Tada sam izdavaču postavio pitanje zbog čega je knjiga štampana latinicom. Autor, ne pamtim mu ime, drčno se isprsio i rekao da će on odgovoriti.

Usledila su objašnjenja, sve po komunističkoj recepturi, iz Novosadskog dogovora, iz 1954.. Najpre da će to moći lakše da razumeju stranci, da je to univerzalno pismo, da svi kulturniji narodi pišu latinicom (pogledaj moj tekst „Opsenarska igra latinice“, Zbilja, 15. decembar  1994.; ili „Mali prilog najnovijim prepucavanjima o ćirilici“, Vaseljenska TV 2015.), da je sve na kompjuterima latinicom i, kruna razloga bilo je, „dosta nam je tog fašizma sa ćirilicom“. Takva rečenica se ne zaboravlja lako.

Autor knjige o ribama Srbije za borbu protiv ćirilice zauzeo je antifašističku busiju, isto kao što je Borka Pavićević za borbu protiv duha srpskog nacionalizma zauzela tu istu busiju.

Ali pazite na ovu podlu, prefriganu i prljavu zamenu: rodoljublje se oslovljava kao nacionalizam! A veliki stručnjak za zanemarivanje srpskog jezika i pisma, akademik, ugledni član Odbora za standardizaciju srpskog jezika i fakultetski profesor dotičnog predmeta, Ivan Klajn, u svom „Velikom rečniku stranih reči i izraza“ (potpisan sa Milanom Šipkom), za ovu sablažnjivu reč na prvom mestu daje značenje „kulta sopstvene nacije na štetu drugih, preterani patriotizam; šovinizam“. I od akademika je mnogo.

Zarad mlađih treba ponoviti i ponavljati: komunisti, dok su se utemeljivali u vlasti, kada su kožni mantili noću odvodili ljude, a Goli otok je radio punom parom, osim često korišćene reči „narodni neprijatelj“, za odstranjivanje svakog ko bi im se našao na putu, koristili su i reč „fašista“. I sama ta reč ne samo da je za sobom povlačila potpunu društvenu osudu, već i potpuno isključivanje iz redovnih tokova života u društvu – što je danas nalik onom što se zove marginalizacija ličnosti. I to je kod komunista davalo vrunske plodove.

Razlog za takav postupak je veoma prost: kada nekoga žigošemo i gurnemo u zapećak, on mu ga dođe kao živ ukopan, sahranjen, izbačen iz života. I tamo, u tom svom budžaku, može da radi šta god hoće, ali to nema nikakvog učinka na društvo. Ali eto, naši antifašisti orgijaju li orgijaju, u javnosti i među zabludelim dušama.

Onda je i prirodno da se zapitamo: ako je u takvoj delatnosti komunistima cilj bio da se utemelje u vlasti bez raznih smetala, koji je cilj ovim našim antifašistima.

Polako, i to će doći na red.

Sledeći moj susret sa antifašistima imao sam preko interneta.

Na sajmu knjiga u Beogradu, 2012. godine, pojavila se knjiga nacickanog naslova „Srpske narodne bajke“, a potpisani autori su David Albahari i Dragan Velikić. Nije greška: zaista su potpisnici autori. I što je najčudesnije – to nije laž, premda je branitelji tog varvarskog čina ublažavaju dodatkom naslova knjige: „za decu HHI veka“.

Ukratko da kažem: ovo je jedan varvarski nasrtaj na srpsko kulturno nasleđe, o čemu sam pisao („Siledžije u srpskom jeziku“, Novi standard, 2012.) i potom bio stavljen na stub srama kao fašista. A sajt Libreto (u tekstu Srbovlasnici, od 04/December/2012 Page 1 of 3)  od sajta e-NOVINE mrtav ladan preuzeo je ocenu da sam fašista zbog svog mišljenja o ovom činu Davida Albaharija i Dragana Velikića. Kao potpisnik te preuzete ocene je potpisnik, u ime Žirija, obrazloženja nagrade koja je toj knjizi dodeljena na sjamu knjiga te godine – ime nisam uspeo da otkrijem, budući sakriveno iza izvanrednog doprinosa revitalizaciji našeg književnog i kulturnog nasleđa – kako god ko da shvati revitalizaciju, tu se krije rez skalpelom po srpskom nasleđu, tupim ili oštrim, nebitno je.

Istine radi treba reći, da je potpisnik u ime Žirija, u istom tekstu, e-NOVINE u jednoj reči sagledao u „antifašističkoj“ ludosti. Pa nek svako tumači kako mu je volja.

Najnovije i najupečatljivije oglašavanje antifašističkog duha u Srba u Srbiji imamo u novinama koje se zovu „Danas“, od 13. februara 2018., (ovde nemamo stranu Page, već umesto Page stoji dijalog) i koje se štampaju na pismu naroda koji su na većem kulturnom nivou i pismu koje je novosadski u Matici srpskoj trebalo da osnaži bratstvo između Srba i Hrvata, jer su Hrvati deceniju ranije, uz blagoslov Alojzija Stepinca, potamanili preko milon Srba.

U zvona antifašizma sada udara Zlatoje Martinov, član Glavnog odbora Saveza antifašista Srbije. Motor njegove volje za tu zvonjavu je dokumentarni film „Koncentracioni logor Zemun“, Veljka Đurića Mišine. I to je obelodanjeno kao Kritika dugometražnog dokumentarca Koncentracioni logor Zemun.

Kritika je veoma, veoma poželjna, i ništa manje od samokritike, u slobodnom i demokratskom društvu, kako su to govorili komunisti i čiji duh provejava kroz današnju reč u Srba – antifašizam, pa da im se i ja pridružim. Time s odobravanjem i uvaženjem treba prihvatiti i kritičku misao antifašiste Zlatoja Martinova.

Ali to što nam Zlatoje Martinov, s naslovom Film bez uloge Nedića, nudi kao Kritiku dugometražnog dokumentarca Koncentracioni logor Zemun falsifikuje reč kritika (ne zbog okupatorske latinice). Pa tako da to može  da bude sve, ali najmanje kritika.

Nije Zlatoja Martinova svrbeo film o kome daje svoje mišljenje, već nešto drugo, da bi mu film bio samo uzgredni povod, a latinično okrilje novina „Danas“ dođe mu kao prirodno okruženje, iako se ograđuje rečima LIČNI STAV.

Da se osvrnemo samo na ključne činjenice čija lepeza pokazuje šta to zapravo govori Zlatoje Martinov.

„U filmu (…) njegov autor svesno izbegava da pomene (…) sramnu ulogu kvislinške vlade Milana Nedića u hapšenju i isporučivanju Jevreja nemačkom okupatoru“.

U filmu se upravo u tekstualnom delu, govori spiker, objašnjava do detalja „sramna uloga kvislinške vlade Milana Nedića…“, ali se uopšte do detalja ne objašnjava kakva je i pod kojim uslovima to uloga bila tog kvislinga tokom nemačke okupacije. Samo što se uzgredno pominje njegovo kvislingovanje. Što je i prirodno – budući da film govori o Koncentracionom logoru Zemun.

Onda, Zlatoje Martinov zamera autoru filma što nije ni pomenuo „antimasonsku i antijevrejsku izložbu u Beogradu (a slična organizovana u NDH se u filmu naročito svesno apostrofira!)“, potom dodaje još neke detalje, a kruna tih detalja je podatak da su tada izlazeće novine u Beogradu imenicu Jevrejin pisale malim slovom.

Ako ćemo se poslužiti načinom rasuđivanja Zlatoja Martinova, onda mi njega možemo da optužimo, da na krilima prvog zakona Nezavisne države Hrvatske, koju on zove NDH, zakona Ante Pavelića o zabrani ćirilice, sa radošću uvažava ustaški zakon i svoju kritiku nudi nam na latinici.

Potom, opet na račun Milana Nedića: „Isto tako u filmu nema ni jedne jedine reči o antisemitskim i prohitlerovskim Nedićevim govorima, a još manje o istupima Dimitrija Ljotića osvedočenog srpskog fašiste“.

Iz ovoga sledi da je Milan Nedić držao govore negde u Zemunu, pred zgradom u kojoj se nalazila redakcija nekog hrvatskog književnog lista, gde je glavni urednik bio hrvatski pesnik Gustav Krklec, a da je Dimitrije Ljotić u ostalim delovima Nezavisne države Hrvatske hvatao Jevreje i sprovodio Nemcima na dalji postupak.

Osim što nije u dobrim odnosima sa logikom, Zlatoje Martinov zanemaruje ovaku i sasvim sledstvenu konkluziju i autoru pripisuje zanemarivanje Nedićeve krivice za kolaboraciju u Srbiji pod okupatorskom nemačkom vlašću. Pa onda navodi činjenicu da je kolaboracionistički srpski aparat hapsio i isporučivao Jevreje nacistima i obezbeđivao ishranu za logor Staro sajmište – što Nedića tereti za saradnju sa okupatorom, a to za autora filma nema nikakvog značaja.

Da budemo učtivi i  ne kažemo da Zlatoje Martinov laže, nego da je sedeo na ušima tokom projekcije filma, jer  te se činjenice nekoliko puta ponavljaju u trajanju filma.

Potom Zlatoje Martinović zamera autoru što je, uz pokušaj desnice i srpskih nacionalista još od početka devedesetih, uzeo da nekako poveže logor u Jasenovcu i „stradanje Srba i Jevreja“ sa logorom Staro sajmište, jer su oba „bili na teritoriji NDH“ (baš se Zlatoju Martinovu ne da da kaže Nezavisna država Hrvatska). On bi kanda da je Staro sajmište u ta vremena bilo na teritoriji Srbije a ne na teritoriji povjesnih hrvatskih težnji, pošto je bliže Beogradu nego Zemunu.

Ovde nas Zlatoje Martinov upoznaje sa novim načinom vrednovanja mesta u nekoj državi, što je ravno tome da ako čovek prođe pored trafike, time je on automatski pušač. A što ništa manje nije vredno pažnje: on ne bi da se govori o tome kakav je duh vladao u Nezavisnoj državi Hrvatskoj, na čijoj teritoriji se i nalazio logor Staro sajmište uz čitav niz drugih logora, od Jasenovca, Jastrebarskog, do Jadovna i Paga. On, Zlatoje Martinov, kome je teško da imenuje punim imenom i prezimenom tu državu, kao da bi želeo da kaže da je taj logor nešto sasvim nespojivo sa Nezavisnom državom Hrvatskom, a da je to tako prirodno za Srbe i Srbiju!!!

Mada Zlatoje Martinov priznaje da je Staro sajmište formalno bilo „deo tertorije NDH“ (opet bez punog imena i prezimena ove hrvatske državotvorne pojave), ali ne može da odoli pa nešto dalje kaže da je prećutana uloga i doprinos Nedićeve kvislinške vlade Holokaustu u Starom sajmištu, posle čega su nacisti zadovoljno konstatovali da je Srbija prva zemlja u Evropi koja je „očišćena od Jevreja“.

Vrlo zanimljivo: logor je u Nezavisnoj državi Hrvatskoj, a odgovornost za njegovu delatnost pada na teret Srbije, a i zato što je bliži Beogradu nego Zemunu.

I još zanimljivije: uz ono za šta Zlatoje Martinov tereti kvislinga Milana Nedića (voljnog ili nevoljnog kvislinga, pitanje je sad) po redosledu navedenih činjenica u kritici, ispostavlja se da je Srbija svojim delanjem, pod Nedićem, sebe očistila od Jevreja i da je tako po tome postala prva zemlja u Evropi.

Najzanimljivije sledi na kraju.

Inače Zlatoja Martinova kritika dugometražnog dokumentarca ima još takvih pikanterija, ali da izdvojimo još jednu. Bez širih citiranja, na veoma otvoren način, kritičar dokumentarca autoru osporava to što zaobilazi ključne istorijske činjenice iz knjige na osnovu koje je i nastao film. A valjda i studenti prve godine filmske režije nauče da je predložak za film jedno, dok je sam film nešto drugo – pa i u slučaju dokumentarnog filma, što, međutim, ne važi za Zlatoja Martinova.

O razlozima takvog njegovog odnosa prema filmu, prema svemu rečenom, ne moramo nagađati. On nas sam navodi na najdublji povod svog razumevanja ne samo ovog filma, već i nečeg daleko šireg i obuhvatnijeg.

U završnom pasusu svoje kritike, koja je LIČNI STAV „Danasa“, Zlatoje Martinova kaže: „Ovaj film je pokazao da se i danas, nažalost, nastavljaju interpretacije istorije ovog logora u matricama srpskog nacionalizma“.

Da razgrnemo ovu kritičarsku maglu i dim, pa da uprostimo: Zlatoja Martinova ne brine da li ovaj film laže ili saopštava istinu, već kao član Glavnog odbora Saveza antifašista Srbije u filmu uočava srpski nacionalizam koji, kao nacionalizam po sebi, po Ivanu Klajnu nosi „kult sopstvene nacije na štetu drugih, preterani patriotizam“ i „šovinizam“.

U nešto mirnijem usredsređenju sve ovo od Zlatoja Martinova pokazuje se kao Prokurstov krevet za autora filma Koncentracioni logor Zemun. Za one koji su gledali Prokursta na delu jasno je da se u ovoj kritici sprovodi obračun sa srpskim nacionalizmom, što ima daleko širi zamah, sa daleko dubljim uzrocima.

Komunisti su imali razvitak reči nacionalista, od korena u  narodnom neprijatelju i fašisti, preko klasnog neprijatelja do nacionaliste – i sve te pojave sagledavane su kao neprijateljske. Danas, sa primitivnim populizmom, imamo razne varijacije nacionalizma, u nacionalističkom atavizmu, nacionalističkom vampirizmu, nacionalističkom korumpiranju nacije i tako dalje. Komunistima su bili potrebni neprijatelji da bi opravdali sopstveno postojanje, a šta je iza ovih naših današnjih antifašista, pa i Zlatoja Martinova? Kakva se i čija zamisao valja iza svega toga?

Možemo samo da nagađamo. Front protiv srpskog rodoljublja je ustanovljen. Dokaz za to je i Zlatoje Martinov.

Sa zebnjom pred dalekosežnim posledicama delanja ovog fronta sećam se da sam pre nekoliko godina držao u rukama knjigu o zločinima nad Nemcima u Drugom svetskom  ratu. Finansijer je bila nemačka ambasada u Srbiji, a pod Nemcima podrazumevali su se folksdojčeri – nedužni, čestiti i marljivi, a iznad svega predstavnici više rase pa time i nadmoćne, više  kulture (koju hvali Aleksandar Vučić). Tome dodajem i nedavno na internetu oglašenu, gde je i videh, knjigu o Nemcima u Francstalu – što je deo Zemuna, od Kalvarije pa prema Ciganskim rupama, na periferiji. Na koricama knjige je fotografija crkve, koja danas ne postoji, a pripadala je tu doseljenim folksdojčerima.

Branko Ćopić nas svojom pesmom  „Lekcija iz zemljopisa“ posredno povezuje sa folksdojčerima. Folksdojčeri su činili švapsku diviziju „Princ Eugen“, kako je imenuje i naš Branko Ćopić, a u pesmi se pominje Grmeč gde su ovi ratovali protiv Srba – partizana.

Ta divizija, tokom svog ratovanja i protiv četnika i protiv partizana, po svojoj surovosti nad civilima pokazala se kao veliki takmac hrvatskim ustašama. A našim antifašistima srpski nacionalizam donosi novi vid fašizma kojim bi da se izbledi onaj izvorni, nepatvoreni nemački i time da se dobiju odrešene ruke za obračun sa srpskim rodoljubljem. Ali s kojim ciljem? I šta se krije iza njihove delatnosti, plaćene ili neplaćene, svejedno?

Autor: Srđan Volarević

Izvor: VASELjENSKA TV

Vezane vijesti:

Veljko Đurić Mišina: O Jasenovcu ili O jednom (bezvrednom …

Prof. dr Veljko Đurić Mišina: Popis srpskih žrtava …

Veljko Đurić Mišina: Udvoričkom politikom prema Hrvatskoj …

Veljko Đurić Mišina: Čudna poređenja Jasenovca i Srebrenice

Sličnosti NDH i Nedićeve Srbije | Jadovno 1941.

Sličnosti NDH i Nedićeve Srbije